Христос посреди нас, драги моји читаоци!

           Кад чланови наше породице нестану нетрагом, срце нам се стеже од неизрецивог бола. Постоји трагична разлика између знања о губитку и незнања. У жалости због губитка постоји обележје на земљи – гроб на који можемо да дођемо. Међутим, кад не знамо каква је судбина наших ближњих, то је друга врста патње: човек се налази у тектонском амбису бића, у пукотини између наде и очаја, кад не може да каже „умро је“ и кад је неиздрживо понављати „жив је“. Ова неизвесност је отворена рана која пулсира питањима: „Где је? Шта сад осећа? Да ли је жив?...“ Овај ментални жрвањ душу притиска у сваком тренутку претварајући живот у непрекидно „распеће срца“.

           Данас нам Црква нуди спасоносно сидро – икону „Не ридај Мене, Мати“. Застаните пред овом иконом. То није просто приказ, већ је то појава Велике суботе људског духа. Замислите Голготу: Пресвета Дјева стоји покрај Крста. Њен Син – измучен и крвав, умире на Њене очи. И у Свом земаљском, људском срцу, Она у том тренутку не зна на који начин ће се завршити ова катастрофа. Васкрсење је још сакривено у предстојећем, а сад постоје само победа Таме, клинови и ћутање Бога. Није Јој било лакше од тога што Га је видела.

Али управо Њој Која је стајала у епицентру паклене муке упућене су парадоксалне Синовљеве речи: „Немој ридати.“ То није забрана људских осећања. То је манифестација Божанског Суверенитета.

То је глас Логоса Који у Својим рукама држи и Крст, и Васкрс, и сваку људску судбину. Богородица је кроз овај пакао незнања прошла пре нас. Она изнутра зна наш бол и данас није далека Царица, већ блиска и самилосна Мама.

_{Фото: икона "Не ридај Мене Мати", извор: azbyka.ru}

           У условима ове катастрофе свети оци нас упозоравају да се не препуштамо чамотињи за коју кажу да је смртни грех. Чамотиња није лоше расположење, то је акт радикалног неповерења у Творца, тиха побуна која Богу изјављује: „Нећеш се изборити. Твоја благодат је плића од мог бездана.“ Како победити овај пакао?

           Као прво, знајте да имате право на плач, али немојте дозвољавати сузама да управљају вама. Сузе покрај Крста су молитва тела, али Богородица није остала да живи код распећа, већ је кренула на Гроб и срела је Васкрсење. Као друго, промените егзистенцијални вектор. Одреците се отровног питања „зашто?“ – јер не постоји земаљски одговор на њега. Поставите друго, живо питање: „Господе, шта желиш да урадим у овом тренутку?“ И дејствујте. Служите литургију свакодневне љубави ради ближњег који је нестао: упалите свећу, дајте милостињу и нахраните гладног у име ближњег. Љубав не зна за растојање и не зауставља се пред непознатим.

           Посебно бих се обратио деци. Ваша молитва има посебан, есхатолошки статус: она је лишена религиозног лицемерја и допире до неба. Знајте: ваши родитељи мисле на вас где год да се налазе. Сама родитељска љубав је антрополошки доказ Божјег постојања, јер такву силу у човека је могао да утка само Он. Христос није заборавио ваше очеве и мајке. Он их држи, чак и ако је то скривено од наших очију.

           Икона „Не ридај Мене, Мати“ нам објављује да ни смрт, ни тама, ни растанак нису финале. Последња реч у историји припада Богу и ова реч је Васкрсење. У Божанској замисли нема „нетрагом несталих“ или „избрисаних из битка“ – Он све људске ипостаси вечно држи у Својој десници. Христос је на Крсту објавио: „У руке Твоје предајем дух Мој“ – то није био крик пораза, већ акт апсолутног поверења. Њему је боље у овим рукама него у нашем најјачем загрљају.

Преклонимо колена пред Пресветом Богородицом Која не стоји изнад нас, већ поред нас у овој тишини храма и чућемо Њен шапат: „Немој да ридаш, Овде сам. Биће Васкрсење.“ Амин.

Митрополит запорошки и мелитопољски Лука

Извор: t.me/lekarzpmluka, насловна фото: фрагмент од бр.339. са t.mе

За портал "Живот Цркве" са руског превела: Марина Тодић