Божанско откривење у хришћанству заснива се на Божијој сопственој иницијативи да открије Самога Себе. Бог се у потпуности открио у Исусу Христу: „Ко је видео Мене, видео је Оца" (Јн. 14, 9); „Нико не долази Оцу осим кроз Мене" (Јн. 14, 6); „Ја и Отац једно смо" (Јн. 10, 30). Ипак, ово божанско самооткривење захтевало је припремање људи да постану способни да га приме. Бог је стрпљиво подносио векове људске слабости све док није обликовао један верни остатак народа који је, кроз духовну зрелост коју је стекао, постао способан да одговори на Његову трансцендентну истину. Тај духовни раст остварио се кроз једно непосредно, постепено и васпитно божанско образовање, које почиње са Авраамом и достиже свој врхунац у Јовану Крститељу. Божији спасоносни план захтевао је да Он Сам преузме иницијативу, приближавајући се човечанству корак по корак и откривајући, на сваком ступњу духовног развоја човека, нешто ново о Самоме Себи.

            После пада првих људи из Раја, човечанство је изгубило пут повратка и постало неспособно да њиме ходи. Ипак, образ Божији у човеку, иако изобличен падом, наставио је да чезне за својим извором и праобразом. Човек је замишљао свога бога у силама које су га плашиле или одржавале у животу, те је обожавао сунце, ветар, кишу и слично. Хришћанство појаву паганских религија разуме као израз чежње човечанства за својим праизвором — праизвором који оно више није било у стању да препозна.. Када је дете жедно, оно ставља у уста све што му је при руци, мислећи да ће тиме утолити жеђ — било воду, било алкохол, јер не уме да разликује. Тек када окуси, схвата своју заблуду. Тако се догодило и човечанству. Зато пре Христа није постојао ниједан народ без неког облика религије.

Однос између Бога и човечанства после пада наших прародитеља можемо упоредити са двема личностима раздвојеним многим прозирним свиленим завесама. Бог је изабрао да уклања те завесе једну по једну, да би заштитио очи Свога вољеног човечанства од заслепљујућег сјаја Своје светлости. То је оно што називамо Божијим спасоносним домостројем у Старом Завету.

Тако Он почиње са Авраамом, а процес се наставља све до Јована Крститеља. Затим, „када дође пуноћа времена, посла Бог Сина Свога, рођеног од жене" (Гал. 4, 4). Исус Христос се рађа и „Реч постаде тело и настани се међу нама" (Јн. 1, 14). Духовна окамењеност човечанства принудила је Бога да га поново васпитава, све док не достигне ниво способан да прими Бога онаквог какав Он заиста јесте.

            Да ли је случајно што је Бог, с једне стране, изабрао један заостао и нецивилизован народ? Никако. Да се открио високо цивилизованом народу, други би Га сматрали производом људске мисли. А да ли је, с друге стране, случајност што је Христос дошао у средиште цивилизованог света, већ припремљеног философијом која је доспела до признања једнога Бога? Многи историчари се слажу да је Римско царство достигло један духовни ступањ на којем је истинити, али непознати Бог, у очима многих тог времена, био скривен иза идола начињених људским рукама и умовима. Зато су езотеријске религије достигле свој врхунац управо пред и током времена Христовог оваплоћења. Христос је дошао у најпогоднијем тренутку, када је човечанство било духовно зрело и жедно истинитог Бога. То је оно што се назива „пуноћа времена".

            Шта је Бог учинио у пракси? Изабрао је један заостали народ, удаљен од цивилизације, и кроз њега открио Себе читавом човечанству. „Тебе је изабрао Господ Бог твој да будеш Његов народ, Његово сопствено благо, од свих народа на земљи — не зато што вас беше више него других народа, јер вас беше најмање од свих" (Понз. 7, 6–7). Неки преводи чак кажу: „најбезначајнији". Зашто? Да би се показало да сила не припада људима, него Богу. Неки верују да је Бог људски изум. Наше божанско откривење учи супротно: човек је Божије створење, а Бог је Онај који се њему открио и водио га ка Своме истинском лику.

            Да ли су Га сви познали? Не. А може ли неко са слабим видом опазити танану лепоту природе? Вид који је потребан за познање Бога јесте духовни вид. Бога познајеш онолико колико си чист, смирен и пун љубави. Бог воли да обитава у чистим срцима, и таква срца могу да окусе Његову сладост и да се у њој радују.

            Бог се најпре откривао кроз Своја дела. Тако Га је прва заједница упознала и говорила о Њему као о „Богу отаца наших", „Богу који нас је извео из ропства", „који је потопио Фараона и његове кочије", „Богу који нас је хранио маном у пустињи", „који је извео воду из стене", „који нас је исцелио од уједа змија", и тако даље. Затим их је кроз Закон подизао од дивљег закона освете — „Седам пута ће се осветити Каину, а Ламеху седамдесет и седам пута" (Пост. 4, 24) — ка закону правде: „око за око и зуб за зуб" (Понз. 19, 21), и најзад ка закону милосрђа: „Учите се добру, тражите правду, избављајте угњетаванога, браните сироту, заузимајте се за удовицу" (Ис. 1, 17). Водио их је од закона написаног на камену ка закону урезаном у срца, од обрезања тела ка обрезању срца. Прочистио их је кроз изгнанство и расејање, да би схватили да Он није везан ни за један храм ни за једну земљу. После изгнанства, препознали су да је Бог Бог свих народа и да је „Господња земља и све што је на њој" (Пс. 23, 1).

            Био је то дуг и стрпљив пут, у којем је Бог заиста показао Своје „дуготрпљење". Ово практично откривење донело је плод у „верном остатку" — у онима који су духовно сазрели да приме пуно откривење, даровано у оваплоћењу Његове Речи, Исуса Христа. Међу њима су били Пресвета Дјева Марија, Јован Крститељ, Симеон Богопримац, Ана Пророчица, Јован Јеванђелист и многи други.

            Исус Христос је средиште Светога Писма. У Старом Завету постоји ишчекивање Њега које се постепено развија. У Новом Завету то ишчекивање достиже своје испуњење у Његовом пуном јављању: „што чусмо, што видесмо очима својим... и руке наше опипаше" (1. Јн. 1, 1).

Ако Га уклонимо из Писма, лишавамо себе трагова Исуса Христа откриваних кроз читав Његов дуги план спасења и домостроја, и предајемо их другима. Да ли верност у љубави значи одбацити трагове вољенога? Изазов се не решава одбацивањем нашег наслеђа, него његовим очувањем и откривањем његовог истинског смисла.

Митрополит САВА (Испер)

^{Архиепископ Њујорка и митрополит Северне Америке (Антиохијска патријаршија)}

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве", насловна фото са извора.