Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Био сам приморан да отпутујем раније него што је било планирано, пре заседања Светог Синода Антиохијске патријаршије у октобру прошле године (2025), у Либан, како бих уредио неколико личних ствари. Током тог боравка указала ми се прилика да извесно време проведем у једној кући за повлачење (за духовни одмор и молитву) која припада једном од наших тамошњих манастира. Из ње сам одлазио да обављам послове који су ме и довели, а затим бих се у њу враћао.

Тај период ми је подарио нешто што ми је било дубоко потребно: унутрашњи мир, кроз појачану молитву, читање и боравак у природи. Одавно наглашавам значај духовних повлачења (spiritual retreats). Иако је моје повлачење, у извесном смислу, било наметнуто и испреплетено са нужним обавезама, ипак сам искусио његову корист, и духовну и телесну.

Православна традиција је веома добро упозната са одласком у манастире. Традиционално, духовна молитвена повлачења у православном свету састоје се у томе да верник проведе неколико дана у манастиру, током којих прати дневни богослужбени поредак манастира. Поред тога, старац или игуманија одређују лично духовно правило које укључује духовно читање, молитвено правило и рад.

Пошто манастири нису у могућности да приме све вернике, многе парохије су последњих година почеле да организују групна духовна повлачења — било у манастирима, парохијама или у оближњим погодним местима — где учесници проводе један или више дана у атмосфери молитве, читања, духовних разговора и заједничког живота. Ова повлачења помажу људима да поново стекну нешто од повратка себи, дарујући им унутрашњи мир и омогућавајући им да окусе радост хришћанског заједништва у породици Христовој.

Савремени човек живи под растућом напетошћу узрокованом убрзаним ритмом свакодневног живота и његовим притисцима. Дуги радни сати, економски терет, исцрпљујућа путовања на посао, потрошачки начин живота и стална заокупљеност питањима егзистенције — заједно са многим другим факторима — довели су до исцрпљености, растројених живаца, губитка унутрашње равнотеже, менталне конфузије и депресије која је постала једна од најраспрострањенијих болести нашег доба. Медицинска статистика показује да су седативи међу најпродаванијим лековима. Све то захтева да се Црква не ограничи само на проповед и поучавање, већ да их прати обновљеном пастирском службом и бригом за човека, и колективно и појединачно. Та потреба је један од разлога мог позива да се у нашој Архиепископији оживи служба ђаконата. На Сабору Архиепископије 2023. године такође сам позвао на обнову молитвених група у парохијама и укратко говорио о кућама за духовна повлачења.

Људима данас је потребна помоћ Цркве у организовању кратких или дужих духовних повлачења, узимајући у обзир мале групе — не више од двадесет учесника — у тихом, природном окружењу близу парохије, како би се смањили трошкови и подстакли и они са ограниченим средствима да учествују. Учесници проводе дан у заједничкој, тихој молитви. Програм треба да укључи времена тишине, духовно читање, заједничко разматрање Јеванђеља, разговор о духовним текстовима или изрекама, као и тихе шетње у природи праћене Исусовом молитвом.

Такво повлачење не треба да буде духовно оптерећујуће, финансијски скупо, нити само рекреативна активност. Савремени човек, истрошен нервном напетошћу, потребује период одмора — једну врсту духовне, психолошке, па чак и телесне реконвалесценције. Секуларне духовне организације већ нуде такве програме и радионице. Тим пре, онда, Црква треба да учини ову службу једним од својих врхунских приоритета — ако заиста желимо, а морамо желети, да тражимо спасење човечанства, ради кога се Бог оваплотио. Зар спасење није сама мисија Цркве?

Не смемо се задовољити само канцеларијама за административне послове и духовна именовања и функције. Понављам нашим свештеницима: не желим да будете управници верских предузећа; желим да будете духовни оци и пастири душа. Морамо духовно нахранити савременог човека и помоћи му да продуби свој живот и свој лични однос са Богом. Једино у Христу човек налази смисао и циљ живота и кроз Њега открива истинску радост за којом срце чезне. Црква чији чланови не окушају радост Христову, чистоту живота, проживљену љубав и узајамну подршку, постаје ништа више него једно верско удружење. Христос није дошао да оснује удружење — чак ни верско. Он није основао религију; Он је понудио начин живота. Црква је Његово Тело, а Његово Тело је увек живо. Црква је живи, динамични организам, који изобилује животом.

Када сам био митрополит архиепископије Хаурана, Божјом благодаћу успео сам да купим кућу у једном од најлепших предела Сирије и да је претворим у кућу за духовна повлачења (за духовни одмор и молитвено тиховање), коју сам назвао „Кућа Витаније“. Зар и Сам Христос није одлазио у Витанију код Својих пријатеља, Лазара и његових сестара, да нађе одмор код њих? Наменио сам је да буде место духовне, психолошке и препорађајуће обнове за синове и кћери те архиепископије који су били исцрпљени ратом који се тамо одвијао. Врло брзо, међутим, постала је одредиште које су тражили верници из различитих архиепископија. Како бих волео да неки способни и великодушни верници преузму иницијативу да оснују куће за повлачења — „Куће Витаније“ — за људе наше Архиепископије овде у Северној Америци.

Сањам да ћемо у блиској будућности имати куће за духовно-молитвена повлачења у многим областима Архиепископије, места која наши верници могу посећивати да тамо проводити радосне дане у присуству Бога и једни других. На тај начин подстичемо једни друге да изаберемо „добри део“ који нам неће бити одузет. Подстичите једни друге да обезбедите Архиепископији куће за повлачења за себе и за своју децу после вас.

Извор, фото: фејсбук страница Metropolitan Saba Esper

Превод са енглеског редакција портала "Живот Цркве"