Православно предање не препознаје израз „духовни отац“. Ово је модеран термин који се појавио у западним језицима, вероватно под утицајем католичке духовности. Православно предање користи термин „старац“, што одговара грчком „геронда“ и руском „старец“.

Овај термин оличава православно схватање онога што се данас обично назива „духовним оцем“.

Онај ко је остарио у свом животу са Богом и упознао га кроз лично, живо искуство, назива се старац (геронда).

То значи да је провео време као ученик у духовном животу и напредовао у њему до те мере да је постао велики стручњак, способан – кроз сведочанство признатих и светих отаца – да руководи друге у њему.

Исто тако, православна традиција не препознаје академски метод који се следи да би се добила улога духовног оца. Једини пут је учеништво код искусног старца за раст у ономе што називамо „животом у Христу“. 

Дар служења кроз старчество долази од Бога, а не од академског проучавања теологије или само вршења свештеничке службе.

Из тог разлога, литургијска традиција укључује службу „постављења свештеника за духовног оца“. У овој служби, епископ даје свештенику благослов да врши тајну исповести. Новорукоположени свештеник обавља све свештеничке функције осим слушања исповести док не прими овај благослов¹.

Ова традиција потиче из дугог искуства Цркве, које потврђује да нису сви свештеници погодни за вршење ове тајне исцељења. Неки свештеници, можда никада неће добити дозволу да слушају исповести због недостатка искуства или довољне зрелости. Другима може бити забрањено да наставе ову службу ако почине озбиљне грешке које су деструктивне за оне који долазе на исповест.

Да бисмо разумели разлику између исповедника и старца, морамо се вратити православном схватању старца. У својој књизи „Унутрашње Царство“, Митрополит Калист Вер објашњава да је православно правило да се старац открива – он је откривен Духом Светим, а не постављен нити самопостављен. Верни препознају његов дар и духовни ауторитет кроз своје искуство са њим, прихватајући његове савете и сведочећи о њиховим добрим плодовима. Почињу да му притичу, отварајући му срца. Много пута старац одбија оне који траже његов савет и шаље их другима. Али због њихове упорности и из љубави, он их прихвата и тако открива своју улогу духовног оца (види стр. 155).

Исповедник, с друге стране, заузима значајно место у Цркви као институцији. Он је канонски рукоположени свештеник кога његов епископ сматра квалификованим да слуша исповести, нудећи смернице из Светог Јеванђеља и учења Црквених Отаца како би помогао верницима да ходе својим хришћанским путем на начин који је угодан Господу.

Ако је старац свештеник, он може испуњавати обе улоге, служећи као исповедник док пружа духовно руковођење кроз духовно очинство. Верни, као чувари праве вере, разазнају ко поседује дар духовног очинства на основу плодова његовог руковођења током времена.

Старац не нуди само савете и охрабрење речима, већ и јача и теши верне својим живим примером – а понекад и својим ћутањем. У православном монашком животу постоји позната изрека: „Довољно ми је да ти погледам лице, оче.“ Старац носи своју духовну децу у молитви, посредујући за њих пред Богом. Много пута ће духовна деца напустити исповест без тренутног решења, а касније ће одговор на њихове борбе доћи од Бога заступништвом старачевих молитава које пружају исцелење и вођство. Старац не нуди савете од своје интелигенције, расуђивања или учења, већ говори Духом Светим, који борави у њему. Стога, старчев одговор понекад може шокирати оне који траже његово руковођење, јер може бити потпуно другачији од онога што очекују.

^{Фотофрафије: митрополитова фејсбук страница}

Свети Василије Велики описује духовног оца као „лекара душа који лечи са великом нежношћу поступајући према Христовом учењу“. Такође га назива „исцелитељем страсти“ (Писмо 45:5-6). Прави старац је духовни лекар који лечи душу од њених болести и борби, ослобађајући човека од ропства греховним страстима. Он се усредсређује на унутрашњи преображај особе, а не на спољашње понашање. Старац, вођен Духом Светим, ствара нову особу у Христу, а не обрнуто.

Једна од највећих особина старца је дар расуђивања. Духовно руковођење захтева дубоко разумевање људске душе, њених борби и начина на које ђаво искушава људе. Исповедник коме недостаје ово расуђивање може дати погрешан духовни савет који може више штетити него лечити. Митрополит Атанасије Лимасолски, ученик Светог Пајсија Светогорца, наводи: „Лош духовни савет је као давање погрешног лека болесној особи.“ Он упозорава да ако старцу недостаје расуђивање, он може одвести своју духовну децу са пута спасења. У једном од својих разговора са монахињама, саветовао је: „Морате научити како Бог делује у срцима људи да не бисте давали савете који би им могли нашкодити“ (Дарови пустиње, Поглавље 8).

Прави старац није постављен путем сертификата или титула, већ се препознаје по његовим плодовима. Свети Јован Лествичник саветује велику опрезност при избору духовног руководитеља: „Пре него што, покренути смиреноумљем, усхтнемо да сагнемо главу и да своје спасење у Господу потпуно поверимо другоме, те пре него што ступимо на подвиг, уколико поседујемо иоле проницљивости и разборитости, ми треба да просудимо, испитамо и (да се тако изразим) искушамо свог духовног крманоша, како не бисмо доспели у руке морнара уместо крманоша, болесника уместо лекара, страсника уместо бестрасника, и како се, уместо у пристаништу, не бисмо нашли на пучини, те - претрпели бродолом“ (Лествица, Степен 4:6).

^{Фотофрафије: митрополитова фејсбук страница}

Слично томе, Свети Пајсије Светогорац нуди овакав савет у својим писмима: „Тежите колико год можете да ваш духовни отац буде духовна особа, украшена врлинама у пракси, а не само учитељ. Он мора бити прави капетан душа, а не само неко ко примењује правила на друге која је научио кроз проучавање, а да их сам није живео. Требало би да буде по природи човек велике љубави, зачињене сољу расуђивања, тако да дели страдања своје деце и не шаље их директно у рај на начин Диоклецијана, односно да умру као мученици. Духовни отац треба да буде врло строг само према себи и да има велику љубав према другима, љубав која није лажна, већ са много расуђивања, јер, ако изгуби ово расуђивање, повредиће своју децу својом љубављу, слично љубави свештеника Илије (1 Цар 1:2), и тако ће гнев Божији сићи на њега и његову децу.“

1. Ова пракса рукопроизвођења за духовника постоји у неким помесним Црквама. У Српској православној цркви сваки канонско рукоположени свештеник има благослов да исповеда.

Митрополит САВА (Испер)

^{Архиепископ Њујорка и митрополит Северне Америке (Антиохијска патријаршија)}

Превод са енглеског: "Живот Цркве"