Митрополит Сава Испер: Сломљена Црква
Црква, у свом видљивом и људском лику, увек је сломљена гресима своје деце. Она је распета на Крсту напетости развученом између њене чежње за небесима као блиставе невесте без мрље и мане; и страсти, слабости и падова њених земаљских чланова који, свесно или несвесно, прљају њену одежду, ометају њену мисију и вуку је надоле. То је уједно и слика хришћанина.
Верник је онај ко у потпуности препознаје своју слабост и склоност ка греху, али непрестано тежи ка висинама. То је борба целог живота. Он из благодати Божије и из непрестаног покајања црпи и своју наду и свој пут ка спасењу.
Зато у житијима светих налазимо мушкарце и жене који су достигли велике висине чистоте и светости, а ипак су на самртној постељи молили за још неколико дана како би могли да започну покајање.
Видљиво лице Цркве открива се кроз њене чланове. Они су људска бића која су, кроз своје сједињење са Христом као Главом Цркве, уједињени једни са другима као једно Тело. Барем би тако требало да буде. У стварности, они нису увек ова светла слика. Њихово непрестано покајање, које би требало да буде њихов свакодневни начин живота, помаже им да се приближе том идеалу. Али, заправо, многи у Цркви, у свим њеним чиновима и редовима, заокупљени су многим другим бригама више него самим Господом Цркве, који је и сам разлог њиховог постојања у Цркви.
Верници који још увек живе у овом свету познати су као „Војујућа Црква“, док се они који су ушли у вечни живот називају „Тријумфујућа Црква“. Ипак, Црква остаје једна; ово су само образовни термини, а не догматске разлике. „Војујућа Црква“, као и свака људска заједница, увек је подложна кварљивости и неуспеху. Стога јој је стално потребна духовна борба, исправљање и обнова. Свака људска група је подложна слабостима, а земаљска Црква није изузетак, иако поседује дар покајања који може спрати чађ њене деце са њеног лица. Као што је рекао апостол Павле: „Али ово благо [веру] имамо у земљаним судовима [грешним људима], (2. Кор. 4:7)“, а не у судовима од челика.
Што више њени чланови чезну за вечним животом и почињу да га живе овде и сада, то више Црква одражава слику Царства на овом свету. У супротном, све у њој остаје од овог света, чак и ако је умотано у религиозни језик и названо „хришћанским“.
Одрицање од световности и слобода од њених искушења суштински су услови да Црква остане верна свом Господу. Ко год са сигурношћу не верује да смо у Цркви „као сиромашни, а многе богатећи; као они који ништа немају, а све поседују“ (2. Кор. 6:10), још увек је далеко од ума Христовог, за који нам Свето писмо заповеда да га стекнемо и усвојимо.
За многе, Црква се посматра као организација којом треба управљати у духу овог света, пошто поседује ресурсе, институције и утицај. Они мисле да је њено сведочанство сигурно све док Црква има новац, имовину и административне структуре. Они замишљају да материјално богатство само по себи може обезбедити њену мисију и тако постају немарни у погледу тога како се оно стиче, оправдавајући упитна средства. Заборављају да Господ Цркве обезбеђује оно што је потребно када постоје чиста и верна срца која су Му посвећена. Свакако, земаљска добра, када се ставе у службу Јеванђеља, могу подржати сведочанство и службу Цркве. Али не могу га створити. Истинско сведочанство рађа се само из душа заљубљених у Христа, које су вечни живот учиниле својим циљем.
Када Народ Божији буде обузет земаљским бригама, упада у замку заборављања Дародавца и губи Га из вида циљ. Када се верници ослањају на сопствену домишљатост, планирање и световну мудрост као да је Глава Цркве (Христос) одсутан, они отуђују Цркву од њеног Господа, уместо да себе отуђују од света (2. Кор. 5:8).
Тада почињу да оправдавају све што им се чини исплативим или корисним, чак и прелазећи границе онога што канони забрањују, нудећи хиљаду изговора. Цркви су потребни свети да би остала усправна. Свети поседују расуђивање, способност да разликују оно што припада Богу од онога што припада свету. Само смерни чувају глас Господњи чујним и послушаним унутар Цркве.
Ако желиш да Црква буде верна и да се бори, почни од себе. Промени себе. Очисти и прочисти своје срце. Слушај божанску Реч са страхопоштовањем. Свакодневно испитуј своје мисли и дела. Отреси прашину греха и обуци се у покајање без престанка. Тада ћеш постати нова особа, способна да препознаш глас и вољу свог Господа, да поступаш по Његовој вољи и да тај дах живота пренесеш на своју браћу и сестре.
Једном је један новинар покушао да ухвати у замку мајку Терезу из Калкуте провокативним питањем: „Шта би требало променити у Цркви?“ Она је одговорила са дубоком мудрошћу: „Тебе и мене.“ Заиста, све док верници настављају да се препуштају лакој критици, упућујући оптужбе на ову или ону особу док себе оправдавају, лице Христово у Његовој Цркви остаће рањено и ништа се неће променити. Својом сталном критиком, они нагрђују Његово лице сопственим рукама, а да често то и не схватају. Али незнање не ослобађа одговорности.
Христос је присутан у Својој Цркви: у Литургији, у Светим Тајнама, у врлинском живљењу, у стрпљењу оних који страдају, у радости чистих, у лицима оних који воле, у борби покајника, у невиности чедних, у осмеху благих, у ведрини дарежљивих, у једноставности смерних, у неострашћености богатих, у задовољству сиромашних, у честитости верних, у служењу потребитима, у тишини задовољних и у срцима оних који су позитивни.
Христос је међу нама, па хајде да препознамо Његово присуство, да сведочимо о Њему и да радимо тако да поглед на Њега никада не избледи међу нама. Будимо они који пале свеће уместо што само проклињемо таму.
Тада ће нам, можда, опростити наше недостатке и учинити нас делом Свог малог стада.
Митрополит САВА (Испер)
Архиепископ Њујорка и митрополит Северне Америке (Антиохијска патријаршија)
