Овај наслов многе може изненадити. Овај чланак је написан да би пренео страдање епископа који тражи лице Божије и освећење свог народа. Циљ му је да расветли страдање Цркве на Истоку – Цркве која, заједно са својим народом, живи под тешким условима, што верне води ка томе да Цркву посматрају као спас. Ипак, усред овог страдања, они су почели да захтевају од Цркве више него што она може да поднесе. Чланак је, у суштини, индиректан позив да појачамо своје молитве за нашу Цркву.

Већина верника је навикла да се према свом пастиру односи само у једном правцу – он даје, а они примају. Они очекују да његова рука увек буде испружена ка њима, носећи све што мисле да им је потребно или што желе. За њих, он постоји да би испуњавао њихове захтеве. Често га третирају као „суперчовека“ или некога ко не сме да греши, да се умара или да му је потребан одмор! Зашто би, мисле они, он уопште морао да брине о храни или пићу? Заборављају да је он људско биће и да и њему треба да осети живу духовну и емоционалну повезаност са својом паством и са другима. У ствари, таква повезаност није луксуз, већ је кључна за њега да би наставио своју службу и плодан рад.

Да би пастир поднео да га народ заборави, морао би бити анђео у телу без људских ограничења. Али ако је човек са осетљивом савешћу и нежним срцем, који свој свештенички позив живи у искрености и истини, онда може прихватити само да свакодневно носи свој крст, упирући очи у Господа и тражећи од Њега једино истинску утеху.

Потребе Божијег народа су многе и разноврсне – духовне, социјалне, материјалне, психолошке. Зато је улога верника, који су свесни своје одговорности, незаменљива. Како пастир може да задовољи све ове потребе када толики очекују само да буду загрљени, а мало ко икада загрли њега?

Понекад се питам: какву слику верници заиста имају о свом пастиру? Многи су зачуђени када открију да је он, заправо, човек – да му је потребна људска повезаност, ако не и духовно друштво. У својим умовима, постављају га на веома висок пиједестал, али га остављају тамо самог, правдајући се што се не труде за исту светост на коју су и он и они подједнако позвани. Истовремено, показују му мало милости за било коју радњу, понашање или чак реч која им се не свиђа. Њихова мера није да ли се његова служба поклапа са Јеванђељем. Оно што им је важно јесте да он није испунио њихов захтев, чак и ако се трудио најбоље што је могао и преко својих снага.

_{Фото: митрополит са својим епархиотима из саборне цркве, митрополитова фејсбук страница}

Свети Тихон Задонски је описао ову болну стварност из сопственог искуства:

„Ако се свештеник чува греха, зову га крутим;

ако тугује због свог греха, зову га мрачним;

ако даје милостињу, зову га лицемером;

ако се много моли, зову га екстремистом;

ако га увреде и опрости, зову га слабим;

ако даје великодушно сиромашнима, зову га будалом.“

Један румунски митрополит, чија епархија броји нешто више од милион људи, једном ми се поверио да његова највећа патња лежи у томе како да напаса своју паству по захтевима Јеванђеља, када многи од њих не желе то Јеванђеље, а понекад чак и траже од њега да учини оно што му је противно.

Његове речи подсетиле су ме на великог Светог Исака Сирина, који је у седмом веку постављен за епископа Ниниве. Два човека су једном дошла пред њега, свађајући се око поља. Рекао им је: „Јеванђеље каже тако и тако.“ Један од њих одговори: „Шта ја имам са Јеванђељем? Ја само хоћу своја права.“ На то је епископ рекао: „Онда шта ја радим овде? Немам никаквог посла осим Јеванђеља.“ Напустио је епископство и отишао у пустињу, где је постао један од највећих духовних отаца.

Још један дубок бол за епископа долази када његова паства не показује интерес за обнављање свог живота, очишћење срца или духовни раст, и када су задовољни да остану онакви какви јесу.

Јер шта је улога епископа, ако не да освети животе свог народа и помогне им да иду тим путем? Његова примарна служба је да негује све што их води напретку у живљењу њихове хришћанске вере.

Свети Тихон Задонски служио је својој духовно и материјално сиромашној епархији са несебичном преданошћу. Свом мудрошћу и снагом коју му је Бог дао, покушавао је да духовно уздигне свој народ. Ипак, у својим белешкама о проповеднику кога је позвао да их поучава написао је: „Узалуд сиромашни проповедник троши свој глас.“ Његова болест – разлог који је дао Светом Синоду Руске Цркве када је тражио да буде ослобођен епископских дужности – несумњиво је била резултат дубоке патње међу народом који није био спреман да живи по начелима Јеванђеља и који није хтео да учи. Остатак живота провео је у манастиру, посвећен молитви, созерцању и доброчинству.

_{Фото: митрополитова митра, са његове фејсбук страница}

Људи углавном епископа третирају више као друштвену или политичку фигуру него као духовног оца који бди над њиховим спасењем. Желе да он брине о њиховим материјалним потребама, а не о духовним. У нашим источним земљама, где се религија и друштво преплићу, често очекују од њега да одобри све што желе, чак и ако је то у супротности са Јеванђељем. Ако одбије, бива етикетиран као „строг“ или „фанатичан.“

То га доводи у сталну унутрашњу борбу: Докле може његова савест ићи у удовољавању људима? Може ли да пређе преко тога када инсистирају на наметању своје воље у питањима вере, изопачујући или рањавајући њену суштину? Да ли је испунио своју дужност ако их води по вољи Божијој, а они и даље одбијају да га следе?

Неки очекују од њега да буде бизнисмен, да изграђује пројекте, покреће иницијативе, управља инвестицијама. Други очекују од њега да буде политичар, а под „политиком“ подразумевају обезбеђивање сопствених интереса и утицаја. Неки га желе на својим друштвеним догађајима, да председава великим банкетима, да учествује у свим разговорима осим оних који се тичу његове истинске духовне мисије. Тада га називају „шармантним“ или „лепо васпитаним.“

Али ако је он заиста човек Божији – чист, молитвен, посвећен просвећивању свог народа, строго веран јеванђељским заповестима – онда кажу: „Он припада манастиру, а не епархији“, чак и ако своје тело даје сиромашнима.

Наш хришћански народ на Истоку још увек није превазишао османску идеју о „јаком епископу“ – моћном поглавару заједнице који је, четири стотине година, деловао и као владар и као представник свог народа пред грађанским властима.

Оно што најдубље изолује пастира, међутим, јесте када не налази одговор унутар сопствене епархије, када његова паства показује равнодушност према његовој проповеди, када напуштају своје одговорности према Цркви, а ипак очекују од њега да ствара чуда и достигнућа. Да неки сматрају епархију и њене ресурсе епископовом личном имовином, показује потпуно повлачење из њихове посвећености вери. Али очекивати да свака служба и свако решење долазе само од епископа или свештеника је у најбољем случају незнање, а у најгорем трагично.

Многи су брзи да критикују своје пастире „за сваку ситницу“, било праведно или не, било да се тиче нечега што им се не свиђа или им једноставно не користи лично, док се истовремено изузимају од било какве одговорности. Чини се да мисле да им је једина дужност да се жале и нападају. Још горе, они детаљно прегледају сваки аспект епископовог личног живота, његов дом, његову потрошњу, његове свакодневне навике. Посматрају га и суде му по томе како живи, док само ретки заиста брину о њему, подржавају га и повезују се са њим на дубљем нивоу. Они који заиста желе да он буде човек Божији још су ређи.

А ипак се питају зашто се он понекад осећа усамљено међу њима.

Митрополит САВА (Испер)

^{Архиепископ Њујорка и митрополит Северне Америке (Антиохијска патријаршија)}

Превод са енглеског: "Живот Цркве", насловна фото: Photo album from Diak. Theophani Sarigianis, Assembly of Bishops (11.11.2025.)