Захвалност, драги моји пријатељи, је суштинска хришћанска врлина. Човек који цени Божију благодат и разуме важност Његових благослова у свом животу увек је захвалан. Свето Писмо нас изнова подстиче да увек захваљујемо, не умарајући се од тога. Захвални људи се радују ономе што имају, било то много или мало. Они су задовољни оним што имају, било то велико или мало. Задовољни су оним што поседују и мирно траже боље ствари, без галаме, без узнемирености, без унутрашњег немира. Они су испуњени својим Господом и гледају првенствено у Њега, и од Њега црпе сваки други дар. Све док је Бог, извор живота, са њима, они никада не осећају недостатак.

Када гунђамо, када се жалимо, када нисмо задовољни оним што имамо, и када смо узнемирени јер желимо више, ми индиректно изражавамо да се још нисмо наситили нашег Господа, и да још нисмо схватили, како би требало, сврху хришћанског живота.

Наше доба, драги пријатељи, је потрошачко доба у правом смислу те речи. Као што знате, оно нас приморава да радимо више како бисмо зарадили више новца, да бисмо могли више да трошимо. Тај циклус се наставља у затвореном кругу, и ми остајемо у махнитој потрази за више посла, више зараде, више трошења, и тако даље. Али права трагедија лежи у чињеници да што даље напредујемо на овом економском путу, осећамо да нам је потребно све више ствари, па тако остајемо незадовољни, стално захтевајући, заборављајући чак и да ценимо оно што имамо и што поседујемо.

Радост је постала ретка у овим смутним временима. Тренуци задовољства могу бити доступни с времена на време, али истинска радост је далеко. Зашто? Зато што је жеља за оним што нам је потребно – или што мислимо да нам је потребно – јача од радости уживања у ономе што имамо.

У једној од својих посланица, јеванђелист Јован нас упозорава да је све на овом свету вођено похотом очију, похотом тела и гордошћу живота (1. Јованова 2:16). Апостол Павле позива вернике да се чувају и избегавају ове жеље (Гал. 5:19-21). Зашто? Зато што су жеље овога света бескрајне, никада истински не задовољавају, и стога нас терају да их непрестано тражимо. Искуство нас учи да је разочарање које следи немерљиво веће од задовољства у препуштању њима. Потрага за жељама води из једног разочарања у друго.

Извор живота је у нама, а ипак идемо, као што каже пророк Јеремија, да копамо испуцале студенце који не могу да држе воду (2:13). Ми имамо „пут, истину и живот“ (Јован 14:6), а ипак га занемарујемо и тежимо за блиставом привлачношћу која заробљава наша срца и обмањује нас илузијом постизања испуњења. Заборављамо шта нам је Он дао и заборављамо овај вечно текући, неисцрпни извор, и уместо тога тражимо загађене воде на другим местима.

Трагедија нашег савременог света је у томе што нас тера да заборавимо захвалност, а последично и све благослове у којима уживамо. Наш свет непрестано покушава да нам отвори очи за нове, варљиве и илузорне ствари, убеђујући нас да су оне суштинске и неопходне. Зато се мудри, вођени Јеванђељем, радују ономе што имају и захваљују Богу на томе. Уживамо у добром здрављу, али га ценимо тек када се разболимо! Можемо да видимо. Зар вид није благослов? Заиста га ценимо тек када видимо слепу особу! Можемо да ходамо. Па, и то је благослов. Али не захваљујемо на њему, нити препознајемо његову вредност, све док не видимо особу са инвалидитетом! Постоји безброј ствари у нашим животима због којих би требало да радосно и захвално благодаримо, и ми их заиста морамо видети.

Један од наших савремених духовних отаца је рекао: „Када бисмо на свему захваљивали, не бисмо имали времена да се жалимо.“ Жалити се значи не бити захвалан, не бити благодаран и не бити задовољан добрима која нам је Господ дао. То такође значи да нисмо задовољни нашим Господом и да нисмо задовољни својом ситуацијом.

Неко би могао да пита: Да ли треба да будемо задовољни оним што имамо и да не тежимо бољем? Зар хришћанин нема право да буде амбициозан? Зар ми, као хришћани, немамо право да тражимо најбоље? Да, наравно. Имамо сва та права, али са духом захвалности, духом задовољства и радости, духом благодарења за оно што имамо. Тражимо најбоље тихо, не бучно. Тражимо најбоље знајући да је оно најбоље бити у присуству Господњем, и одатле, благодаћу Господњом, унапређујемо не само себе већ и цео свет око нас. То није само право, већ и наша дужност. Наша је дужност да наш свет учинимо одразом Царства Небеског. Али ако смо увек љути, увек се жалимо, увек огорчени, увек тужни, увек немирни, увек узнемирени, како можемо побољшати себе и побољшати наш свет?

Једном је један свештеник био бачен у самицу у данима комунистичког прогона вере у Русији. Провео је много година у својој самици. На врху просторије био је само мали прозор кроз који је улазила светлост. Сваког дана је изговарао молитву захвалности коју је написао на зидовима своје ћелије. Била је то молитва препуна захвалности Богу, благодарећи Му што постоје људи који могу видети светлост неба и радовати се, што постоје људи који могу чути цвркут птица и радовати се, што постоје људи који могу јести и пити шта год желе и радовати се. Он, лишен свега, мислио је на друге којима је дато оно што им је потребно, и радовао се због њих и захваљивао Богу што им је то дао. Где смо ми у односу на такав савремени пример?

Овај пример нас подстиче да се уздигнемо на потребан хришћански духовни ниво и учи нас да благодаримо у свако доба, не само уснама, већ и срцем.

Научимо добро и запамтимо данас да се истинска радост налази у Христу. „Јављам вам радост велику: родио вам се Спас“ (Лука 2:10-11). Зар Јеванђеље не почиње овом добром вешћу? Не заборавимо, вољени, да је највећа радост у нама; само треба да отворимо очи и видимо је. Нека Бог овековечи радост у вашим животима, у вашим срцима и у вашим домовима, увек. Амин.

Извор, фото: antiochian.org

Превод са енглеског редакција портала "Живот Цркве"