Поводом 35 година патријараштва Његове Светости и Блаженства католикоса-патријарха целе Грузије Илије II

„Мој патријарх“ – тако за Његову Светост и Блаженство католикоса-патријарха Илију II у Грузији може да каже свако. Патријарх Илија је овде несумњиво човек који ужива највећу љубав – и оних који верују у Бога и оних који не верују, и обичног народа, и интелигенције. Притом ће вам свако испричати своју личну причу о односима с патријархом.

Неки су захваљујући Свјатејшем стекли веру: једна жена је почетком 1980-их година ушла у Сиони, угледала је патријарха и „зрачио је таквом благодаћу“ да је одмах схватила – „моје место је овде“. Друге је патријарх надахнуо да роде још једно дете обећавши да ће постати његов кум (и постао је – Свјатејши има већ 11 хиљада кумчади!).

А колике је патријарх подржао у тешким тренуцима болести и смрти најрођенијих, у наизглед неиздрживим животним искушењима. Звони телефон у Патријаршији: беби је установљена дијагноза Дануновог синдрома и срчане мане, лекари инсистирају на абортусу. Његова светост почиње да се моли – на поновном прегледу нема страшних резултата.

Недавно се патријарху за помоћ обратио човек који пије. Његова светост је његовој породици обезбедио стан и одећу, разговарао је с њим благо, добронамерно и без икакве надмоћности. Ттакође, кад својим помоћницима поверава бригу о страдалницима он моли: „Опходите се према њима као према сопственој деци.“

Од разних људи из различитих крајева Грузије чула сам исте речи: „Ми веома волимо нашег патријарха. Он се моли за нас, за нашу земљу. Уђите у наше куће, сви имају његове фотографије, зато што кад смо с њим као да смо поред Бога. Он зрачи светлошћу, племенитошћу и поштовањем према свима. Не можемо да замислимо Грузију без нашег патријарха."

О Његовој светости патријарху Илији II говори ауторка књиге „Мој патријарх“, патријархова сестра од стрица Нели Шиолашвили. „Своје успомене писала сам у размери један напрема један (ја сам конструктор, па зато тако кажем) – објашњава читаоцима „Правмира“ – у њима је све као што је заиста било.“

Мој патријарх и ја

– Патријарха се сећам од треће године. Он је имао десет. И чинило ми се да је некако другачији: нежнији и пажљивији. Чувао је нас, мале и слабе, увек је запажао шта ми, девојчице, носимо. Зашто? Хтео је да нас обрадује. Трудио се да свакога задовољи. Тако је прошао цео његов живот. Сад се замара, године су га притисле, али „сила Божја се у немоћи остварује“ – чини оно што физички човек не би могао да уради!

Наши друштвени радници и политичари често изговарају реч „народ“. Кад је чујем ја искључим телевизор зато што знам: они никога немају и виду – ни мене, ни вас, никога. Патријарх се увек обраћа конкретном човеку. За патријарха је човек главни. Човек је венац божанске творевине. Због тога људи после сусрета с патријархом одлазе другачији.

Наш патријарх је и ваш, исто као што је мој. Неко може рећи да преувеличавам. Највише се тога бојим и много пуа сам размишљала о томе да бих смелије писала о патријарху да нисам његова рођака по крви. Али се надам у то да сви једнако верују у истину.

Будимо захвални Богу и у радости и у жалости. И пожелимо нашем патријарху здравље, да још дуго година узноси Богу своје молитве за нас – за оне који су у праву и за оне који нису у праву. И нека га Господ благослови!

Избор пута

Кад је Ираклије (патријарх се тако звао у свету) завршио школу по родбини се причало да је отишао у Москву и уписао се на Факултет за енергетику. Тих година је ило немогуће да се наглас објави да је неко постао студент богословије. Патријарх се прве године није вратио на распуст. А после друге године је дошао, промењен, у црној одећи, с фотоапаратом „ФЕД“ („Феликс Едмундрович Ђержински“) или „Смена“.

У то време је апарат био ретка појава у селу. И Ираклије је ишао и све је фотографисао. Док је дошао до нас више није било филма. А он је толико желео да обрадује сваког! Шкљоцнуо је иако више није било снимака. После сам га подсећала: „Свјатејши! Прошло је 40-50 година, а ми још увек чекамо фотографију! Вероватно се сећамо овог догађаја зато што је с патријархом повезано све оно најсветлије у животу!

Родбина је касније сазнала где студира. Патријархова мајка Наталија је била изванредна жена: говорила је упола гласа, али је свака њена реч била јасна. Кад би поменула сина Ираклија глас би јој задрхтао, па би заћутала, није хтела да жалости друге својим сузама. Ираклије је начинио свој избор (наравно, то је била воља Божја) под утицајем оца, Георгија Шиолашвилија. То је био човек који је у Бога веровао до те мере да смо се према њему односили као према свештенику. Од детињства је водио сина код куме, игуманије манастира Самтавро мати Зоили у Мцхету. Тамо је Ираклије учествовао у службама, читао је Псалтир.

Кад се Георгије Шиолашвили упокојио 1967. године тадашњи патријарх је одржао говор на његовој сахрани. Говорио је о делатности тадашњег владике Илије и о његовом „изабраиштву“. Ми, родбина, сматрали смо да вероватно има у виду да ће следећи патријарх постати „наш Илија“. Међутим, време је пролазило, а то се није десило. Сећам се како смо врло узрујани похитали код владике Илије и питамо: „О чему се ради?“ А он је био задовољан и насмејан, просто нас је разоружао речима: „То је воља Божја. Ништа се не дешава без воље Божје“.

Илија II је 23. децембра 1977. године изабран за католикоса-патријарха целе Грузије. Једном су у Сионском храму били присутни високи гости. Патријарх је после службе изашао с њима на амвон. И ја чујем како се жене поред мене дошаптавају: „Треба гледати у госте, а мој поглед иде ка патријарху.“ Исто понавља и друга. Заиста, наш патријарх има тако лепу душу да ова лепота свакога привлачи.

У Баку је из Тбилисија допутовао муфтија кавкаских народа да честита патријарху рођендан. На Кавказу је тада било немирно и разматрали су територијалне проблеме. И муфтија се на крају сусрета обратио патријарху: „Ваша светости! Ви сте аксакал (тако се назива најстарији и најмудрији – А. Н.) целог Кавказа.“ Зачудила сам се. А монахиње које раде у патријаршији су ме подсетиле: „Прошли пут је назвао патријарха ‘оцем целог Кавказа’.“ То су једноставне речи, али их треба заслужити.

_{Фото: Мцхета. Владика Илија (други с лева у доњем реду), патријарх Јефрем, свештенство и парохијани СветицФотоховели саборне цркве}

„Размислите о свом понашању“

Раније се Патријаршија налазила поред Сионија у малој једноспратници. На спрату су се налазиле само три собе. Једном сам нешто писала, патријарх ми је диктирао, а у ходнику су се посвађале две жене, монахиња и мирјанка. Бил сам ужаснута: како се усуђују тако да се понашају у присуству патријарха!

Патријарх је изашао, ја за њим. Пита: „О чему се ради?“ Мирно као да се нису свађале, него да су разговарале. Једна је одговорила: „Ево, било је овако и овако.“ „А сад ти реци,“ – обратио се другој. „Ево, било је овако и овако.“ „Видите, то се десило зато што нисте слушале једна другу. Ти си викала, она није слушала и ти си викала, она није слушала. Сад идите и размислите о свом понашању.“

Помислила сам: како сам лоша, хтела сам да их патријарх просто отера одавде! А он је рекао само: идите и размислите о свом понашању. Вратио се у кабинет и наставио је да диктира тачно од оног места на којем је стао. Сутрадан су се ове две жене мирно бавиле својим пословима као да се нису ни свађале.

„Не могу без вас“

Патријарх пред одлазак из Грузије обично није баш најбоље расположен, јер не воли да одлази из своје земље, чак ни на кратко. А ја му кажем: „Ваша светости, зато је таква радост кад се враћате – и за Вас што ћете крочити на родну земљу, и за нас, који Вс дочекујемо.“ Кад патријарха нема у Патријаршији се све промени, свима буде теже – и у дворишту, и у башти, и сваком чвоеку, чак и сваком цвету.

Једном је патријарх вратившио се из инострантва угледао своју паству и желео је да јој пренесе осећања која су га преплавила. Обратио се људима. „Немогу без вас.“ И угледавши њихова блистава и срећна лица наставио је: „Ни ви не можете без мене.“ Ето, тако једноставно, свеобухватно и дубоко. О животу патријарха се могу написати томови књига, али је све речено овим речим.
    – Која је главна особина патријарха?
    – Љубав!
    – Љубав, љубав, љубав... Да. Он често говори: не треба видети очима, већ срцем. Али хтела сам да кажем нешто о његовој кротости. Сећате се тропара Николају Чудотворцу „Правило вјери и образ кротости“? Ето, кад изговарам те речи, пред очима ми је наш патријарх. Нисам срела кроткијег човека.

Вративши се с једног службеног пута патријарх је кренуо у Сионски храм (увек из аеродорма иде право или у храм Свете Тројице или у Сионски храм и узноси молитву благодарења за обављени пут). И обратио се окупљенима: „Физички три недеље нисам био с вама, али сам душевно, наравно, био с вама.“ Нико од пастве се није попео на амвон да одговори да смо „ми физички били овде, а душом – с Вама“. Али патријарх то зна, види и осећа. А то је већ срећа.

Он се веома секира за све што се дешава с његовим народом, с његовом земљом. За време сусрета с Грузијцима из дијаспоре једна жена је упитала: „Ваша светости, како се осећате?“ (знајући да је био на лечењу). Патријарх је одговорио: „Као и Грузија.“ Једна студенткиња, одлучнија од других му се обратила: „Ваша светости, волим Вас као Грузију.“ Шта више човек може да каже?!

Кад је историјско здање тек враћено Патријаршији (то је било 1989. или 1990. године) ја сам преузела пројектну документацију. Кући сам ишла страшно потиштена, изгубила сам мир. Шта ће то нашем патријарху? Па то је некаква „касарна“! Три недеље касније сам поново дошла у Патријаршију и доспела у „други свет“. Није било ни поправке, ни новог намештаја, ни антиквитета – ничега! Али већ било тако пријатно, тако лепо и тако мирно! Присуство патријарха је све преобразило. И где год да се патријарх нађе све се мења. Његова унутрашња лепота се преноси и на људе и на ствари.

Свако дело које започне пуно је блага молитве, доброте, размишљања о земљи и уздања у Бога.

Син природе

Понекад се за људе каже „син природе“ (такав је, на пример, био грузијски песник Ваша Пшавела). Овај израз се у потпуности може применити и на нашег патријарха: где он крочи све процвета.

Ми потичемо из планинског краја, села Сно. Природа је тамо врло сурова, ко је схвати значи да је дубок човек. Једном нас је, 28. августа, на Велику Госпојину патријарх водио на службу. После службе је почела киша и суснежица (!) да се није видео ни прст пред носом. И кад је патријарх изашао из храма црквењаци су отворили кишобран да га заштите. Патријарх их је склонио мирним покретом руке и до кола је ишао под кишом. Био је веома задовољан: „Посетили су ме киша и снег мојих планина.“

Патријарх посебно воли пољско цвеће. Кад му поклањају лепо направљене букете монахиње их одмах развежу, склоне све што је сувишно и стављају у вазе да патријарх не гледа конопце и папир за увијање. То га притиска.

А кад мази животиње ви гледате и само чекате да животиња узврати неком речју. Толико је све складно!

Патријарх и уметност

Нема ниједне врсте уметности у којој патријарх није рекао своју реч о којој вреди размислити. Нико се неће зачудити ако види Свјатејшег патријарха за штафелајем и с четкицом у рукама.
    – Да ли су се ови таленти патријарха појавили још у детињтву?
    – Нису. У школи се није много тиме бавио. Касније, кад је у Загорску ишао на богословију много тога је научио за време школовања.

Наш заједнички предак је био Шиола. Патријарх је направио његову бисту која се сад налази у нашем селу Сно. Патријарх компонује музику. Да лис те чули његово Sanctus, Agnus Dei, Ave Maria, Κύριε ελέησον?
    – Тешко је поверовати да је ова дела написао човек који нема специјално музичко образовање!
    – Патријарх је учио музику на богословији. Просто се увек према часовима односио озбиљно и с љубављу. Има људи који слушају предавање да би положили колоквијум. А има оних на којима све оставља траг.

Његова светост патријарх и интелигенција

Данас ће многи, чак и они који су на почетку били малтене непријатељи, рећи: „Срећни смо што смо савременици нашег патријарха.“ У часовима најстрашнијим по земљу људи чекају да виде шта ће рећи патријарх.

Патријарх је устоличен 1977. године, у јеку комунистичког уређења у нашој земљи. И део интелигенције је изабрао позицију чекања. Патријарх је то разумео и говорио је да ће доћи време кад ће захваљујући свом интелектуалном развоју и великим знањима оценити улогу Цркве у животу Грузије.

У Цркву је прво почела да долази омладина. Ово је уливало наду, јер управо они ће једног дана управљати земљом. Патријарх је обновио традицију коју је увео праведни Илија Чавчавадзе који је четвртком позивао представнике интелигенције и разговарао с њима на научне, актуелне или свакодневне теме. И патријарх је почео да окупља интелигенцију четвртком. И била сам запањена видећи како се људи откривају, како искрено и смело говоре о вери, без обзира на то што смо тада још увек живели у Совјетском Савезу.

У патријарховом присуству су говорили оно што на другом месту никад не би рекли. Неки још нису стекли веру до краја и осећали су се несигурно. Патријарх је то разумео и према онима који нису веровали у Бога опходио се с још већом љубаву. Знао је да ће они временом постати јачи у вери него они који сад кажу „ми смо верници“. Истакнути пример је режисер Резо Чхеидзе, директор Тбилиског филмског студија. Он је прво позивао патријарха да погледа филм, а постепено је почео да ради на добробит Цркве. Он је талентован и добар човек који безмерно воли патријарха.

Данас не могу да наведем ниједног интелектуалца који не општи или не жели да општи с патријархом. Сви имају ту потребу. И патријарх проналази време за сваког ко жели да се види с њим.

Патријарх не признаје никакве привилегије, „ауторитете“. За њега је сваки човек ауторитет и објекат пажње. Једном се у Патријаршији дигла велика бука. Његова светост ми каже: „Иди, види шта се дешава.“ Излазим и видим: дошао је човек (он је цепао код нас дрва у радионици за просфору), хоће да види патријарха, а не дају му.

Патријарх ми каже: „А, то је Илија? Иди реци да га пусте. Па како то? Дошао је код мене!“ И овај право у одећи у којој је цепа дрва иде код патријарха. Свјатејши је устао, дочекао га је, загрлио и рекао му неколико топлих речи.

Ово није епизода. Таква је цела биографија нашег патријарха, то је његов потпуни портрет.

Ауторка изражава искрену захвалност Прес-центру Грузијске патријаршије и Маријам Гагуа лично на помоћи у припреми серије материјала поводом 35. годишњице патријарховања Његове Светости и Блаженства католикоса-патријарха целе Грузије Илије II. Фотографије су из отворених интернет извора.
 

Извор и фото: pravmir.ru, за портал "Живот Цркве", са руског превела: Марина Тодић