17. октобра 2024. године, Центар за руске студије Факултета политичких наука у Београду је организовао научну конференцију "Утицај Цариградске патријаршије на судбину православља у Украјини". На њој је професор философије на ФПН у Београду, Зоран Кинђић одржао излагање на тему "О оптужби за јерес руског света и противоптужби за јерес источног папизма":

Ако Бог да, Центар ће објавити зборник радова са овог научног скупа. Овом приликом прилажемо резиме професора Кинђића:

Након подсећања да је цариградски патријарх Вартоломеј, под утицајем америчке администрације, 2018. године задро у канонску јурисдикцију РПЦ, подаривши (крњу) аутокефалност ПЦУ, што је довело до прекида евхаристијског општења између РПЦ и Фанара, у тексту се разматра оптужба Цариградске патријаршије против Руске православне цркве за наводну јерес руског света. Убрзо након отпочињања специјалне војне операције теолози блиски Цариградској патријаршији сачиниће Декларацију о јереси руског света. У њој се тврди да руска агресија на Украјину наводно почива на етнофилетистичком учењу које је на Цариградском сабору 1872. године осуђено као јерес. Међутим, нити је тај црквени сабор имао васељенски карактер, нити је на њему дошло до осуде Бугарске цркве за јерес, већ само за расколничко понашање. Подсетивши да нико у РПЦ не уздиже руску националну припадност изнад припадности универзалној православној Цркви, аутор указује да се управо у неоснованом фанариотском присвајању позиције универзалности може наслутити етнофилетизам. Осим тога, назив руски свет суштински се не разликује од назива као што су туркофонски и арапски свет. Након што се детаљном анализом различитих примедби које се у Декларацији износе на рачун РПЦ покаже њихова неоснованост, те размотре оптужбе за идеолошко оправдање светог рата и претендовање Москве на статус Трећег Рима, аутор ће размотрити противоптужбу за јерес источног папизма, која је формулуисана у документу „О искривљавању православног учења о Цркви у делима јерархије Цариградске патријаршије и говорима њених представника", који је одобрен на Светом архијерејском сабору РПЦ 19.07.2023. године. Иако, у складу са православном саборношћу, Цариградски патријарх ужива само статус првог по части, али не и власти, овај документ  показује да он не жели да буде само први међу једнакима, већ први без једнаких. Анализа његове претензије да има апсолутно право на доделу аутокефалности, да као врховна судска инстанце арбитрира у црквеним споровима, да једнострано укида и ревидира историјске акте, да без покајања прима расколнике у Цркву, да сви православни верници у дијаспори буду под његовом јурисдикцијом а не одговарајућих помесних цркава, јасно показује не само његово непоштовање канона, већ и тежњу за позицијом сличној оној коју има папа. 

Тврдња фанариота да прекид општења неке помесне цркве са Цариградском патријаршијом значи отпадање од пуноће православља није тачна, јер је било случајева привременог прекида општења, условљеног тиме што су неки цариградски патријарси били јеретици, расколници или поборници уније, а није дошло до умањење благодати помесних цркава.

Кључне речи: јерес, етнофилетизам, источни папизам, аутокефалност, руски свет, раскол, канони