Једног нашег међуратног политичара су желели да склоне са јавне сцене оптужбом за религиозно лудило, а главни аргументи за то су били што има икону у стану, пали кандило и редовно иде на богослужења. Заиста, и данас ће понекад за фанатизам бити осумњичени верници који релативно редовно упражњавају религијске праксе своје верске заједнице или за фундаментализам они који не прихватају потпуну релативизацију, која озбиљно доводи у питање верски идентитет њих као верника, као и заједнице којој припадају.

Све ово, разуме се, не значи да фанатизам и фундаментализам не постоје и да не могу бити штетни, па и опасни, како за појединце или заједницу којој припадају, тако и оне који су ван њих, поготово ако су означени као претња. И једна и друга појава имају своје психолошке, социјалне и културне узроке и вероватно ће у свим људским заједницама и организацијама, не само верским, увек бити присутне.

Људи просто желе да осећају сигурност и да се чврсто држе одређених система мишљења и веровања за које мисле и верују да дају смисао њиховом животу и поткрепљују веома важне одреднице њиховог идентитета. Такође, људи желе да буду корисни и делатни, и умеју пуно воље да уложе у борбу за „чистоту“ одређеног виђења света или одређених пракси, против оних који их, стварно или наводно, угрожавају. То им додатно помаже да не само да утврде свој идентитет, него и стекну осећај припадности одређеној идеји и групи која је заступа.

Идентитет, осећај припадности заједници, жеља да се буде користан и делатан – све то упућује на људски потребу за смислом, за деловањем и животом који је усмерен ка циљу који није сведен само на задовољавање основних егзистенцијалних потреба и нужности, односно пуком преживљавању и опстанку.

Као таква, све ова настројења су сасвим нормална и пожељна. Јер човеку ипак није довољно само да не буде гладан и жедан, да му буде топло, да има кров над главом и да задовољи своје сексуалне нагоне и нагоне ка продужењем врсте, већ и да зна због чега заправо све то чини, а што на неки начин превазилази интерес пуког преживљавања.

      ^{Фото: Christian Burri on Unsplash (La Sainte-Chapelle, половина XIII века)}

Проблеми настају када тај смисао непорециво и непроменљиво вежемо за одређене и идеје и праксе, а посебно када те идеје и праксе почнемо да намећемо другима. Када сигурност претпоставимо слободи, а претерано поверење у своја искуства и уверења – односу са и према другима. Границе између легитимно, па чак и срчано заступаних уверења и сведочења својих искустава и претеривања у смислу фундаментализма и фанатизма, можда није увек лако препознати, али свакако су тамо где наступају презир, мржња и насиље, а њихов покретач је по правилу осуда. Презир, мржња и насиље су свакако „црвена линија“ за свакога ко би желео да сведочи истину и стварност вере каква је наша, благовесничка и васкрсна.

Коју то „добру вест“ било коме доноси или преноси острашћени фанатик и ригидни фундаменталиста, који своје страсти или апстрактна начела и правила претпоставља људском бићу пред којим стоји? Како неко такав може да говори о васкрсењу људи и све творевине?

Подразумева се да супротност овоме не би требала да буде релативизација свих идеја, вредности и пракси, болећиви сентиментализам или промовисање слободе као сведопуштености. Када нема руководи страст, нема битне разлике у томе да ли нас води ригидности или самовољи, јер се и једна и друга суштински сустичу у нихилизму.

Фундаменталиста и фанатик су нихилисти колико и болећиви, раслабљени и безвољни проповедник апстрактне идеје свеопште љубави, јер ни један ни други пред собом немају конкретне људе, нити их ти људи заправо интересују. 

За једног постоје само правила који споља и безусловно одређују свачији идентитет, а за другог је људска пала природа исто што и људски идентитет као такав. И један и други се понашају као да се ништа није догодило, као да Христос није дошао међу људе, у људском  телу, као да смо и даље безнадежно изгубљени у лавиринту палости. Из кога нас онда могу избавити или „чврста рука“ спољашњег ауторитета или различите опсенарске технике које потхрањују нашу илузију о сопственој величини.

Руски теолог Андреј Шишков, у том контексту, каже како фундаментализам и фанатизам нису по себи негативне појаве, посебно и периоду неофитства, али да су проблем када постану трајно стање које одређује квалитет, облик и садржај духовног живота. Они онда постају штаке, али и окови, којима покушавамо да повратимо или надоместимо интензитет духовног искуства које смо осећали у периоду заноса које често прати стадијум неофитства. Такви људи, који неофитски ригоризам и ватреност преносе и даље, када попусти интензитет религијског искуства и када би требало прећи у неке зрелије форме духовног опита, могу бити веома штетни, па и опасни, како за себе, тако и за друге људе, нарочито када се налазе у позицији верског ауторитета.

Не охладнети, сачувати живу веру, а не кренути странпутицама фанатизма и фундаментализма, најзначајнији је и најтежи задатак који нас прати на нашем духовном путу. Јер наша вера не би требало да буде само жива, него и здрава, и не би требало да буде чекић којим кажњавамо друге, већ благи ветар, тихи глас и тиха светлост.

Наше вера не би требало да плаши ни једног човека као таквог, али ни да подилази његовим страстима и палостима, а поготово страстима и палостима нас самих, које се могу испољавати и у облику симулације истинољубивости и ватрене бриге за спасење ближњих. Жива и здрава вера је она које се плаши једино зло – ђаво, грех и смрт, и једино као таква може да буде вера благе вести и васкрсења, Царства небеског. Једино таква вера истински лечи, а не осакаћује, не осиромашује и не убија,  а свако од нас би ваљда, по узору на Христа, требало да буде лек људима, а не бич. Лек понекад може бити горак, али нипошто не сме да постане отров.

др Владимир Коларић, теоретичар културе, за "Живот Цркве"

Насловна фото: "Жртва фанатизма" (1899.), Никола Пимоненко, извор: Wikipedia