Питање „зашто култура?“ је по себи бесмислено, јер питати (се) због чега постоји култура је исто што и питати (се) због чега постоји човек. Наравно, ни то питање није забрањено и можда је то заправо питање свих питања, толико важно и фундаментално, да у крајњој линији постаје бесмислено. Јер може се завршити само у таутологији – човек постоји зато што постоји. Просто је ту. Ако смо верујући рећи ћемо да је ту зато што је Бог то хтео. Али то опет није истински одговор на питање, јер никада заиста не можемо знати Божије разлоге. Његово „нека буде“ нам је онтолошки, а самим тим и гносеолошки недоступно.

На једном месту сам већ написао да када кажемо да човек не живи само „о хлебу“, у наше схватање човека смо већ укључили културу, јер хлеб није само симбол хране као такве, него обрађене и прерађене, нашим потребама прилагођене хране, дакле производ стваралачког преображавања задатости и затечености природе.

Хлеб дакле већ укључује ону „реч Божију“, која није тек надоградња људског живота, него његова основа, јер је и основа управо тог „хлеба“.

Укратко, ни хлеб не бисмо имали без творачког логоса Божијег, (само)свести и стваралачког импулса који нам је уопште и дао могућност да из оног самониклог и затеченог у природи обликујемо макар и најједноставнију храну прилагођену нашом потребама.

Самим тим, човек никада нема ниједан однос који на неки начин није посредован културом, односно свешћу и језиком. Он чак и на нивоу пуке перцепције стварности никад нема однос са некаквом „стварношћу као таквом“, шта год она била, већ са његовим виђењем, његовом представом, његовим моделом те стварности, који увек умногоме зависе од културног наслеђа и окружења, од наученог и усвојеног, па самим тим нису само „његови“.

^{Фото: Сутон, лична архива}

Човеку је заправо немогуће „голо“ виђење стварности, самим тим ни „голи“ живот, „голо“ постојање. Прво, јер смо тварни и живимо у тварном окружењу, а друго јер колико у природи живимо и у култури, у свету знакова и језика, визуелних представа и спознајних образаца, који најдубље обликују наш идентитет, и то не само етнички, национални, верски или у ужем смислу културни (као припадника одређене партикуларне културе) него и сам људски идентититет. Без културе напросто не бисмо били људи и не бисмо знали да смо људи. Вера у овакво или онакво порекло и извориште нашег живота и постојања у томе ништа не мења. Ако нас је и створио Бог, није нас створио „голе“, већ и самим тим што нам је дао могућност говора и (само)свест, а можда најважније савест, шта год она тачно била. Можда просто „глас Божији“ у нама који нас „учи“ (просвећује, просветљује) како да општимо и односимо се ка другима, а како нипошто не бисмо смели, ако желимо да том „гласу“ будемо сазвучни.

Именовање створења у Едену је већ чин културе, као и касније занатство и обрађивање земље после Изгона. Као и разговор, општење са Богом, молитва, јер и они се одвијају посредством језика и у њему, као и одређених мислених представа, какво год било њихово порекло.

Чак и најтананије мистично искуство, да би било искуство, дакле нешто освешћено, рефлектовано и запамћено, а самим тим и исказиво, мора бити посредовано културом, па чак већим делом може и бити виђено као простор културе. Јер и најдубље мистично искуство је „наше“, нас конкретних који га доживљавамо. А ми смо обликовани културом, што значи одређеним језиком и на одређен начин „моделованом“ и „наштимованом“ свешћу, која никад није „свест као таква“, јер такво нешто постоји само као апстракција.
Одбацивање културе било би одбацивање твари, свести и језика, а то би последично значило и одбацивање Бога и себе самих, човека као таквог и свог појединачног постојања. Идолатризација културних форми, с друге стране, значи поробљавање „светом овим“, односно својим страстима пројектованим на окружење. На тај начин наше деловање и стварање сматрамо самодовољним и самосврховитим, а себе јединим и искључивим ствараоцима и судијама свих ствари, па и наших међусобних односа. Чиме као критеријум усвајамо нашу палу природу, а не „реч Божију“, моћ уместо љубави.

Права мера односа према култури подразумева стваралаштво лишено идолатрије, које помаже и омогућава да људско дело и постојање увек сагледавамо у светлу његовог изворишта, које је у њега све време уписано, само га ми (увек) не видимо. А виђење те „уписаности“ је вероватно ништа друго него вера.

др Владимир Коларић, теоретичар културе, за "Живот Цркве"

Фото, насловна: фрагмент дечанске фреске, лична архива