Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански г. Фотије, заједно са Његовим Преосвештенством епископом Џинџе и Источне Уганде (Александријска патријаршија), г. Силвестером, служио је данас Свету архијерејску литургију у Бањи Врућици код Теслића, сабравши бројне вернике на молитву и заједничко славље православне вере.

У уводном делу своје беседе митрополит Фотије је поручио да је „храм место духовног лечења, где човек долази да се избори са собом и својим слабостима“, нагласивши да „Бог није створио човека да живи сам, него у заједници са Њим и са ближњима“.

Подсетио је верне да је хришћански живот непрестана борба за смирење и љубав, истакавши да је „цариник смирен пред Богом изашао оправдан, док је фарисеј остао у својој гордости“.

Говорећи о хуманитарној сарадњи са братском Африком, митрополит је нагласио: „Хуманитарна сарадња са нашом браћом у Уганди јесте дело љубави које сведочи живу веру Цркве.“

БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА

Часни оци, уважени господине градоначелниче, драга братијо, хористи, прото Миро — домаћине данашњег сабрања, лепо нам је овде бити.

Људи долазе у Бању Врућицу да се лече од разних болести, а ми који смо у храму покушавамо духовно да се лечимо — да се боримо са собом, да се рвемо са својим слабостима. Све то управо бива у храму.

Сећамо се приче коју читамо на почетку Великог поста — приче о два човека која су ушла у храм у Јерусалиму: један беше цариник, а други фарисеј. Фарисеј је одмах почео да набраја своје врлине — да пости, да се моли, да даје милостињу — али је истовремено почео да тражи мане код других, говорећи да он није као они. То је духовно стање које називамо болешћу душе, стањем острашћености.

Са друге стране, цариник је знао да није савршен и да не зна много о вери. Почео је да се бије у прса и каје се, говорећи: „Боже, милостив буди мени грешноме!“ То је излазак пред лице Божије. Тако и ми, браћо и сестре, када дођемо у храм, излазимо пред лице Божије — били ми тога свесни или не, то се дешава.

Деца су у храму спонтана, јер имају љубави. Ми, одрасли, нисмо увек такви — јер смо можда некоме учинили нажао, или чак и Цркви.

Али не бих сада пуно о томе. Поменуо бих једну дивну јеванђелску причу када Господ у граду Наину васкрсава једног младића.

Господ и Његови ученици су пролазили кроз тај градић и наишли на сахрану. Видели су да се упокојио један младић, јединац своје мајке, која је била удовица — самохрана мајка. То је тужна и тешка ситуација, када неко остане сам. Бог није створио човека да живи сам, него да живи у заједници — са Богом и са људима, као што је било у Рају, и као што је остало у животу Цркве.

Нажалост, у неким породицама се данас губи осећај за заједницу и за брак. Из разних разлога, некад оправданих, некад не, деси се да се породица распадне. А када дете остане без једног родитеља, оно је рањивије, јер нема подршку коју пружају обоје.

Тако су у Наину, по промислу Божијем, наишли Господ — Васкрсење и Живот — и Његови ученици. Када је видео шта се догодило, Господ је рекао да стану. Када му је мајка испричала, пришао је покојноме младићу и рекао: „Младићу, теби говорим: устани!“ И он је устао пред свима.

Таквих примера има још у Новом Завету — где Господ васкрсава мртве — али и у Старом Завету, где су то чинили пророци, као што су Илија и Јелисеј. Та сила Васкрсења постоји у Цркви и дејствује и данас.

У крајњем случају, када човек дође у храм духовно мртав, Бог га може васкрснути — речју, покајањем или Светим Причешћем.

Наш брат у Христу, владика Силвестер из Уганде, постао нам је близак управо преко Цркве. Ми смо се прво упознали преко интернета, читајући вести о њима. Потом је наш свештеник, отац Јадранко, отишао тамо и лично упознао владику и народ. Он нам је сада жива спона са њима — са владиком и са свештеницима у Уганди.

Желимо да покренемо неке хуманитарне пројекте, јер тамо људи живе веома сиромашно. Многи делови немају ни питке воде, а знамо да је вода извор живота.

Али, ево, дозволићемо да сам владика каже нешто више о томе.

Након беседе митрополита Фотија, верницима се обратио и епископ Силвестер, који је пренео поздраве Његовог Блаженства патријарха александријског г. Теодора II и захвалио се митрополиту Фотију и верном народу Епархије зворничко-тузланске на братској љубави и помоћи која се пружа његовој епархији. Посебно је истакао значај акције „Бунар питке воде за децу Уганде“, која је започета у марту ове године благословом митрополита Фотија, а у организацији Црквене општине Копривна.

Подсећамо, први бунар, назван „Бунар Светог Саве“, ископан је у месту Наматумба, у близини храма Светог Спиридона, а акција је настављена изградњом још три бунара, као и набавком Светих Писама, школског прибора, обуће и инвалидских колица. Ови хришћански плодови братске сарадње, осветљавају пут љубави и сведоче да је Црква једно Тело Христово – од Републике Српске до Африке.

Високопреосвећеног митрополита Фотија у порти храма дочекао је надлежни парох Миро Ђукарић, заједно са архијерејским намесником теслићким протојерејем-ставрофором Миладином Вуковићем, братством свештеника, ђаконима и верним народом.

Светој литургији присуствовали су и представници јавног живота, а међу њима градоначелник Теслића г. Милан Миличевић који је дошао да изрази подршку заједничкој мисији вере, љубави и солидарности између српског и угандског народа. Сабрање је завршено трпезом љубави у братском расположењу.

Извор, фото: Епархија зворничко-тузланска