Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Ако желимо да говоримо о Литургији, морамо говорити о храни. Јер Литургија је храна и насушна духовна потпора православних.

Немачки философ Фојербах дефинише човека као оно што једе. Ова наизглед материјалистичка мисао у ствари изражава једну од најдубљих религијских истина о човеку.

У наративу о стварању човек се појављује као гладно биће, а свет му се јавља као храна. Када је Бог заповедио Адаму и Еви да се рађају, множе, напуне земљу и владају њоме, како стоји у првој глави Књиге Постања, Он је човечанству дао да једе од земље: „Ево, дао сам вам све биље што носи семе и сва дрвета родна која носе семе; то ће вам бити за храну“ (Пост 1,29).

Човек мора да једе да би живео; мора да прими свет у своје тело и да га преобрази у себе, у тело и крв. Он заиста јесте оно што једе; цео свет је за њега једна васељенска трпеза. Слика трпезе у Светом Писму јесте средишња слика живота – од почетка стварања до његовог испуњења и савршенства: „Да једете и пијете за трпезом мојом у Царству моме“ (Лк 22,30). Зато тајна Евхаристије заузима средишње место у православној Литургији. Са Господње трпезе, око које се верни са својим свештеником сабирају око Чаше, остварује се савршено јединство човека и Бога у Телу и Крви Христовој. Трпеза Божанске Литургије истинска је икона будућег Царства: „Јер тело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће. Који једе моје тело  и пије моју крв у мени пребива и ја у њему“ (Јн 6,55–56).

У Светом Писму видимо да су и храна коју једемо и свет који делимо са другима да бисмо живели – дар Божји, као начин општења са Њим. Свет, као наша храна, није нешто „материјално“ ограничено на телесне функције које су у супротности са духовним, кроз које се сједињујемо са Богом. Све на земљи јесте дар Божји човеку, намењен да открије Бога и да наш живот учини заједницом са Њим.

Човек је гладан – али гладан Бога. Иза глади која прожима наш живот стоји Бог.

Православна Литургија извире из православног схватања човека, које га види као биће јединствено у васиони, различито од свих других створења. Само човек благосиља Бога за све што од Њега прима, укључујући и животворну храну; само човек узвраћа благослов на Божји благослов.

Најприроднији одговор човека, након што му је Бог даровао овај благословени и свештени свет, јесте да благослови Бога, да Му принесе благодарење, да гледа на свет Божјим очима, да га спозна, именује и присвоји.

Зато се у православној вери човек сматра свештеником, позваним да свет поново принесе Богу, очистивши га и осветивши. Човек је призван да освећује свет и да га враћа у стање пре Пада. Он стоји у средишту света, сједињује га и благосиља са Богом, прима га од Њега и приноси Му га назад: „Твоје од Твојих Теби приносећи, због свега и за све“ (из православне Литургије).

Хришћанска евхаристија јесте преображење његовог живота у живот Божји и у заједницу са Њим. Зато је Бог створио свет да буде материја и средство једне свеопште (саборне) тајне благодарења. И зато је створио човека – да буде свештеник те космичке тајне.

Човек је способан да преобликује свет и да му да нови смисао. Подсетимо се да је први задатак дат Адаму био да именује жива бића (Пост 2,19–20). Подсетимо се да у Божанској Литургији Богу приносимо плодове земље не у њиховом природном облику, већ у облику који им је човек дао: не приносимо класје пшенице, него хлеб; не гроздове, него вино.

Православна Литургија има суштинску улогу у томе, јер има за циљ да успостави живу везу између Бога и човека. Та веза преображава човека у божански лик који је Бог од почетка наменио. Палом човеку потребно је темељно преображење да би постао, како је Бог замислио, свештеник васељене. Зато православна Литургија снажно наглашава покајање, помињући га у свим богослужењима, тако да је искреном православном вернику тешко да не живи у сталном покајању.

Православна Литургија није тек индивидуални чин побожности, нити скуп церемонијалних обреда који подсећају верника на Господа и Његово дело спасења. Није само изливање људских осећања пред Богом, нити испуњавање религиозне дужности ради умирења савести.

Она је много дубља од тога – она је саборни, благодарни и преображавајући чин. Она је саборни чин – већ само име то показује. „Литургија“ значи дело народа, заједничко дело у којем појединци постају заједница са једним идентитетом. Целина је више од збира појединаца. То јединство се у пуноћи остварује у тајни Евхаристије, кроз сједињење са Телом и Крвљу Господњом.

Она је и благодарни чин – свако богослужење садржи молитве благодарења и славословља Богу за све што нам је даровао ради спасења. Православни литургијски текстови непрестано прослављају Бога као „Доброг и Човекољубивог“. Подсетимо се да реч „православан“ значи „право слављење“.

Она је и преображавајући чин – сабрани у Цркви преображавају се из мноштва људи у Тело Христово; свет се преображава из палог у обожени. Литургија привлачи човека ка Царству и даје му снагу да већ овде и сада започне изградњу тог Царства.

Сједињујемо се у сабрању, благодаримо и славимо са радошћу, и преображавамо се у богоносне људе који свет, дат у наше руке, претварају у мало Небеско Царство, да би Христови љубљени могли да окусе Његово Царство пре него што се оно у потпуности оствари у будућем животу.

Црква се остварује и постаје истински Црква – као живо Тело Христово – управо у овом литургијском заједништву.

(Наставиће се.)

Извор, фото: фејсбук страница Metropolitan Saba Esper

Превод са енглеског редакција портала "Живот Цркве".