Први део.

Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

У Литургији Црква узлази на небо. Зато, када се после тог узлажења враћа у свет, она се враћа одражавајући светлост, радост и мир Царства. Она постаје сведок Царства усред света испуњеног немиром и бригама.

Због тога се православни богослужбени текстови најпре обраћају Богу. Они призивају и оприсутњују спасоносно дело (домострој спасења) које је Бог извршио ради човечанства и ради нашега спасења. На пример, православне службе завршавају се сличном формулом: „Христе Боже наш, који… ради нашега спасења…“. У време Пасхе говоримо: „који си васкрсао из мртвих ради нашега спасења“. На Божић: „који си се родио од Дјеве у пећини ради нашега спасења“. На Богојављење: „који си се крстио од Јована у Јордану ради нашега спасења“. На Преображење: „који си се преобразио на гори Тавору пред светим ученицима својим ради нашега спасења“. На Педесетницу: „који си послао Пресветога Духа на свете ученике своје ради нашега спасења“. И тако током читаве године.

Спасење — које је Христос извршио својим оваплоћењем, смрћу и васкрсењем — налази се у самом средишту Литургије. Оно је темељ и циљ хришћанског живота. Циљ хришћанина јесте спасење. Хришћанин је онај који најпре тражи спасење, а тек потом је лекар, инжењер, трговац или службеник.

Пошто је спасење остварено Христовим оваплоћењем и Његовим спасоносним делима, Литургија током године распоређује све догађаје Његовог спасоносног дела — од Благовести Пресветој Богородици до силаска Светога Духа на Педесетницу. Тако се празници нижу: Благовести, Рођење Христово, Обрезање Господње, Крштење, Сретење, Преображење, Распеће и Васкрсење, Вазнесење и Педесетница. Црква не заборавља ни догађаје из живота Мајке Божије — њено Рођење, Увођење у храм и Успење. Овај литургијски ритам уздиже хришћане изнад свакодневне рутине и поново их усмерава ка њиховом суштинском циљу: спасењу. Прелазећи од празника до празника, они живе у непрестаном ишчекивању Царства, све док не дођу до Празника над празницима — Свете Пасхе.

На сваки празник, на вечерњој, јутрењу и Божанственој Литургији, кроз читања и појања откривамо смисао празника — његово богословље, његову повест и библијске одломке који се на њега односе, из Старог и Новог Завета. Све се то открива кроз појање, литије, уздизање и целивање иконе празника, ломљење благословеног хлеба и, на крају, кроз учешће у Чаши Тела и Крви Христове. Тако верни не само да се сећају догађаја — они га живе. Учествују у њему и допуштају да постане делатан у њиховом личном животу и у животу њихове заједнице. Литургија постаје синергија — заједничко дело, непрестана сарадња између Христа и нас. Ми живимо у ритму који има две мере: меру наше пробуђене вере и меру самог догађаја вере.

Зато литургијски текстови наглашавају да оно што се догодило није само прошлост — то се догађа данас, јер га ми живимо „овде и сада“. Непрестано појемо: „Данас се на Дрво распиње…“, „Данас је дан Васкрсења…“, „Данас се рађа од Дјеве…“

Оно што се збило више није само прошлост, јер је садашњост. Како каже свети Јован Дамаскин: „После оваплоћења нема ничега новога.“ У литургијском празновању Црква се сећа спасоносних дела која је Бог извршио у историји, испуњених у Крсту и Васкрсењу. Тај пасхални догађај, који се једном догодио у историји, сада постаје савремен сваком тренутку нашег живота. Јер Христос је васкрсао из мртвих и разорио смртни зид времена. Ово сећање има потпуно нову природу: ми смо ти који се сећамо — али стварност које се сећамо више није прошлост. Она је присутна. Тако се сећање Цркве претвара у живо присуство спасоносног догађаја. То је стварност Литургије.

Литургијски текстови такође наглашавају богословље сваког догађаја и учење које је са њим повезано. Они никада не занемарују Христово божанство током Његовог Распећа, нити Његову васкрслу и преображену човечанску природу у Његовом Васкрсењу и Вазнесењу. У сваком празнику истичу се Његова божанска и човечанска природа. У службама Рођења Христовог говоримо о Божијем снисхођењу, о древном обећању, о јединству двеју природа и о девствености Његове Мајке. У пасхалним службама објављујемо Христов силазак у ад, уништење царства сатаниног, Његово гажење смрти, ослобођење човечанства од сила зла и Његово телесно, стварно и прослављено Васкрсење.

Православна Литургија је по свом карактеру дубоко догматска. Она је у суштини тројична. У служби Богојављења Света Тројица се јасно открива, док у служби Педесетнице налазимо јасан опис трећег Лица — Светога Духа — не занемарујући притом ни Оца ни Сина, нити њихов међусобни однос.

Један од великих дарова Литургије јесте то што она чува веру и догматско учење у срцима верних — чак и ако они никада нису похађали формалне богословске студије. Православни хришћанин који се моли не може свести хришћанство на пуку људску сентименталност, јер га Литургија непрестано узводи навише. Међу православним хришћанима постоји духовна изрека: Богослов је онај који се моли.

Будући да се све што се догодило збило „ради нашега спасења“, враћајући нас у Царство за које смо створени и обнављајући нас у нашем првобитном лику да бисмо се сјединили са Њим, заједница светих постаје делатна сила на том путу. Зато православна Литургија посвећује велику пажњу светима — узорима аутентичног хришћанског живота. Њихови спомени испуњавају календар. Верни их помињу по имену. Они који носе име светитеља прослављају дан његовог или њеног спомена. Њихова житија читају се и разматрају у свакодневним богослужењима.

У Православној Цркви постоје велике књиге које се зову Минеји, распоређене дан по дан кроз све месеце године. Те књиге садрже песме и молитве које нас уводе у животе светих који се свакодневно прослављају, истичући њихову љубав према Христу, њихову верност и њихово покајање. Постоје посебне песме за мученике, јерархе, праведнике, учитеље и арханђеле. Многи верни редовно уче и поју тропар свога небеског заштитника.

Кроз Литургију светитељ постаје пријатељ вернику — близак и познат, подстичући га да ходи путем Христовим и да Га подражава. Та близина рађа дубоко осећање заједништва које не прекидају ни смрт ни просторна удаљеност. Светитељ постаје истински присутан. Верник му се обраћа и моли за његове молитве, као што моли и своју браћу и сестре који стоје поред њега у Цркви.

Наставак

Извор, фото: фејсбук страница Metropolitan Saba Esper

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"