^{О храмовима духа}

            То је било на почетку комунистичког режима. Патријарху целе Русије неко је рекао да се руше многе цркве. Он је одговорио: „Главно је да се не руше храмови духа, а они су у људској души.“ Заиста је тако. Комунисти нису успели да униште унутрашњу Цркву хришћана. И сад видимо како се на наше очи с вером, надом и љубављу граде нови и нови храмови.

^{О породици}

            Моји родитељи су нас у детињству учили: човек не сме да се мири са сиромаштвом. На сиромаштво се може навићи, али ви немојте да се навикавате. Много радите, тражите излаз и чините све да помажете другима! Ми смо у кући увек имали резерве: породица је била за целу годину снабдевена кромпиром, киселим краставцима и парадајзом и димљеним месом. Треба радиит, треба радити с великим жаром!

            И још је мама нама, деци, говорила: каква год невоља да вас задеси, немојте остављати домовину и немојте ићи у туђину. Треба да носимо бреме које Господ шаље нашем народу. Ове речи које сам чуо у детињству врло дубоко су ми се урезале у срце.

^{О времену комунизма у Грузији}

            За време комуниста у Грузији су, као и у целом Совјетском Савезу, затворене хиљаде храмова и манастира. Једном су власти позвале Његову светост и блаженство католикоса-патријарха целе Грузије Јефрема II и саопштиле му да ће затворити још једну цркву, зато што треба да раде исто што се ради у целом Савезу. Његова светост и блаженство Јефрем је с негодовањем упитао: „И коју то цркву намеравате да затворите?“ „На Мтацминди, Светог Давида Гареџијског.“ Патријарх се придигао: „Док сам ја жив ви то нећете учинити!“

            Ето, кроз таква искушења је прошла Грузија и наша Црква је опстала у њима. Као што знате, био је период кад је ухапшен цео Свети Синод и свети патријарх Амвросије (Хелаја) је био осуђен на стрељање. Али нико не може да појми вољу Божју.

^{О оцу Јовану Козлову}

Сећам се проповеди једног од наших професора – оца Јована Козлова. Ми студенти смо га веома волели. Он је био протојереј и увек је држао кратке проповеди. Посебно сам запамтио проповед о томе како су разговарала двојица астронома, један је веровао у Бога, а други није. Неверујући је говорио свом верујућем колеги: „Целог живота гледам у небо и нисам тамо видео Господа.“ А верујући му је одговорио: „Тражио си Творца на небу заборавивши да треба да Га тражиш ус рцу. Завири у своје срце и у њему ћеш пронаћи Бога.“

^{О студентским годинама}

            Кад смо студирали студенти су се делили на две групе: једна група је читала само белешке са предавања, а друга је после часова ишла право у библиотеку и тражила занимљиве књиге и то не само из богословља. Одушевљено смо читали и изучавали филозофију, психологију, антропологију, историју и књижевност. Студенти из наше групе разликовали су се од осталих богослова по свом енциклопедијском приступу. Зато и вама саветујем да стварате своје личне, кућне библиотеке. Дивно је проводити време приређујући породичне књижевне вечери и позивати на њих другове!
Ректор Духовне академије нас је учио: „Кад жакон каже: ‘Заступи, спаси, помиуј и сохрани нас, Боже, Твојеју благодатију,’ обавезно замолите Господа за благодат и прекрстите се.“ И прошло је 50 година од тада, али ја и данас, као и онда, чујем његове речи. И ви се сећајте тога и кад ђакон изговара возглас повијте главе, прекрстите се и помолите се да добијете благодат.

^{О постригу}

            Сећам се дана свог пострига. Тада сам био на другој години Духовне академије, имао сам 24 године. Ректор је поднео патријарху Алексију I молбу да благослови мој постриг и рукополагање за ђакона. Свјатејши патријарх је написао резолуцију – „Господ да благослови.“

            Били су то свети предваскршњи дани. Отишао сам у Тбилиси код Његове светости и блаженства Мелхиседека III. Кушајући ме он ми је дуго саветовао да оснујем породицу, вероватно је видео неку моју слабост. Међутим, ја сам чврсто рекао да намеравам да се замонашим. Желео сам да постанем свештеник у најмањем селу и да служим сељацима. Видећи да је моја одлука непоколебљива патријарх је назвао храм светог Александра Невског, владику Зиновија (Мажугу) и благословио је да он изврши постриг.

            Једва сам чекао овај дан! Замонашен сам у уторак Страсне седмице. И веома је тужно то што ниједан Грузијац није присуствовао мом постригу. У то време је све било разорено, људи се нису занимали за живот Цркве. Секирао сам се какво име ће ми дати владика Зиновије. И одједном чује. „Постризава се слуга Божји Илија.“ У свету сам се звао Ираклије. И због нечега ми је било нелагодно, био сам се навикао на своје име.

            После пострига сам ушао код владике у собу и мислио да ћу остати у цркви, али су позвали кола и рекли: „Сад можеш да идеш кући.“ Наша породица није имала стан у Тбилисију, па сам отишао код једног нашег рођака. Он ме је угледао и зачудио се: „Шта си то обукао?“ Није схватио да имам монашку одећу иако је био верник. Тако је почело моје монаштво. 

            Испоставило се да су прва искушења невероватно тешка! Мислио сам да нећу преживети, толико је неиздрживо било моје стање! Исцрпела ме је унутрашња борба. Ужасно сам се осећао иако сам знао да је све то од лукавог. Примио сам постриг у уторак Страсне седмице. А за четвртак, кад патријарх обавља чин прања ногу била је заказана хиротонија за ђакона. Она је обављена у Сионском храму. И десило се чудо! Куда су нестала сва моја искушења!? Нисам ишао по земљи, буквално сам лебдео изнад ње! Не могу описати речима колико је дивна радост заменила искушење!

            Сви су се вратили кући. А мени се није излазило из олтара. У то време литургија је почињала касно, у 11 или у  пола дванаест. После литургије сам дуго остао у храму. Било је већ негде око пет увече, а ја сам желео само да певам и да чиним добра дела. Ни сам нисам знао откуд у мени таква радост! Кад сам изашао из олтара, пришао сам крсту свете Нине и случајно сам камилавком закачио кандило – све уље ми се тада излило на главу. Чистачице су ми рекле да је то благодат сишла на мене.

            С једне стране, и ја сам се обрадовао, али с друге, није ми било пријатно, јер нисам имао другу одећу и помислио сам: у чему ћу се вратити у Академију? Међутим, кад сам код куће очистио одежде није било никаквих трагова од уља! У овим одеждама сам завршио МДА. Ето, тако је неисцрпна радост заменила тежину у души.

^{О имену}

            У свету сам се звао Ираклије. Ово име потиче од грчког имена Херакле, што значи „телесна снага“. На постригу сам добио име Илија. Тако је телесна снага прешла у духовну (име Илија значи „сила Господња“).

^{О сусрету с патријархом Мелхиседеком III}

            „Велики си, Господе, и дивна су дела Твоја.“ Тада сам похашао средњу богословску школу и дошао сам у Тбилиси на распуст. Био је то необичан дан за мене, никад га нећу заборавити. Одвели су ме код Његове светости патријарха целе Грузије Мелхиседека III, који је тих година управљао Грузијском Црквом. Његова светост и блаженство Мелхиседек је био врло образован и пажљив човек. Завршио је Казанску Духовну академију и осим тога је био изванредан математичар. Чим сам му пришао и узео благослов он ми се због нечега обратио на руском (вероватно је мислио да ћу на руском боље разумети): „Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат.“

            Можда је свјатејши и блажењејши патријарх видео моју ману – гордост и зато је изговорио речи које су заувек остале у мом срцу и у мојој души. Као и сваки човек, и ја сам грешан, али сви живимо у нади у то да ћемо се пре или касније обавезно поправити.
 

^{О визији коју је имала руска монахиња}

             Док сам био митрополит у Абхазији једна монахиња ми је испричала своју визију. Хтела је да се врати у Русију, али је сањала сан који је толико утицао на њу да је одлучила да заувек остане у Грузији. У Абхазији има планина Иверзија. И ова монахиња је у сну видела ову планину са стотинама упаљених кандила. Опчињено је гледала овај призор и зачуо се глас: „Цела Грузија овако светли. Куда ћеш? Грузија је удео Богородице!“ И остала је у Грузији и више није ни размишљала о пресељењу.

^{О грузијском патријарху Јефрему}

            Његова светост и блаженство Јефрем је био диван човек, милостив, образован, начитан и велики подвижник. Добро је познавао стару грузијску књижевност. Његов универзитетски професор био је Корнелије Кекелидзе, некадашњи протојереј Сионског храма којег су комунисти натерали да скине расу и да предаје (његовом перу припада „Историја старе грузијске књижевности“). Управо Корнелије Кекелидзе је патријарху који се у свету звао Григорије дао име Јефрем.

            Његова светост и блаженство Јефрем II је био апсолутно изузетна личност. Често је пророковао. Могу да наведем мноштво примера његових пророчанстава. Једном сам као ректор Богословске школе дошао код њега и донео сам му радове богослова (у то време се код нас школовало свега 6-7 људи). Прочитавши радове за једног ученика је рекао: „Овај ће постати неприајтељ Грузијске Цркве.“ А студент је био врло добар, талентован. Зачудио сам се. Међутим, прошло је време и речи патријарха Јефрема су се обистиниле.

            Патријарх је био на робији 7 година. Пре хапшења је служио у храму Свете Варваре, тамо је била и његова резиденција. Отуда су га одвели касно у ноћ. Причао је: „Док сам затварао врата пао ми је жезал и стекао сам утисак да ћу се вратити овамо.“ Патријарха је осуђен на 10 година логора, али је пресуда затим ублажена и пустили су га 7 година касније. Наравно, пре свега је дошао у храм свете Варваре. Успут је мислио: од врата храма до олтара ћу пузати на коленима и прва икона коју видим биће „моја спаситељка“. Тако је помислио и ишао према цркви.

            На прагу храма је клекао на колена и кренуо према олтару. Прво га нико није препознао (није носио расу, већ затворенички прслук), али су после људи свеједно схватили ко је. А прва икона коју је видео била је икона светог Серафима Саровског. Његова светост и блаженство Јефрем се сећао како га раније није ни по чему издвајао међу другима, а после овог догађаја га је веома заволео

            Кад се патријарх Јефрем враћао у Грузију из прогонства требало је трајектом да пређе мореуз. Стао је у ред. Кад је он дошао на ред укрцавање је прекинуто. Патријарх им је објаснио да седам година није видео домовину и да жури кући. Горко је плакао и усрдно је преклињао да начине изузетак и да приме још једног путника. Међутим, био је категорично одбијен. Потиштено је чекао следеће укрцавање на обали. Два сата касније сазнао је да је онај трајект потонуо и да су сви путници погинули. Тако је Господ спасио патријарха!

^{О духовном оцу}

            Имао сам изузетног духовника, оца Шија (Дзидзаву). Често је долазио код мене, прво у Батуми, после у Сухуми и исповедао ме је. Кад би видео да сам узрујан због неког греха загрлио би ме: „Моли се, владико, не брини. И мени се то дешавало.“ Тако ме је тешио: можда се њему то никад није дешавало, никад није имао такав грех, али је био толико снисходљив и племенит човек да је узимао грех на себе како би ме утешио. И кад бих завршио исповест он би ме загрлио рекавши: „Владико, ти си сад већ анђео. Господ нека опрости твоја сагрешења.“

^{О монахињама и медведу}

            Сећам се периода кад сам служио у Абхазији. Има тамо једно село, Георгијевка. У близини ње у шуми су живеле две монахиње – отшелнице. Оне су биле сведоци необичног догађаја. Код њих је дошао медвед храмљући. Уплашивши се утрчале су у келију. Медвед је пришао келији и ричићу им је показао задњу ногу у коју се зарио ексер. Монахиње су се досетиле да их дивља звер моли за помоћ. После краћег колебања потрудиле су се да му француским кључем извуку ексер из шапе. Схватајући да му помажу медвед је прилегао и пружио ногу. Кад су монахиње извукле ексер животиња је олизала рањену ногу и отишла. Увече су монахиње виделе да се вратио и да им је, очигледно у знак захвалности, донео клипове кукуруза.

Други део можете прочитати овде.

^{Извор: Правмир, на основу материјала листа „Церковније ведомости“ саставиле Маријам Гагуа и Александра Никифорова. Фотографије су из отворених интернет извора.}

 За портал "Живот Цркве" са руског превела: Марина Тодић