Први део можете прочитати овде.

^{О становницима поправног дома и телету}

            Једном смо дошли у поправни дом и донели мало теле, од једно месец-два. Да сте само видели како су се деца обрадовала! Нису знала шта ће с њим од миља – једни су га љубили, други су га грлили. Неко их је упитао: „И шта ћете сад с њим? – претпостављајући да ће чути у одговор: „Заклаћемо га и појести.“ Међутим, деци није падало на памет да убију теле, одговорила су шалом, чини ми се, веом амудром.“ Рекли су: „Нека га сад с нама, малолетницима, а кад нас пребаце међу одрасле, повешћемо га са собом!“ Дивна је доброта у човеку! Хвала Господу што добро постоји. Оно ће се сигурно испољити у човеку и он ће тада пронаћи свој животни пут.

            У вези с тим сећам се како сам добио писмо од једног затвореника. Писао ми је да је његова породица сиромашна и замолио је да им помогнем ако имам могућности. А ако немам, он нема другог излаза него да побегне из затвора. Помогли смо његовој породици. После неколико месеци затвореник је ослобођен и дошао је заједно са женом да се захвали. Никад не треба да заборављамо да помажемо затвореницима и њиховим породицама!

^{Прича се да се у затворима лоше опходе према затвореницима}

            Желим да замолим све вас, оне којих се тиче, да им поклањате више љубави и самилости. Ни у ком случају се не смемо ругати. Нико не може бити сигуран да се сутра неће наћи у затвору и на њиховом месту. Због тога молим администрацију затвора као што отац моли сина, да помажу затвореницима. Треба да чувамо омладину која се данас налази у затвору. Они су у годинама кад треба да заснивају породице, а не да седе иза решетака.

^{О једном астроному}

            Био је један велики астроном Камил Фламарион. Запамтите ово име. И ко још не зна његова дела, потражите их и прочитајте. То је француски научник који је живео у XIX-XX веку. Поред астрономских истраживања има врло занимљиве радове који се односе на религију, Бога и човека. Фламарион је написао књигу „Господ у природи“. У њој се говори о томе како се у природи испољава сила Божја, сила Свевишњег. После многих истраживања и посматрања научник је доказао да је сама материја мртва и пасивна и а је сила која јој даје живот и својства – Божија.

^{О Синском храму и верујућем mосковљанину}

            Сионски храм, Сиони је свети храм у којем су се проливали крв и сузе многих грузијских мученика. Овде су се молили наши велики цареви и истакнути преци! Управо овде, у овом светом храму је заблистало 100.000 грузијских мученика. Џелал ад-Дин је скинуо куполу са Сионског храма, ставио је ту свој трон и посматрао како његови војници муче Грузијце.

            Из храма су изнели свете иконе Спаситеља и Богородице, ставили на мост и присиљавали људе да их газе. Онима који би одбили да увреде светињу одмах су секли главе, а тела бацали у Куру. У летопису „Картлис цховреба“ написано је да се нико није усудио да увреди иконе и да је Кура тог дана била црвена од крви хиљада убијених људи.

            Знам једног верника који често да би се помолио у Сионију купује карту за авион и долеће из Москве у Тбилиси. То је Рус. Он улази у храм, стане код једног стуба и стоји сат-два, тихо се моли и увече се враћа за Москву. Господ је Сионском храму дао велику благодат и милост.

^{О „малој држави“}

            Замислите малу државу коју називамо породица. Последњих година све чешће се говори о томе да су муж и жена равноправни. А у Светом Писму је речено да је мушкарац глава породице. Равноправност упропаштава друштво.

            Ако погледамо стару филозофију, чак и хришћанску, видимо да се она заснива на томе што млађи поштује старијег и међу њима треба да постоји једнодушност. То спасава друштво.

^{О љубави према непријатељима}

            О овом догађају сам прочитао у сећањима једног свештеника. Десио се у Русији још пре револуције. Живео је један брачни пар који се веома волео. И демон је позавидевши њиховој срећи подстакао страст комшије према жени. Он је на све начине покушавао да је саблазни, али није остварио циљ и убио ју је. У том тренутку је у кућу ушао муж. Угледао је своју жену сву у крви и поред ње компију.

            Касније је признао духовнику да је његова прва жеља била да убије комшију. Међутим, комшија је то приметио и пао је пред његове ноге и рекао: „Знаш, много волим твоју жену и на све начине сам покушао да је саблазним, али нисам успео, па сам је убио.“ „Исповест убице је толико утицала на мужа да је пустио комшију да оде здрав и читав. А он се предао полицији преузевши на себе кривицу и тако теак крст. Кад га је духовник упитао зашто је тако поступио човек је одговорио: „Хтео сам да олакшам бреме свог ближњег."

^{О човековој смрти}

           Сећам се детињства. Кад би неко умро, није туговало и плакало само цело село, већ и читав крај. Сви су били у жалости. Сви су саосећали с родбином преминулог. А сад кад човек умре као да се ништа не дешава. Не само то, сад се из Европе шири пракса: ако је човек умро у болници, не довозе га у кућу у којој је провео цео ивот с члановима своје породице, где се радовао и где је туговао. Исто тако је и у православној Грчкој.

           И кад их неко пита зашто не желе да однесу покојника кући, отворено одговарају: „Нису нам потребни још и ти проблеми!“ Одвезу га право на гробље, тамо одслуже опео и сахрањују. То није љубав. То је окрутна традиција која, не дај Боже, може доћи и код нас, у Грузију.

^{О 9. априлу}

            Сутра је 9. април. Навршава се 20 година од дана страшне трагедије. Сећам се овог невероватно трагичног дана. Али Грузијци су тада уједно испољили патриотизам, смелост и пожртвованост према домовини. И данас узносимо своје молитве за то да Господ и влади, и опозицији да способност да воде дијалог.

            Сутра и у току наредних дана они треба да учине кораке који ће бити на добробит Грузије, а не у корист појединаца који граде каријеру ради сопственог благостања. У вези с планираним акцијама. Обраћам се целој Грузији, влади, опозицији, грузијском народу и грузијској војсци: нипошто не смете употребити силу, супротставити се свом народу, својој „крви и месу“. Војнак који подигне руку на свог брата више није бранилац домовине.

^{Обраћање Грузијцима-емигрантима}

            Молим вас: вратите се у домовину. Ви нисте гости, него домаћини у нашој земљи. Грузија је ваша земља и ваш дом. У свакој кући овде су вам врата широм отворена. И захваљујем се Богу због тога што су сви видели и осетили ово јединство. Кад се фестивал за емигранте завршавао Грузијци који су допутовали из Турске пришли су ми с речима захвалности. Вероватно су мислили да ме више неће видети. Али ја сам их позвао у храм Свете Тројице на свечани сусрет. И рекао сам им да ћемо их дочекати звоњавом звона, народним заставама, песмом хора и да ће се окупити цела парохија. Јер они треба да осете своје јединство с нама, треба да схвате да су у својој домовини. Сви треба да им покажемо да их волимо и чекамо.

            Љубав и добро ће спасити нашу земљу! Сигуран сам да Господ куша наш народ. И ми морамо положити овај испит: треба чврсто да чувамо православну веру и националне вредности – наш језик, нашу културу, све оно што су чували и наши преци. Тужно је што је преко милион Грузијаца отишло у иностранство, једни се тамо школују, други раде. И сумњам да ће се сви вратити: човек се навикава на иностранство. Тамо има много саблазни и самовоље који прогутају личност. Посебно, кад млад човек види све то он мисли: ако људи овде тако живе, значи да и ја треба тако да живим. А то је опасно!

^{О међусобној помоћи}

            Често нам недостаје међусобна помоћ, недостаје нам слога.

            Често не помажемо једни другима у невољи, повлачимо се у страну и издалека гледамо како гине наш близак рођак или друг. Као да нас се то не тиче. Међутим, доћи ће време кад ће можда и нас задесити невоља, па ћемо схватити колико је у животу потребна међусобна помоћ.

^{О стресу}

            Данас се цело човечанство налази у стању стреса. Вероватно сви гледате вести. А у њима се, нажалост, говори само о негативним догађајима, прича се како је неко некога убио, где су се преврнула кола, колико је људи погинуло... Нема ничег позитивног. Нико не прича о томе шта је добро уређено, шта је ново пронађено... као да се ништа добро не дешава!

            Раније су људи били бољи и пре свега су размишљали о другима. А ми нисмо. Иако је и данас врло лако посветити пажњу, учинити нешто добро, а што је главно – да пожелимо да извучемо човека из овог стања стреса. Треба да доносимо једни другима радост и да не чинимо лоше ствари. Ово је данас веома важно!

^{О туђем мишљењу}

            Нажалост, још увек нисмо научили да разговарамо, нисмо научили да слушамо друге људе. Често се на телевизији приказују дебате на неке теме и учесници у емисији – 2, 3, 4 или више људи говоре истовремено, не слушају ејдни друге и пре свега покушавају да изразе своје мишљење. То је показатељ њихове ниске културе. Још много треба да учимо, а посебно да слушамо и да чујемо једни друге. Ако се ваша мишљења разликују то не значи да ћете постати непријатељи.

            Ево, ја сам патријарх. То не значи да све знам и да ни у чему не грешим. Кад се појави проблем могу да питам друге људе, да саслушам њихове аргументе, питаћу и искушеника, и дете, и свештеника, и владику. Тако треба да поступамо: да саслушамо другог човека и да по мрвицу прикупљамо истину. Човек који има поверења само у себе, у своју вољу и своја размишљања врло често греши.

^{О верницима}

            Сећам се својих студентских година, кад сам долазио у Тбилиси на распуст, у Сионију се молило само 10-15 људи. И Господ је пожелео и све нас је позвао у цркву. Реч „еклесија“ се састоји од две грчке речи: „ек“ и „кало“, што значи „позивати“. Односно, Господ нас је призвао. То је онај облик позивања кад човек стоји далеко, а ти га зовеш: „Дођи код нас!“ Тако нас Господ зове. С великом радошћу желим да истакнем да у нашој Цркви има много омладине.

^{О божићној свећи}

            Паљење свеће у ноћи Божића је лепа традиција која постоји у многим земаљама света. Кад је наступило време да се роди наш Господ Исус Христос Пресвета Богородица Марија и Јосиф су тражили гостионицу. Пошто је нису нашли отишли су у пећину и у њој се родио наш Спаситељ.

            Свећа је позив у кућу. И било би изванредно да се код нас уведе ова традиција: да у божићној ноћи ставимо на симс упаљену свећу или кандило и да отворимо врата своје куће и срца за Пресвету Богородицу. Да омогућимо Христу да се роди у нама. Нека Он не уђе само у наше куће, већ и у наша срца и нека остане у њима. Јер човек је храм Божји!

^{Извор: Правмир, на основу материјала листа „Церковније ведомости“ саставиле Маријам Гагуа и Александра Никифорова. Фотографије су из отворених интернет извора.}

 За портал "Живот Цркве" са руског превела: Марина Тодић

Насловна фото:  Юрий Рост / Новая газета