„Рече ава Пимен: ‘Злоба људи скривена је иза њих’“ (из Старечника)

Често се питамо колико невини треба да будемо ми и наша деца пред лукавством овога света. Препознавање лоших побуда у мислима и понашању других људи често поистовећујемо са сумњичавошћу. А не желимо да будемо сумњичави, односно да иза нечијих поступака увек видимо себичност, лукавство и искоришћавање. Желели бисмо да људе посматрамо благонаклоно. Да у њиховим поступцима препознајемо искреност, љубав и добру намеру. Међутим, ствари најчешће нису такве. Зато се понекад запитамо, и за себе и за своју децу, није ли свет ипак много лукавији и себичнији него што бисмо желели да верујемо.

Вођство данас, било у политици било у другим областима живота, претпоставља мудрост и далековидост. Мудар човек уме да крчи путеве, надахнуто и са љубављу према ономе што ради. Он уме да искористи дарове других људи са којима треба или жели да живи и сарађује. Али потребно је да буде и далековид. Да уме да процени докле досежу способности других, али и да проникне у дубље побуде њихових поступака, односно да буде познавалац људских карактера. Такво познавање претпоставља превазилажење наивности и препознавање злобе и себичности која наводи неке људе да желе да искористе онога ко је добар.

То се јасно види у људским односима. Себељубив и сластољубив човек нема за циљ љубав, него искоришћавање других — телесно, душевно, материјално или карактерно. Њега не занимају осећања других. Спреман је да нанесе бол, јер је у себи већ одлучио да је његово „ја“ једини приоритет и да му је све подређено. Зато настоји да оствари сваку своју жељу. Он поступа манипулативно и ту манипулацију чак назива „паметним сналажењем“. Спреман је и да „гази преко других“ само да би сам дошао до успеха и признања.

То често видимо и код деце нашег времена. Одрастајући у окружењу које се плаши постављања граница, сукоба и одговорности васпитања, деца од малих ногу уче да им је све дозвољено, чак и оно што је ружно и неприхватљиво. Довољно је да негодују, притискају, плачу или инсистирају, па ће њихови захтеви бити испуњени. То се назива слободом и „савременим приступом васпитању“. Увек су у праву, а родитељи немају снаге да их усмере и доведу у ред. Вршење родитељског ауторитета претпоставља прихватање одговорности и ауторитета од стране самих родитеља — не кроз ауторитарност и егоцентризам, већ кроз постојаност и јасноћу. У супротном, они препуштају деци да корачају кроз свет испуњен лукавством. Ако ми је све дозвољено и ако мислим да ми све припада, онда ћу наћи начин да, користећи своју личност, захтеве, безусловну подршку родитеља, попустљивост друштва и културе, као и стално оправдање: „Ма није страшно, дете је, немој да га растужујеш“, постанем господар над другима.

Подвижничка мудрост нас подсећа да је злоба људи скривена иза њих, односно да се не види увек на лицу, у осмеху, у лепим речима или захтевима. Она постаје једно са њиховим срцем. Зато смо позвани да будемо „мудри као змије“. Да препознајемо опасност, не тако што ћемо осуђивати људе, него тако што ћемо знати како да сачувамо себе. Да поучавамо са расуђивањем, али и да не постанемо лак плен. Да останемо чврсти у својим начелима, али и да се удаљимо од оних који нису честити. А ако не можемо да се удаљимо, да будемо опрезни и на опрезу. Ако, пак, можемо да укажемо на истину и да се за њу боримо, не треба да се скривамо.

То је питање карактера, васпитања и образовања.

Извор, фото: pemptousia.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"