Свети Свештеномученик Иларион Тројицки, архиепископ верејски (1886-1929).

У овај дан наречења благодарим Богу, Који је човекољубиво, дубином Своје премудрости, све за мене устројавао и увек ми даривао оно што је мени на корист. Благодарим Богу, Који ме је привео из небића у биће и дао ми да се наслађујем највишим даром Његове љубави и доброте – постојањем озареним свешћу. Благословен је Бог који просвећује и освећује сваког човека који долази у свет, и мене бесловесног младенца, бањом новог рођења препородивши, сједини ме Себи и Свом изабраном стаду спасавајућих се. 

Благодарим Бога, Који ми је показао овај чувствено видљиви свет у дому служитеља Свога, привевши ме у овај свет преко мојих предака, свештеника, те сам се још од свог детињства приближио Његовом светом храму, и нисам знао тамо за неко друго место осим певнице и олтара. 

Нека је благословено име Господње и зато што нисам имао размажено васпитање у мом детињству, одрастајући међу ливадама, пољима и шумама мог завичаја, у пријатној једноставности трудољубивог живота зато „ако се и стидим просити, копати могу“ (Лк. 16. 3), и „потребама мојим послужише ове руке моје“ (Дап. 20, 34).

Благодарим Богу, који је још од дана детињства отворио мој ум и положио у њега жеђ за знањем, и Који ме није провео кроз ма какву другу школу, него кроз школу духовну.

Посебно благодарим Богу за то  што ми је дао велику радост и срећу да живим и учим се у Московској духовној академији. Пошто сам у детињству био лишен мајке – родитељке, у младости сам пронашао у Академији мајку – васпитатељку, која ме већ ево четрнаест година насићује не само млеком већ и чврстом храном богословља. До краја дана мојих хтео бих радије бити њен последњи служитељ а да обилујем у њеном хлебу него да постанем било ко, а да будем далеко од ње, и да се лишим њене благодати. Благодарим Бога који ме је удостојио да многе године поживим под благодатним кровом игумана земље руске – преподобног Сергија; да тамо видим веру народну, која ме некада до суза гане; да видим тамо жеђ духовну и да се сам разгорим жељом да пружим жедном народу, бар капљу духовног пића. 

„Добро ми је што си ме унизио, да бих научио наредбе Твоје“ (Пс. 118, 71), јер сам горд био и брз на гнев „да судим туђем слузи“ (Рим. 14, 4) и Господ „Који може да понизи оне који у гордости ходе“ (Дан. 4, 34) уразумио ме је да грешне људе схватам, да грешним људима састрадавам и да грешним људима праштам. 

Слава Богу и за све то, што је проживљено и промишљено током ових последњих година буре и смутње, када „земља би предана у руке зликовцу“ (Јов. 9, 24), када је руска држава одвојивши себе од Цркве Христове ступила у најтешњи савез са „синагогом сатанином“ (Отк. 2, 9). Током ових година само је јачала моја вера у Цркву и у утврдило се срце моје у нади на Бога. Када до темеља разарају стари свет да би на његовим рушевинама изградили нови свет фантазије, када се показало да су многа људска дела изграђена на живом песку; „када падоше силници“ (2Сам. 1, 25-27) многи, „али тврдо стоји темељ Божији“ (2Тим. 2, 19) – Црква Божија стоји непоколебљиво, и само још украшена, као пурпуром и свилом, крвљу нових мученика. Оно што смо знали из црквене историје, о чему смо читали код древних писаца, то сада гледамо сопственим очима: Црква побеђује када јој наносе штету (Иларије, О Тројици 7, 4). „Наши непријатељи би хтели да нас сматрају овешталим, мртвим, али ево ми смо живи“ (2Кор. 6, 9) и „жива ће бити душа наша“ (Пс. 118, 175). Не само да верујемо већ и видимо да су врата ада немоћна пред вечним Божијим делом. Усред ветрова лажних учења, усред мутних, бесних таласа злобе, лажи и клевета разјарених непријатеља као стена стоји Црква, та Руска православна црква, о којој су недавно тако волели да понављају да је она парализована и да се држи само полицијском силом државе. Но ево силе државе устремиле су се против Цркве, и наша Црква дала је више мученика и исповедника него ли издајника и отпадника. Посматрајући све то и промишљајући о свему томе, осећам да „раширио си кораке моје пода мном“ (Пс. 17, 37) и да је Господ „поставио на камен ноге моје“ (Пс. 39, 3), „да не онемоћа срце моје“ (Пнз. 20, 3). 

Ово последње Божије доброчинство не могу затајити у овај час када стојим пред сабором вашим, архипастири Цркве, призван на епископско служење. Млади во одмахује главом када на њега стављају јарам, јер је он ненавикнут за тај јарам. Нов је и за мене јарам, који ви данас на мене полажете, и врат мој дрхти под тим јармом. Од дана свог детињства определио сам се за служење Цркви и досада сам једино њој служио, онолико колико ми је то дозвољавала моја лењост. Сву своју научну и професорску делатност сматрао сам служењем Цркви и у том служењу видео сам највиши и једини смисао свег нашег академског рада. Но то служење Цркви које сам ја до сада обављао, потпуно се разликује од мог предстојећег епископског служења. Пре сам читао књиге а сада сам дужан да читам срца људска, та најсложенија и често сасвим неразумљива писмена. Тада сам писао мастилом по папиру, а од сада предстоји ми да благодаћу исписујем образ Божији у срцима људским. 

Раније сам учио сада сам дужан да водим ка спасењу. Пре сам и могао да будем скривен а сада ме постављате на црквени свећњак. Раније сам могао да се сакривам од људи и да пребивам у пријатној непознатости од сада дужан сам да ја светлим људима светлошћу добрих дела. Свом душом волео сам академски живот, одвојен од света, узвишенији од света, усамљенички као да је пустињачки. 

Више од свега, у последње време, жалио сам за изгубљеним својим јединим благом – вољеном пустињом. Сада ви мени одузимате наду да ћу се поново и потпуно вратити у ову пустињу. Епископ мора увек бити у вртлогу људског живота. Он има „свакодневни притисак људи“ који се може назвати нападом по цео дан (2Кор. 11, 28), „он мора свима да буде све“ (1Кор. 9, 22), „свима себе учинивши робом“ (1Кор. 9, 19), „за слабе да буде слаб“ (1Кор. 9, 22), „ослабљен са ослабљеним“ (2Кор. 11, 29), „једне да утеши, друге да поучи а неке да покара“ (Тит. 1, 9).

Навикавши се на своје претходно служење и заволевши га свом душом, ја се плашим архијерејства, и увек сам не мало говорио против свог епископства. А сада стојим пред вама архипастири, прихвативши ваше звање и нимало не противречим јер тврда је моја нада у Господа. Сада јасно видим да је велика потреба за делатељима на њиви Божијој. Сада поуздано знам да воља Божија управља Црквом, и да се без Божије воље не постављају епископи у Цркви. Чујем пророчки савет: „добро је човеку да носи јарам од младости своје“ (Плач. 3, 27), и савијам врат свој под омофор епископа. Господ милостиви да прими душу моју, ову малу лепту, која се меће у ризницу Цркве за употребу на општу корист. „Воља Господња нека буде“ (Дап. 21, 14). 

Но исповедам и то, што сада смућује јадну моју душу. Био сам грешан мирјанин, постао сам грешан монах, начинише ме грешним јерејем, али бити грешним архијерејем – бојим се. „Чиме је толико сагрешила Црква Божија? Чиме је она толико прогневила свог Владику када се предаје мени, најпрезренијем од свих, и подвргава таквој срамоти?“ тако узвикује Јован Златоусти (О свештенству, 6, 12). А какве речи да изговорим ја грешнији и  беднији од свих људи? Како да се осмелим да отворим своја уста знајући страшне речи псалма: Грешнику рече Бог: „Зашто ти казујеш законе Моје? Обличићу те, и метнућу пред лице твоје грехе твоје“ (Пс. 49, 16-21). „Јер безакоња моја превазиђоше главу моју, као бреме тешко оптеретише ме. Усмрдеше се и загнојише ране моје, од лица безумља мога“ (Пс. 37, 5-6). Више од блуднице безаконовах но никакве потоке суза не принесох. Човекољупче дарежљиви, од нечистих дела мојих избави ме, да богатство и храна моја не припадну туђину „да проповедајући другима не будем сам одбачен“ (1Кор. 9, 27).

Зато вас преклињем и молим, светитељи Божији: непрестано се молите за мене Христу Богу, не би ли ме Он удостојио да се причестим благодаћу архијерејства не на суд или на осуду; већ да ова Божанска благодат распали огњено угљевље у мојој савести, спаљујући трње свих мојих сагрешења у преостало време живота мога; и да не будем низведен због мојих грехова на место мучења, када окончам поприште овог привременог земаљског живота.

_{Фото: Свештеномученик као архимандрит, интегрална фотографија (www.fond.ru)}

Извор: azbyka.ru, 

Превод са руског др Марјан Алексић

Насловна фото: фрагмент иконе Свештеномученика