Поштовање преподобног Серафима Саровског започело је одмах након његове кончине 1833. године. Из читаве Русије ка његовом гробу стицало се мноштво људи — са болом и жалошћу, са молбама и благодарношћу. Међутим, упркос тако масовном поштовању, званична канонизација уследила је тек 1903. године. То није кратак период — готово читав један век. Зашто је било потребно толико времена? Ко је био противник прослављења саровског подвижника? И зашто је управо Николај II, упркос свима, коначно инсистирао на његовој хитној канонизацији? Покушајмо да ову тему разјаснимо.

^{Када је Црква — државна институција}

            Познато је да је владавина Николаја II била обележена прослављењем чак шест светитеља, међу којима је био и Серафим Саровски. Такву активност у трагању за новим светитељима Рускa православна црква није познавала током читавог такозваног Синодалног периода (XVIII век — 1917). Од тренутка када је Петар I укинуо патријаршију (1721. године) и уместо ње установио Свети синод, који је био под контролом световног чиновника — обер-прокурора, Црква је доспела под формалну јурисдикцију императора. Све своје предлоге и иницијативе морала је да усаглашава са вољом Његовог императорског величанства. Из тога је проистицала општа апатичност многих црквених јерараха. Важна духовна питања остајала су нерешена у низу бескрајних бирократских усаглашавања, расправа и разматрања најопштијег карактера. Слична ситуација владала је и око канонизације светих: сваки такав процес развлачио се годинама. Довољно је навести податке: за двеста година прослављено је свега пет подвижника вере — Димитрије Ростовски, Инокентије Иркутски, Митрофан Вороњешки, Тихон Задонски и Теодосије Тотемски. Зар је заиста светост у тим столећима толико осиромашила? Не. Црква као државна институција била је принуђена да решава друге, „важније" задатке.

_{Фото: бројни ходочасници стижу у Саров, а одатле пешке иду до Дивјејева да би се поклонили светим моштима, 1903. (Фома)}

           Али Николај II неочекивано почиње да овом питању посвећује посебну пажњу. Религиозни мислилац П.К.Иванов писао је тим поводом: „У оној мери у којој је род Романових заборавио на светитеље, у тој истој мери последњи у том роду — осуђени Николај II — силно је жудео за сусретом са истинским светитељима." Управо последњем императору било је суђено да доживи такав сусрет са Серафимом Саровским.

^{Први кораци}

            По први пут питање канонизације саровског подвижника покренуто је 1883. године. Тада је начелник московских женских гимназија Викторов у писму обер-прокурору Константину Победоносцеву предложио да се „почетак царствовања императора (Александра III — прим. аут.) обележи... обретењем моштију побожног угодника Божијег, кога поштује цела Русија". Међутим, одговор није уследио. Касније су одбијени и други појединачни предлози.

            Године 1894, на иницијативу игумана Рафаила (Трухина), настојатеља Саровске обитељи, састављено је опширно житије Серафима Саровског, у којем су документарно потврђена сведочанства о 94 чуда из живота подвижника. Синод је реаговао двојако: канонизацију одбити, али прикупљање података наставити. Тако је тек започети процес прослављења запао у застој, и није познато колико би још дуго трајало ћутање Синода да није било „лукавства" архимандрита Серафима (Чичагова) — будућег митрополита санктпетербуршког и свештеномученика (стрељан 1937. године).

^{Дела "великог препредењака и пробисвета"}

            Архимандрит Серафим био је човек изузетне енергије. Добивши приступ архивима Дивјејевског манастира, сакупио је читав корпус различитих података о животу и чудесима Серафима Саровског, које је систематизовао хронолошким редом. Као резултат тог истраживања објављена је књига — „Летопис Серафимо-Дивјејевског манастира", коју је архимандрит, заобилазећи Синод, након личне аудијенције код цара предао Николају II. О томе сазнајемо из дневничких записа генерала Александра Кирејева, који наводи да је обер-прокурор Победоносцев после тога архимандрита Серафима назвао „великим препредењаком и пробисветом". Питање канонизације тада се померило са мртве тачке.

_{Фото: архимандрит Серафим (Чичагов)}

            У пролеће 1902. године обер-прокурор је био позван од стране императора на породични доручак, током којег је Николај II предложио да се већ за неколико дана изда указ о прослављењу Серафима Саровског. Победоносцев је приговорио да му се таква журба чини непримереном када је реч о прослављењу једне личности. Императорка је пресекла: „господар све може". Предлог је постао наређење.

            Зашто је царска породица испољила тако непоколебљиву вољу? За то су постојали лични разлози. Саровски подвижник већ је дуго био поштован у породици Романова. По молитвама Серафиму Саровском, како се веровало, исцељена је седмогодишња кћи Александра II. Императорка Александра Фјодоровна веровала је да ће управо његовим молитвама у породици коначно бити рођен дечак — будући престолонаследник. Али, поред личног поштовања преподобног, Николај II је у канонизацији Серафима тражио и решење дубоких унутрашњих политичких проблема. Цар је, по мишљењу многих историчара, током прве половине своје владавине настојао да се приближи народу. „Племићка Русија од 1861. године непрекидно се распада", — пише руски историчар и философ Г. П. Федотов, — „самодржавље није у стању да се отргне од племићког тла и пропада заједно с њим. Русија, коју је Победоносцев на двадесет година замрзнуо, очигледно трули под снегом." Управо широко народно поштовање Серафима Саровског, у очима самог императора, пружало је могућност да се пронађе тачка додира између простог народа, интелигенције и племства.

_{Фото: ходочасници који су долазили у манастир у нади да ће бити исцељени, 1903. (Фома)}

            Како год било, Победоносцев се повиновaо, и „Црквене ведомости" су у јулу 1902. године објавиле да је отпочела припрема за званичну канонизацију. Истог месеца императорка је у Саровску пустињу послала дарове: кандила и црквена одежде. Чинило се да је прослављење Серафима Саровског — свршен чин, али се појавила нова препрека.

^{„Нашли су само кости..."}

            Дана 11. јануара 1903. године у Саров је отпутовала комисија под председништвом московског митрополита Владимира ради обретења и испитивања моштију Серафима Саровског. Митрополит Венијамин (Федченков) сећао се: „Тело преподобног предало се труљењу, кости, потпуно очуване, правилно су распоређене... власи на глави и бради, седо-риђкасте боје, такође су се сачувале." Резултати рада комисије поднети су Светом синоду. „Зашто ићи негде у шуму, нашли су само кости", — рекао је неко од чланова Синода. Све је обузела пометња — ако је тело иструлило, значи да Серафим није светитељ...

_{Фото: цар Николај II и Александра Фјодоровна у Дивејеву, мало иза цара је арх. Серафим (Чиганов), 1903. (Фома)}

            Разлог је у томе што се током Синодалног периода у народној свести, као и међу свештенством, укоренило мишљење да о светости упокојеног сведоче не само његов живот и чуда, него и нетљеност његових моштију. Да би се оповргао овај — иначе необавезан — критеријум канонизације, било је потребно читаво богословско испитивање, чији су резултати објављени у изјави митрополита Антонија (Вадковског): „Нетљеност моштију уопште се не сматра знаком за прослављење светих угодника; нетљеност моштију, када постоји, јесте чудо, али само додатно у односу на она чуда која се савршавају њиховим посредовањем." Сумње су тиме биле расејане

            Након тога Синод је признао резултате испитивања моштију као задовољавајуће и припремио извештај императору, у којем је изразио сагласност са канонизацијом Серафима Саровског. Упознавши се са извештајем, Николај II је ставио следећу белешку:„Прочитао сам са осећањем истинске радости и дубоког умилења."

_{Фото: 1903. у Дивејево је стигло око 300.000 ходочасника и више од 500 свештеника (Фома)}

^{„Усред лета запеваће као на Пасху"}

            У вези са организацијом предстојећег торжества, за кратко време, од почетка 1903. године, обављен је огроман посао: ка Сарову су пуштени посебни „богомољачки" возови, подигнуте су нове гостионице и организовани пунктови медицинске помоћи.

           До 30. јула у град је стигло око 300.000 ходочасника и више од 500 свештенослужитеља. Увече истога дана допутовао је и сам цар. Кнез Владимир Волконски, који је такође дошао у Саров, сећао се: „Било је то истинско јединство. Не привидно, већ искрено, потпуно; код свег окупљеног народа, код сваког човека, ма из ког слоја да је био... та умилност, та благост владала је над целим Саровом и над свима који су под његову сјен дошли." Исти утисак налазимо и у дневнику Николаја II: „Узлет духа био је огроман — и од свечаности самог догађаја, и од задивљујућег расположења народа."

           1. августа, у шест часова увече, свечаност је достигла свој врхунац. „После појања „Хвалите име Господње", — сећа се митрополит Венијамин Федченко, — сви су клекли на колена, а свештенослужитељи су запојали величање преподобном: „Величамо, величамо Те, преподобни оче Серафиме, и поштујемо свету успомену Твоју, наставниче монаха и сабеседниче Анђела." Серафим Саровски био је прослављен у чину преподобних, као човек који је Богу угодио својим монашким подвигом.

_{Фото: место где се молио свети Серафим Саровски, 1903. (Фома)}

_***

           „Усред лета запеваће као на Пасху", — рекао је једном саровски подвижник, чији је топли, као пролеће, пасхални (васкршњи) поздрав „Христос васкрсе, радости моја", којим је преподобни свакодневно дочекивао све који су му долазили, постао симбол његовог живота. И после његове кончине, свечаност коју су присутни поредили са пасхалном догодила се лети — у августу 1903. године.

Извор: Фома, превод са руског: редакција портала "Живот Цркве"

Насловна фото: Свечана поворка са моштима светог Серафима Саровског коју је предводио цар Николај II, 1903. (Фома)