Довољан је летимичан увид у писање на друштвеним мрежама у Србији ових дана, да би се уочили, како је саопштено из Информативне службе СПЦ, „софистицирани напади“ на црквене медијске ресурсе, паралелни са антицрквеном хајком. У целом том замешатељству приметно је и велико учешће декларисаних православних верника. Као да неке лекције са почетка вишестраначја у Србији, ни као верници, ни као приврженици различитих политичких опција, нисмо научили. Због тога подсећамо како је на однос Цркве према идеологијама и партијама гледао тадашњи епископ банатски, потоњи митрополит црногорско-приморски, Амфилохије 1990. године.

            „Вријеме је мајсторско решето, пречистиће оно ове ствари“, Његошев је стих из једне од варијаната „Поздрава роду из Беча 1847“, а можда се песник послужио и старијом изреком, и код Шекспира има доста таквих примера.

            Управо је тај стих-изрека била на уму тадашњем епископу банатском Амфилохију (Радовићу), потоњем митрополиту црногорско-приморском, када је у божићном разговору са Милорадом Вучелићем за НИН од 7. јануара 1990. године, објашњавао какав је однос Цркве према идеологији и политичким партијама.

            Био је то врло осетљив тренутак, након пада Берлинског зида и читавог низа источноевропских режима „реалног социјализма“, десио се и крвав пад румунског владајућег пара, Николау и Елене Чеушеску, крајем 1989. године. Из интервјуа са владиком Амфилохијем, а хроничари штампе ће утврдити да ли је то био први божићни разговор такве врсте, сазнајемо да су у Епархији банатској звонила звона и служени парастоси за упокојене, као и молебни за избављење братског румунског народа.

            Овде немамо простора да се задржимо на свим аспектима тог значајног интервјуа, од питања превазилажења раскола у српској дијаспори до екуменских питања, односа, како је владика Амфилохије говорио још у оно време, између јерусалимско-цариградских хришћана и, идеологизованих, римских хришћана.

            Наравно, улога Цркве у друштву, тада је, као и данас, била врло актуелна тема, па се од ње и почело.

            „Улога Цркве у нашем времену је истоветна са њеном улогом кроз сву историју. Њена улога је дефинисана већ у Новом Завету: да буде со земље и светлост свету. Кад то говорим, онда подразумевам Цркву у њеном изворном поимању и схватању. Не првенствено Црква као организација; реч је о димензији Цркве као организма. Једно је Црква као организација на феноменолошком плану, а друго је Црква као организам који има свој унутарњи ритам, садржај који носи у себи и који је нека њена најдубља потка,“ - рекао је владика Амфилохије.

            На Вучелићево питање – какав је однос Цркве према партијама и идеологијама? – владика Амфилохије је одговорио:

            „Када је реч о партијама, идеологијама, партијским расправама, онда то Црква препушта времену, 'мајсторском решету' да то рашчисти. Она се не меша, нити је њена природа да се меша у послове такве врсте. Зато је она увек била изнадстраначка управо стога што је за њу народ као целина, човечанство као целина оно што је битно, а не оно што је партикуларно и партијско. Партија и значи део. Јер, ако се прилагоди једној партији или се њој подреди, она самим тим губи своју саборну мисију према свима и свакоме.“

            У конкретним историјским приликама, говорио је даље епископ Амфилохије, то је увек проблем за Цркву и црквене личности: како не изневерити своју саборну мисију, с једне стране, а са друге стране, како не дати поуку Цркве о виталним питањима народа, поуку која је плодоносна и живоносна.

            Данас се, чини, да је наша Православна црква Српска, не својом вољом, после читавих кругова идеолошких плурализама и вишестраначког политичког живота, опет на том искушењу „конкретних историјских ситуација“. Неке лекције с почетка вишестраначја, као да нисмо научили. Макар не ону да смирено „мајсторском решету“ препустимо да „пречисти оно ове ствари“.

Александар Живковић за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: архива аутора

- Текстови објављени у рубрикама "Коментари" и "Тачка гледишта" не одражавају нужно став Редакције