Што бјеше од почетка, што чусмо, што видјесмо очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу живота; и Живот се јави, и видјесмо, и свједочимо, и јављамо вам Живот вјечни, који бјеше у Оца и јави се нама; што видјесмо и чусмо то јављамо вама, да и ви имате заједницу (κοινωνία) са нама; а наша је заједница (κοινωνία) са Оцем и са Сином Његовим Исусом Христом. И ово вам пишемо да радост ваша буде потпуна.

Карактеристично за списе Светог Јована, огромна стварност сажета је у једној јединој реченици. У свега неколико исказа он описује пуноћу живота Цркве и њено место у свету. Све то чини под појмом заједнице (κοινωνία). Потоњи векови настојаће да пронађу одговарајући богословски језик којим би изразили оно што Свети Јован овде саопштава.

Васељенски сабори послужили су се појмовима природе и личности да би изразили наше јединство са Христом. Христос је у Оваплоћењу узео нашу људску природу, сјединивши Себе са нама, а нас са Собом. Зато кажемо: „Он је постао оно што смо ми, да бисмо ми постали оно што је Он.“

Међутим, језик Светог Јована поседује једну динамичност каква се ретко среће у каснијим вековима. Он почиње говорећи о Христу као о „Животу који беше у Оца“. Ту динамику смешта у изузетно живописан оквир: „што смо чули, што смо видели својим очима, што смо посматрали и што су руке наше опипале…“ Оно што он сведочи и објављује својим читаоцима није тек интелектуално знање или учење, већ потпуно свеобухватно и учесничко искуство. То искуство захватало је читаво биће оних који су били његови непосредни сведоци.

Запањујућа стварност сведочанства Светог Јована јесте у томе што он не говори само о нечему што се догодило, нити само о ономе што је видео. Живот, који беше у Оца, наставља да пребива са њим у ономе што он назива заједницом (κοινωνία). Живот који беше у Оца сада је и са њим. А у самом средишту његове поруке налази се управо ово: тај живот заједнице доступан је свима. Управо тај Живот он објављује нама.

Постоји још један аспект речи Светог Јована, од суштинске важности за њихово разумевање: он пише у множини. Оно што описује није приватно искуство, већ сведочанство о ономе што смо „ми“ искусили и познали. Ко су то „ми“? Неки научници овај израз тумаче као „Јовановску заједницу“, односно Цркву окупљену око вољеног апостола. Несумњиво је да је реч о Цркви, али ми се чини да се овде пре свега мисли на први апостолски нараштај – очевице који су постали причасници вечног живота у Христу. Штавише, сматрам да управо ово искуство које Свети Јован описује представља оно што Православна црква подразумева када говори о Предању.

Из различитих разлога, већина људи погрешно поистовећује Предање са схватањем: „тако смо одувек радили“. Међутим, ни то није његово право значење, нити изражава његову суштинску важност. Предање означава оно што је предато, пренето или поверено некоме. Оно може обухватати различите стварности: веровања, богослужбену праксу, црквени ауторитет и друго. Али код Светог Јована јасно видимо да је оно што се предаје нешто што је само по себи живо. Оно што је предато јесте заједница са Оцем и Сином, као и заједница са живом заједницом Цркве. А та заједница јесте – Живот.

Православље се често описује као „начин живота“. Сумњам, међутим, да многи ту фразу разумеју као начин на који се нешто ради, који се испољава кроз одређена веровања и праксе. Иако су веровања и праксе нераскидиви део православног живота, Православље треба правилно разумети као начин живота, односно као трајно пребивање у живој заједници Свете Тројице.

На пример, иако православни хришћани свакодневно узносе јутарње и вечерње молитве (често према молитвеницима), најраспрострањеније православно учење о молитви јесте непрестано призивање и сећање на Име Божје. Ова пракса Исусове молитве има своје корене у дубинама монашког живота, али прожима целокупни свакодневни живот Православне цркве, како монаха тако и мирјана. За монахе се каже да не живе другачијим животом од оних који су у свету, већ истим животом, само у његовом интензивнијем облику. То је у потпуности у складу са Предањем заједнице (κοινωνία) о којем говори Свети Јован.

Имао сам богато искуство у неговању православног начина живота код људи који су примили Православље. Један део тог процеса подразумева поучавање и постепено обликовање православног начина мишљења и сагледавања стварности – другим речима, преношење православног Предања, укључујући и православно учење. Међутим, нешто далеко значајније и трајније долази тек са временом. То сам приметио и код себе и код других. Најбоље бих то описао као прелазак спољашњих облика у унутрашњу стварност. Управо на то мисли и Свети апостол Павле када младој заједници хришћана у Галатији пише:

„Дечице моја, коју опет с муком рађам док се Христос не уобличи у вама“ (Гал. 4, 19).

Апостол може поново да им пише, понављајући разлоге и поуке које су већ чули, али ништа није довршено све док се тај Живот – који је сам Христос – заиста не уобличи у њима. Свети Јован, веома упечатљиво, управо то описује под појмом љубави. За Светог Јована љубав, а нарочито љубав према браћи, представља знак истинског духовног обликовања. Управо у својој Посланици он изговара чувене речи: „Бог је љубав.“ Полазећи од тога, он каже да је сваки онај који тврди да познаје Бога, а не љуби, „лажљивац“, и да „истине нема у њему“.

Љубав о којој говори Свети Јован није пуко морално делање, нити само врлина. Она није ништа мање од самог живота и љубави Божје који пребивају у нама.

„Не чудите се, браћо моја, ако вас свет мрзи. Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу. Ко не љуби брата својега остаје у смрти. Сваки који мрзи брата својега јесте човекоубица, а знате да ниједан човекоубица нема живот вечни који остаје у њему.“

По томе смо познали љубав: што је Он положио живот свој за нас; и ми смо дужни полагати животе за браћу. А ко има богатство овога света, па види брата свога у невољи и затвори срце своје пред њим, како љубав Божја пребива у њему?“ (1. Јн. 3, 16–17)

То је најдубљи и најосновнији облик Предања – онога што нам је предато. Као што нам се живот Христов дарује у Тајни Његовог Тела и Крви („Као што Мене посла Живи Отац, и као што ја живим Оца ради, и онај који једе Мене и он ће живети Мене ради“ – Јн. 6, 57), тако нам се Његов живот дарује и у пуноћи живота Цркве. То је истински садржај свега што примамо у Цркви. Није реч о некој посебној активности или обрасцу понашања, већ о самом садржају – животу и љубави – који су нам даровани у целокупном нашем заједничком животу.

Ипак, тај живот не можемо одвојити од богослужбеног и подвижничког поретка Цркве. Њене установљене праксе и начин живота представљају средства кроз која се тај живот у нама негује и узраста. Међутим, ако у животу који нам је дат не препознајемо љубав Оца и Сина, онда промичемо поред самог срца хришћанске вере.

То је наша заједница – сам живот Божји, живот Бога који је љубав.

Извор, фото: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"