^{I – Да ли је српски исток несвет или свет?}

            Има ли ишта лепше и благотворније за душу него, упркос свему, саопштити истину, оно што је понекад непријатно или недоречено, из неког разлога забрављено „иза седам брава“, па чак и забрањено? Попут Сунца које боји и ствара сваког јутра нови видокруг на истоку, осетити и исказати чак и то што је, не тако ретко, неспознатљиво али ипак наслућено и препознато... Као јарко Сунце са истока – о којем поју песме – истина разгони таму саткану од прећуткивања, страха и незнања. Таква њена сведочанства изрицали су како различити, понекад запостављени и прећутани источници и проучаваоци српске прошлости, тако и прозорљиви православни старци.

            Свети старци – донекле слично мудрословима и повесничарима веровања и религијских представа – наглашавају како није сваки простор једнак,¹ већ да постоје подручја на којима се благодат у већој мери пројављује и доживљава, најпре у срцу, уму и оку човека који их на разне начине походи. Овако, рецимо, говори и старац Порфирије (Бајрактарис), рођен и одрастао на острву Евији, у непосредној близини граница некадашњег Српског Царства које је цветало и ширило се управо на југоистоку, обухватајући и једно од најистакнутијих места општег, али и личног, преображаја Срба –  Свету Гору са српским Хиландаром (народним „Вилиндаром“) и свим њеним чувеним манастирима; ту се, у скиту Кавсокаливија на југоисточној страни Свете горе, овај прослављени старац и упокојио 1991. године.² Старац Порфирије је, тако, наглашавао „да поједина места заиста јесу освећена, да су у стању да нас освете, и да је на њих изливена благодат Божија“.³ Причао је, поред осталог, и да „сваки пут кад би одлазио на посвећена места“, обузимала су га „неописива осећања“,⁵ у складу с којима „православнима благодат Божија открива тајне“.⁵

            На истоку Сунце излази и из тог смера светлост доноси нови дан, тако да је због овога, али и услед многих других разлога – почев од суштаствене околности да је, по Светом Писму, рајски Едем саздан „на истоку“ – баш исток она страна света која се најчешће повезује са светошћу. Тако је и код Срба, вероватно и израженије него код других народа, јер су они, верујући и надајући се у Божју заштиту, у највећем броју случајева помоћ и спасење очекивали управо са истока. На овим таласима нада, али и есхатолошких ишчекивања коначног исхода светске повести, братиме се, како у читавом историјском памћењу тако и у вечности, Света Србија и Света Русија.⁶ Па и када је несвет, Исток се српском народу, најчешће, у дубинама унутрашњих доживљаја чини и приказује као свет, чак и онда уколико, на први поглед, и нема неких посебних разлога и доказа за такво схватање.

            С друге стране, понекад се стиче и супротан утисак, односно да се западнији српски крајеви у већој мери вреднују као свети, те у свештеном смислу изворнији, него оно што се углавном подразумева под српским истоком, који се у последње време неретко повезује са традицијом, али често са оном што, наизглед, није дубоко утемељена у уцрковљеној вери. Поред многих других примера и поменути дојам – што се понекад среће насупрот или напоредо са представама о посебној светости управо истока – говори о сложености и привидној неспознатљивости нашег доживљавања тог подручја, чије су границе и „мислене мапе“ у народној свести стицајем околности постале (и још увек остале) недовољно јасне и одређене.⁷

            Уосталом, има ли уопште духовни простор српског истока границе које је лако омеђити и исцртати? Управо на истоку, а то никако не може бити случајност, прослављале су се, обитавале и престављале Господу, силазећи у Вечност, најзначајније личности српске повести, а пре свих најважнији припадници светородне лозе Немањића, од Стефана Немање који ту постаје Свети Симеон Мироточиви до Душана Силног који ту постаје Цар. Баш на истоку подвизавао се и сам Свети Сава, а тамо је и умро, ако се уопште смрћу може назвати величанствени завршетак његових овоземаљских подвига; као и његових путовања која су на ванвременском и надузрочном нивоу саздавала мапу Свете Српске земље.⁸ На истоку почивају и мошти Светог краља Милутина, задужбинара тешко пребројивих светиња, које није лако ни ишчитати исписане на листу и запамтити их, а камоли тек саздати, од изграђеним храмовима и мученичком крвљу освештаних српских предела југоисточне Европе до блискоисточне Свете Земље.⁹ Такође, на истоку се налазе и мошти других најсветијих српских изданака. Тамо је похрањено и нетљено тело Свете Петке, која је на истоку рођена, у Епивату надомак Цариграда, верује се управо у српској породици,¹⁰ а на истом месту се и упокојила. На истоку, али севернијем – у граду Јашију, у „земљи Карабогданској“ српских народних песама – и данас се налази њено нетрулежно тело, које је својевремено почивало у Београду.

            На истоку су саздане непребројиве светиње и на – у прошлости и народном памћењу, границама неомеђеним – просторима читавог српског истока живели су многочислени светитељи и праведници, још од давног доба (јер су, примера ради, већ Срби у Гордосерби били хришћани)¹¹ па све до најновијег времена. Поврх свих оних ранијих светитеља којима се Срби и други хришћани моле, на српском истоку је поникао и новопројављени свети старац, Отац Тадеј Витовнички, једна од првих узвишених личности које нам се приказују у свести и којих се сећамо са посебном топлином у срцу када се помену ти источни крајеви; јер као да је читаво његово биће отелотворавало и предочавало истовремену тајанственост и благодат, те међусобно проткане снагу, дубину и благост овог поднебља. Остале су записане његове речи: „Свуда је тајна Божија. Ми смо окружени тајнама. За себе смо огромна тајна“.¹² Таква тајна је и српски исток.

            Иза копрена непознавања, овај недокучени исток је, несумњиво, духовно богат, простран и свет, али се у исто време представља и као несвет. Да се српски исток може поимати управо као „несвет а свет“ говоре нам различити примери, од којих овде наводимо само поједине, уз пратећу напомену да сагледавање тог појмовног оквира заслужује много више од једног записа. Тако, рецимо, једна представа о њему, посвећена објашњењу наводне шкртости Пироћанаца,¹³ на светлост дана, за неупућене сасвим ненадано, износи могућност засновану на томе да су Пироћанци, у ствари, годинама штедели управо да би могли да посете Свету Земљу.¹⁴ У складу с представама ове врсте, заиста постоје недвосмислена сведочанства „некада јако присутне ходочасничке културе у Пироту“.¹⁵ Ови несвети а свети поклоници и њихови суграђани су, уколико прихватимо наведено објашњење, иза привидне плитке огреховљености – какву понекад запажа спољашњи поглед – у суштини имали пред очима узвишени циљ који се смерно крио иза особене штедљивости¹⁶ и строгости.¹⁷ Наиме, „старим Пироћанцима заветни циљ је био да пред смрт посете Гроб Господњи“, а „Пироћанци су литијама испраћивани и дочекивани из Свете Земље“, при чему „и данас постоје слике које приказују златно доба пиротске побожности“.¹⁸ Управо из блиских разлога, односно услед некадашње, изузетно развијене побожности народа из ових крајева и великог броја светиња, Пирот је називан и „Малим Јерусалимом“.¹⁹ Притом, као што је примећивано, „стари преци овог краја славили су велики број празника и светитеља“, а „њихова љубав према Богу је била толико велика да су они великодушно даривали своја имања и домове манастирима и црквама“.²⁰ Уосталом, и знатно шире схваћени српски исток, када се мало дубље у њега загледамо, донеће нова изненађења поводом своје скривене али свеприсутне суштине, која га је красила у прошлости, а чији су одблесци и данас видљиви за око које уме да посматра, без тражења и проналажења тамне трунке у другом, односно свом ближњем.²¹

            Између осталог, примера ради, уколико се препустимо необавезном трагању за тајнама и лепотама наведеног истока, можемо наићи и на представе о томе како „најлепши град у Србији зову 'Српска Венеција', а сви смо га заборавили“, при чему је овде реч о Књажевцу, описиваном као „прелепи градић“ кроз који протичу три реке – Трговишки, Сврљишки и Бели Тимок – „које се састају управо у срцу града“ и стварају незаборавни крајолик. Међутим, поред тога, износи се и податак да се ту „некада налазила по једна кафана на 100 људи“, као и да се у околним селима одржавају јединствени гастрономски и културни фестивали („Сармијада“, „Шипуријада“, „Пржинијада“ итд.), који нуде „аутентичан доживљај локалне хране, музике и обичаја“. Такође, овај крај је, како се наводи, „познат по чувеном вину, доброј трпези, посебно старопланинском сиру, а пре свега по гостопримљивим домаћинима“.²² Према томе, а на шта указује наведени, сликовити и упућујући пример, први утисци на истоку често, па и у овом случају, запажају световно и његову лепоту, а не свето.

            Тек после тога сазнајемо и да се у околини Књажевца налазе „бројни манастири и цркве, као што је Богородичина црква у Доњој Каменици“, а успут нам се саопштава да „посебну пажњу привлачи и Црква Светог Георгија, драгуљ архитектуре и духовности“.²³ Поврх претходног, уколико занемаримо површне утиске, приметићемо и да су свуда на српском истоку присутне разне светиње и старине, које напросто штрче и избијају из овог тла, свеколико засејаног непроцењиво вредним и упечатљивим траговима прошлости, због чега су и представе о закопаном благу (које у народним казивањима прераста у метафизичко злато, повезано са једном врстом особене трагалачке иницијације), тако честе и раширене управо на том подручју.²⁴ У складу с тим, разноврсне легенде и предања крију се иза готово сваке рушевине, столетног дрвета, стене необичног изгледа, али и замишљених погледа у даљину мештана-казивача, те бројних старих речи које су овде још увек живо присутне.

            У близини Књажевца, са узвисина и врхова Старе планине, крајње непосредно и присно, додатно задобијамо шири, па и у буквалном смислу узвишенији поглед на српски исток и његова пространства, у складу са искуством човека који се „у суочавању са нуминозним, натприродним објектом осећа као крхко, ништавно створење“.²⁵ Уз то, за оне што теже да дубље упознају повест, те свеукупну сложеност и стару славу српског истока, не само, примера ради, Крушевац и/или Ниш са њиховом околином, већ и сама Стара планина, ће се – налик оном што се данас често доживљава као српски југ,²⁶с нагласком на шире схваћеном простору Старе Србије и околних области – након иоле подробнијег задирања у прошлост показати као средиште а не гранични исток (српског етничко-етногенетског простора). Уосталом, одредница стара која обележава и Стару Србију и Стару планину у овом смислу такође представља врло захвалан показатељ, што упућује на језгра српског народног, културног, предањског, језичког и цивилизацијског присуства.²⁷

            Што дубље пониремо у садржаје његовог трајања, све више долазимо до закључка да се српски исток – слично српском југу, са којим је и у општој народној свести нераскидиво повезан – не може свести на обичан појам, на речи које имају свакодневна значења, нити је простор за који се он везује могуће разумети на свакидашњи начин. Отуда нам се, наизглед противречно, српски исток и његова прошлост неретко представљају као понајмање познати и далеко од средишта наше пажње, па и несвети, иако нам историјско искуство указује да се баш овде налази искра препорода и свенародног преумљења.

^{II – Један лични поглед на светост српског истока}

            Питање српског истока понекад је и врло лично, неодвојиво од наших најдубљих осећања. За неке од нас ови источни крајеви попримају особине светости и због много неоколишних, дубоко проживљених и непосредно животних разлога. Почев од њиховог средишњег места међу просторима сопствених, личних подвизавања и митова – а сваки човек би требало да их има – услед тога што је то место нашег порекла, односно очевине, дедовине или мајчевине многих од нас. И баш овде су бивствовала, тињала и истрајавала небројена поколења мојих предака, подно Сврљишких планина – а још дубљом, замагљеном старином и Старе планине – са својим прадревним сећањима и непроходним тишинама и заборавима, и једних и других заумно очуваних у овдашњим пределима и говору; такође напоредо распрострањених и у нашим оваплоћеним памћењима са укусом белмужа и разних јединствених народних јела, као и израза домаће радиности и обичаја, те са новијим успоменама са сврљишке „Белмужијаде“²⁸ и многих других свечаних догађања. Сва ова мислена и остварена збивања, притом, плутају између освештаних простора средњовековног манастира Светог архангела Гаврила (у близини Пирковца и Попшице) –  који је обновио у овом крају чувени поп Благоје (Поповић), рођак Светог Јустина Поповића, такође рођеног као Благоје²⁹ – и других храмова и светиња тог подручја, почев од повесно посебно занимљивог а још увек слабо познатог наслеђа Цркве Свете Параскеве у Извору, као и многобројних очуваних, табуисаних светих храстова чије се опале гране ни у данашње време не дирају и не користе.³⁰

_{Фото: Запис, колаж фрагмената фотографија уступљених за ову прилику од њиховог аутора Михаила Виденовића}

            Наизглед притајено, негде иза наведених чињеница, те свега оног што се на њих надовезује, наилази се и на још много тога другог, непознатог а понекад замршеног и необјашњивог, при чему наше знање о српском истоку као да сачињавају зјапеће празнине. Тако, рецимо, уколико смо и сазнали за Белмужијаду, најпре се морамо запитати да ли смо уопште чули за изванредно откриће познато као Сврљишко јеванђеље, како се именује један од неколико најстаријих сачуваних српских докумената, настао у Сврљигу у XIII веку? Одломци овог Јеванђеља откривени су, у црквеним просторијама, у сврљишком селу сликовитог имена Извор. Ови листови су „игром случаја“ пронађени 1866. године, након изношења ствари из старе цркве.³¹ Саобразно другим својим реткостима, мада можда не тако упечатљивим, и овим открићем је древни град Сврљиг, заједно са читавим сврљишким крајем, потврдио своју свештену важност још у средњовековној српској прошлости.³²

            Не само околност сврљишке прадедовине, већ подједнако и упознавање са постојањем неочекиваних древности, почев од чудесних описа некадашњих литијских опхода и овог скривеног Јеванђеља – али и са светлосном појавом других разноврсних, изобилних древних река, рукаваца и дубина српског истока, налик јасним звезданим ноћима изнад његових села – обележили су мој живот и не само моја етнолошка и друга истраживања. Мира дрва, прастара освећена стабла, уобличила су мој осећај за свето и лепо, неке од првих сусрета са новопројављеном, тварно оваплоћеном прасликом Едема, својеврсног рајског врта праћеног васионом узвишеног и непојмљивог. Далеко изван и понад површних утисака живота у велеграду, трагајући за собом и својом суштином одлазио сам на усамљена путовања ка врховима и светим местима овог поднебља, а Сврљишке планине и Стара планина – попут Јастрепца, Хомоља или Мојсињске Свете горе, Ртња, Суве планине, за неке друге путнике и поклонике – постале су моје свете горе. На њима сам стицао повезаност са животном искром постојања и доживљајима смисла, као и са исијавањима натприродне и сурове лепоте – неразделно повезане са народним животом и радом – за коју је тешко пронаћи праве речи. О нечему сличном је сведочио и мој стриц, сврљишки песник Жива Радоњић: „Кад јастреб писне изнад Крајишта / и пртка зас'ка по челопек, / ливаду зелену коси косач, / да не знаш да ли је ала ел човек“.³³

            Сусрет са људима тог краја значајно је одредио и моју љубав према људима уопште, свом народу и човечанству, а проналажење древних тајни српског истока научило ме је да се радујем открићима из области народознанства и другим научним сазнањима, па и уметничким искуствима. Ова сретања и одгонетања подарила су ми и завет да се одушевљавам разоткривањима сопствене, родовске и српске прошлости, са свим њеним бескрајним недореченостима и неспознатљивостима. Након дубљих проучавања ће се, као нешто јасно разумљиво, испоставити да су најсложенији међу овим садржајима у својој суштини снажно устремљени управо ка кључној идеји Богочовечанства, коју баштине врхови православно-словенске цивилизације, а која се – као својеврсна „светлост са Истока“³⁴ – ненадано али неизоставно помаљала на крају путева свих ових разноликих спознаја.³⁵

             Крс, Липов дел, Церје, Тумарчов дел, Стубал, Барје, Росуља, Гаврин крс – односно места која су обилазиле литије и на којима су се налазила света стабла (храстови: цер или граница), а поред њих камени крстови – заједно са Црквом Светих апостола Петра и Павла у Гулијану, обележили су мој блиски сусрет са светим. Управо у додиру с њима осетио сам оно неописиво, које помиње старац Порфирије Кавсокаливит говорећи о благодатним местима.

            И сва околна насеља у том крају, разастрта у свим правцима по својим пространим атарима, освештана су дуготрајним, посвећеним и ревносним крстоношко-литијским кретањима што су баш у источној Србији била неупоредиво, готово нестварно сложена, образујући крајње умешно испреплетене структуре, својеврсне мреже и тканице (светих места и поворки) које се, пажљивом оку, могу указати и међу универзалним обрасцима стварања природе, те највиших израза културе.³⁶ Ове литијске путање се нису увек остваривале у истим смеровима и правцима, при чему су својим разиграним колоплетима истовремено спајале и обједињавале разне просторне и временске одреднице – све врсте светиња и народних празника (у Гулијану су, тако, сеоске славе били Велики и Мали Спасовдан). Тим путем су, на уједно и сажет и сложен начин, уобличавани и (пре)осмишљавани како тло насеља тако и годишњи кругови календара. Током тих поворки, дубоко урезаних у народну душу и памћење, обилажена су посвећена стабла, цркве, црквишта, заветни крстови и друга света места. Тако се неки од ових крстова везују и за сасвим одређене људе који су ту живели некада (рецимо Јовин крс, Пешин крс, Ненин крс у Перишу), као што су и друга одредишта која су обилазиле литије сачувала сличну врсту сећања, при чему се иза сваког имена крије нека стара и занимљива прича, али и богобојажљива посвећеност предака. Јер када кажемо Кошин кладенац или Владимирово дрво, који такође представљају сакралне тачке заступљене у прелепом месту Периш – обележеног и загонетним казивањима о понору званом Пандирало – пред нама неопозиво искрсавају ти, сасвим одређени, људи ранијих времена, везани за разноврсне, често чудесне и бајковите приче.

            Нека места и камени крстови на њима, пак, везују се за свеце и више силе – рецимо Свети Ранђел на местима Острц и Поповци, опет у Перишу – и тако даље, а слично је и у свим другим сврљишким селима, као и широм околних подручја. По казивачима из овог краја, на пример из оног чувеног, јеванђељског сврљишког Извора, у време одржавања литија – а пре њихове забране након доласка богоборног титоизма на власт – и сам се Бог дивио том обичају и песмама које су се певале, уз додатно вајкање „што сад не могу да чујем те песме“...³⁷ Штавише, управо света стабла, крстови и литије, често повезани једни с другима, свакако представљају посебно значајна а можда и најсликовитија обележја источних српских крајева.³⁸ И о томе, исто тако, на дирљив и приступачан начин казују овдашњи песници: „Приближил се летњи Свети Ранђел, / литија че проз село да пројде, / сви итају и дворови мету, / који сврне у чис двор да дојде“.³⁹

            Ови наоко прости, сасвим „обични“ и „несвети“ људи умели су да уприличе и претходно наговештене, просто чудесне литијско-крстоношке догађаје неупоредиве лепоте – посвећене Богу, а зачињене и молитвом и свирком, песмом – који за будућност остају као местимично забележена сведочанства чудесне, обредно отелотворене народне богонадахнутости. Истовремено, успомене о некадашњим литијама српског истока истрајавају и као непатворени, још увек животворни састојак прича о светој старини и, својевремено задружној у правом смислу речи, посвећеној слози народа тих крајева. Њу је, рецимо то без оклевања, могао да изнедри само јединствени дух читавог овог поднебља, чије се дисање осећало надалеко, давно обележеним и у етнокултурном смислу јасно предназначеним, дубоко урезаним путањама српског источног духовног простора.

            Народну слогу као узор – код Срба уздигнуту на раван светости, што је очигледно и у српском грбу –  посредно потцртава и представа о томе да су становници села Гулијан, Периш и Лозан, која у овом нашем запису поседују улогу сликовитих показних примера, имали заједничке претке. По предању, реч је о некадашњим моћним становницима „густо насељеног места које је било велика сила у прошлости“, при чему дотична прича, слично онима о Краљевићу Марку, такође казује и о тежњи ка слободи у смислу врхунске светиње, те о обнови јединствене и снажне српске државе, способне да од свакога одбрани свој народ и своју веру.

_{Фото: поглед на Бањицу са Сврљиг града уступљено за ову прилику од стране фотографа Михаила Виденовића}

            Наиме, на обронцима Сврљишких планина, међу потезима са упечатљивим називима – какви су, на пример, Маркова вртача и Маркова вртешка где „кажу да се човек, кад је магловито, може изгубити, односно врти се у круг по тој вртачи“⁴⁰ – простире се поменути Лозан, између Гулијана и Периша. У њему је сачувана слика о славном, старом граду Вишевцу, који је „бил голем град, опасан сас куле“, „како права тврђава“, а „на тија Вишевчани никаква људска сила им не могла ништа“.⁴¹Поврх тога, између осталог, Маркова вртача и Маркова вртешка чувају успомену на Краљевића Марка и хајдуке, који су заједно ратовали против Турака.⁴² Једном је тако, овога пута понад сврљишког Нишевца, на западној страни Богданице, Марко Краљевић јахао на свом Шарцу, а са града Сврљига видели су га Турци и почели да га вређају, псујући му „каурско семе“. Марко се тада наљути и буздованом гађа Турке, који су се налазили на кули, па „од силине којом беше бачен, буздован разруши кулу“, тако да „једни Турци погибоше под камењем, а други падоше у кланац“.⁴³ И овде се „несвети“ Марко, заправо, бори за очување своје свете вере, о чему уосталом најпре и говори поменуто казивање.

            Далеко шире, поврх свега претходног, као и много других овде непредочених чињеница и предања, читав духовни простор српског југа и истока вековима опевава и преноси име српског владара Марка Краљевића,⁴⁴ задужбинара Марковог манастира и других светиња, у којем су – као обједињујућем симболу народних стремљења – садржане и задржане нада и вера у обнову Српског царства.⁴⁵ У сваком случају – не треба то нипошто пренебрегнути – баш са јужним и источним просторима, то јест са српским југоистоком, превасходно се повезивала не само идеја о Српском царству и њено овоземаљско оваплоћење, већ исто тако и усложњена представа о новом узрастању, те васпостављању јединствене српске државе⁴⁶ и њеног народа као живе Цркве.⁴⁷ На предања и спознаје о Краљевићу Марку из Прилепа, по свему судећи, непосредно су се надовезале управо и представе о Цару Душану, такође чеду и заточнику српског (југо)истока, при чему су обе ове значајне личности повести и заветних памћења на кључан начин обележиле многе делове српског простора. Ово се, међутим, понајпре подразумева када је реч о чувању самосвести јужног српског истока, при чему су се ова два владара-витеза претворили у његове симболе и иницијацијске узоре – током прошлих векова, па све до најновијег времена,⁴⁸ обликујући дубоко уврежену, унутрашњу самосвест некада свераширеног и наизглед свемоћног, а касније подјармљеног народа.⁴⁹ Уз то, и један и други јунак-владар су изразито „несвети а свети“,⁵⁰ као што гласи и наслов књиге истакнутог руског духовника и писца, митрополита Тихона Шевкунова.⁵¹

            Наведени назив се, наиме, односи на јунаке његових истинитих приповести, везаних за необичне и чудесне, наоко противречне, истовремено и обичне и нестварне – али, са становишта верујућих, Богу и те како могуће⁵² – путеве повезивања људи и једног православног народа (у улози својеврсног катехона, какав је била и средњовековна српска држава)⁵³ са Христом и Истином, на врлетним стазама богопознања. На овим стрмим и недокучивим путевима заснована је и јединствена – када је реч о српској цивилизацији јасно препозната и одређујућа – несвета а света прошлост (али и садашњост) српског истока, као и с њим повезаних крајева који се стапају у, највишим српским традицијама предназначено, јединствено тело одазваног Новог Израиља.⁵⁴

1. В. Мирча Елијаде, Свето и профано, Сремски Карловци – Нови Сад, 2003, 75; у ширем смислу о светом простору в. на стр. 75–109; Зоран Кинђић, Увод у филозофију религије, Београд, 2016, 31.
2. Епископ Бачки Иринеј, Реч унапред, у: Старац Порфирије, подвижник љубави – прозорљиви чудотворац, Нови Сад, 2012, 7.
3. Клитос Јоанидис, Старац Порфирије – Сведочења и искуства, у: Старац Порфирије..., 87.
4. Исто, 87.
5. Исто, 61.
6. У сваком случају, сасвим неоспорно је да постоји „у делу наше интелигенције веровање у истоветну сакралну судбину Русије и Србије, у заједничку светскоисторијску мисију“ (Слободан Антонић, Два заветна народа: Руси и Срби, Београд, 2002, 73), као што постоји и „вера у то да се уз Бога и Свету Русију (Святая Русь) немамо чега да бојимо“ (исто, 73–74).
7. Тако је, рецимо, током и крајем XIX века, али и почетком XX века – односно до пре мање од сто година – код Срба било поприлично распрострањено схватање да на просторима источног Балкана, односно данашње Бугарске, „живе чисти и (...) најчистији Срби, који су најбоље од свију српских крајева сачували и ношњу, и обичаје српске, итд.“ (Милош С. Милојевић, Наши манастири и калуђерство, Београд, 1881; репринт издање, Београд, 1997, 53).
8. В. поводом овога: Александар З. Савић, Novus Israel: нацрт за историју идеје о богоизабрању код Срба (XIII–XVI век), у: Концепти национализма и патриотизма у српском националном дискурсу, Београд, 2025, 58–64.
9. Уп. Жељко Перовић, Срби и Света земља – од XIII до XXI века, Пирот, 2019, 256.
10. Тако је доживљава и Свети владика Николај (Велимировић), о чему – сагледано у ширим оквирима, који су за нас важни – в. и у: Јелена Миљковић Матић, Теза да су Срби староседеоци Балкана није у нескладу са хришћанством, Национални интерес vol. 45, бр. 2/2023, 73.
11. В. у: Марко Алексић, Српске земље пре Немањића – од 7. до 10. века, Лагуна, Београд, 2020, 53–54.
12. Отац Тадеј, Заблагодаримо Господу – поуке, примери и савети, Чувари, Београд, б. г., 37.
13. Уп. шаљиве представе о Пироћанцима и њихова сагледавања, рецимо у: Vesna Trifunović, Likovi domaćih viceva, Beograd, 2009, 137–140.
14. В. Марко Катић, Јерусалим Хаџи-Игњатија из 1845. године у Цркви Рождества Христовог у Пироту, Пиротски зборник 42, 2017, 55–72; Жељко Перовић, Писма из Малог Јерусалима, Пирот, 2016. Поред осталог, Перовић истиче – и непосредно пре Другог светског рата, а што је дошло као израз дуготрајне традиције ходочашћа – постојање удружења хаџија Ниша и Пирота, вероватно настало под утицајем Светог владике Доситеја, „које се бавило прикупљањем милостиње и припремањем кадра за нове поклонике“ (Ж. Перовић, Срби и Света земља, 255).
15. М. Катић, н. д., 55.
16. Притом, „само финансијски стабилна елита је могла да обезбеди средства за скуп и опасан поклонички подухват“ (М. Катић, н.д., 56).
17. Поред осталог, „у старом Пироту пост је коришћен као благодатни лек у многим немоћима“, а „колико се пост строго држао говори податак да чак и човеку на самрти стари Пироћанци нису давали мрсну храну ако би је пожелео у време поста“ и „тада би му рекли 'нема', 'не мож се најде', или 'че га огрешимо за малу работу' “ (Ž. Perović, Post i Piroćanci). Дакле, „зашто су стари Пироћанци били тако строги у посту, и по данашњим хуманистичким мерилима, просто немилосрдни ка себи, својој деци, својим ближњима? Зато што је њихово простодушно богољубље било извориште опитних знања по којима су они срцем осећали да је немогуће истовремено бити и сластољубив и богољубив“ (исто).
18. Сања Анђелковић, Црква Рождества Христовог (Стара Црква), Врање, 2018, 8; доступно овде
19. В. о томе у: исто, 5–8.
20. Исто, 8; в. и литературу наведену на стр. 28.
21. О проблемима сродне врсте, у општијим оквирима, в. у: Ивица Тодоровић, Нападнути идентитет и могућности одбране, Београд, 2025, 44–67.
22. В. надахнути текст Виктора Величковића у Žena Blic
23. Исто.
24. Види: И. Тодоровић, Митско злато, Братство X, 2006.
25. З. Кинђић, н. д., 22.
26. Уп. И. Тодоровић, Свети српски југ и Јустинова тајна
27. Под Старом Србијом треба подразумевати велики простор од огромног геополитичког значаја који се, оквирно, „дуж масива Шар-планине и Скопске Црне Горе дели на Северну и Јужну Стару Србију“ (Миломир Степић, Геополитички појмовник Балкана, Београд, 2023, 447). Овај појам је ушао у општу употребу „у првој половини 19. в. како би се истакло да сукцесивно ослобађан, прошириван и осамостаљиван појас јужно од Београда, Саве и Дунава под називом Србија представља само мањи део српских земаља, те да се даље на југ, још увек под османском влашћу налази централна територија некадашње моћне српске средњовековне државе“ (исто, 447).
28. Ова свечаност се одређује и као „једна од најпрепознатљивијих гастрономских манифестација у Србији“ (Proglašeni pobednici – završena 19. Belmužijada u Svrljigu, Сврљишке новине).
29. Сећање на њега непосредно је наглашено и у тексту „Сврљишки манастири – Пет разлога да посетите општину Сврљиг“ (овде).
30. Уп. рецимо: И. Тодоровић, Ритуал ума – значење и структура литијског опхода, Београд, 2005, 58, 73 итд.
31. В. рецимо: Сврљишки одломци Јеванђеља (XIII век), прир. Никола Родић, Сврљиг, 1999, 7–17.
32. В. Недељко Богдановић, Језик и говор, у: Језик, култура и цивилизација, Ниш – Сврљиг, 1992, 307–310.
33. В. рецимо прву строфу песме „Косач“, у: Жива Радоњић, Длго, подлго, најдлго, Сврљиг, 2000, 30. „Пртка зас'ка“ овде означава сиктање (змије) поскока.
34. Уп. Владимир Соловјов, Светлост са Истока, Београд, 2006; в. најпре 99–125.
35. В. у: И. Тодоровић, Са штитом или на њему, Смедеревска Паланка, 2025, 55–93.
36. В. књигу: И. Тодоровић, Ритуал ума – значење и структура литијског опхода.
37. Исто, 51.
38. Исто, в. најпре стр. 32–140.
39. Из песме „Литија“ (в. Ж. Радоњић, н. д., 20).
40. Драган Јоцић, Топоними села Лозана у легенди и предањима, Бдење 2, 2003, 177.
41. Казивање Бранка Милошевића (1921), изнесено у: Д. Јоцић, Топоними села Лозана у легенди и предањима (II део), Бдење 3-4, 2003, 139.
42. Д. Јоцић, Топоними села Лозана у легенди и предањима, 177.
43. По казивању Р. Виденовића из Нишевца, изнесеном у: Легенде из сврљишког краја, Бдење 5-6, 2004, 191.
44. В. Александар Белић, Срби и Бугари –  у балканском савезу и у међусобном рату, Београд, 1913, 41.
45. Уосталом, и широм данашње Бугарске приповедало се о Краљу Марку, који је био свеприсутан у народном предању, при чему се чине најразноврснији покушаји да се ова очигледна чињеница преосмисли (уп. рецимо: Dimitar Popov, Tračka civilizacija, Beograd, 2000, 125–126).
46. Уп. идеје о обнови Српског („Душановог“) Царства, на пример у: Kosta Nikolić, Harizma cara Dušana, Beograd, 2024, 187–193.
47. Уп. И. Тодоровић, Нападнути идентитет и могућности одбране, 175.
48. Ово је јасно видљиво и у другачијем кључу сагледавања, о чему сведочи и роман „Црни цвет“ Бобана Кнежевића (Everest media, Beograd, 2008) – који у ствари приповеда о Краљевићу Марку, али посредно и о Цару Душану – као и његова тумачења (уп. Иван Ђорђевић, „Национални херој“ у домаћој научнофантастичној књижевности, у: Naš svet, drugi svetovi, Beograd, 2010, 180–186).
49. Уп. Марко Алексић, Марко Краљевић – човек који је постао легенда, Београд, 2015, 277–278.
50. О Душану као „светом цару“ в. рецимо у: K. Nikolić, n. d., 212.
51. Тихон Шевкунов, Несвети а свети, Београд, 2013.
52. У складу с хришћанском вером, Бог је у свему присутан и он је „несхватљива енергија“ (Отац Тадеј, н. д., 14).
53. Било како било, неоспорно је да током средњег века „писци повеља о Србима говоре као о изабраном народу, пореде немањићку династију са Јесејевом светом лозом, наглашавају богоизабраност и миропомазаност српског владара“ и томе слично (Смиља Марјановић-Душанић, Владарска идеологија Немањића, Београд, 1997, 308).
54. Саобразно овом, уп. закључак, следствено идејама Николаја Велимировића, у: З. Кинђић, Николајево тумачење смисла српске историје, Смедеревска Паланка, 2025, 31–32, 52
     

др Ивица Тодоровић, научни саветник, за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: црква свете Петке у Извору, уступљена за ову прилику од фотографа Михаила Виденовића