Евхаристијским сабрањем, дана 02. августа 2026. године, свечано и молитвено је прослављена храмовна слава чији је небески заступник Свети пророк Илија. Тим поводом Свету Архијерејску литургију је служио Његово Високопреосвештенство Архиепископ горњокарловачки Г. Герасим у Великој Попини.

Преосвећеном Архиепископу су саслуживали: протопрезвитер Саша Лончина, презвитер Предраг Пантелић и јерођакон Гедеон (Врањеш).

Након заамвоне молитве, Архиепископ Герасим је заједно са свештенством и верним народом осветио славске дарове колач и жито, који су принијети у славу Божију, а у част Светог пророка Илије.

У својој архипастирској бесједи Архиепископ Герасим поручио је:

…Склони смо поприлично да лутамо, да одлазимо од правога и истинитога Бога, да обожавамо човека, да се клањамо каквим идеологијама, а заборављамо да су корени наши у православљу. Да су корени наши српски и они са православљем тако повезани, уско, да се не могу раздвајати, јер сваки Србин треба да буде православац, треба да верује у правога и истинитога Бога. И осим тога што сам већ набрајао и рекао овде, поприлично смо слични јеврејском народу, мислећи да, ако смо само православни, тиме смо већ спасени. Дакле, да не мислимо тако, није довољно то што смо крштени, једном ушли у храм, једном се исповедили, једном се причестили, то није довољно. Неће нас спасити то што смо ми многострадални народ, или то што смо ми Срби православне вере, или то што волимо своју Цркву, волимо своју нацију, а у Цркву не идемо. А видите колики је овај храм, ваши преци су га градили и саградили давних година и он се до дана данашњег одржао и ви га одржавате уредно и трудите се око њега и то је све похвално, то је све благочешће нашега народа, али то није оно што нас мора по сваку цену спасити.

Нас спасава вера у Бога, сједињење са Богом кроз свето причешће, кроз свете тајне, кроз слављење своје крсне славе, кроз незаборављање свога идентитета, своје вере, свога језика, своје културе. Ма где били, ма где се зауставили у некаквом вихору расејања, морамо и требамо, ако желимо да будемо то што јесмо, ако желимо да се назовемо синовима и кћерима истинитога Бога, онда морамо и веровати у Њега, и Њему се молити и обраћати, како каже свети апостол Павле у данашњој посланици.Неопходно је молити се Богу, јер Господ ће наградити свакога онога који Му се искрено, са страхом, обраћа и моли оно што је нужно за спасење човека. Џаба нам што смо живели на земљи ако, не верујући у Бога и својом душом и својим телом, одемо тамо где нама није место. Нама људима, по природи својој, који смо створени од Бога, по лику и обличју Његовом, нама је место да будемо пред престолом Божијим. Попут мноштва светих угодника, светитеља, као свети Василије Острошки, као свети краљ Стефан Дечански, то су све из рода српскога, а има их много, који су Богу угодили славећи Бога, славећи Свето Име Његово, прослављајући Га, молећи се, причешћујући се. Они су постали свеци, свети људи, и они су постали извор воде живе, односно благодати Духа Светога, која крепи људе, која помаже, која исправља људске слабости и наше немоћи надопуњује. Тако да су вера у Господа, молитва, пост и причешћивање оно што нас спасава и што нас води пред престол Божији.

Данас вас је заиста лепо видети у оволиком броју овде. Знам да ово место нема много људи кроз читаву годину, али ви који сте одавде, из ових крајева, живите негде тамо у некој другој земљи, дошли сте данас овде да се заједно помолимо Богу и светоме пророку Илији, који нека буде увек са свима вама, и у вашим домовима, и у вашим имањима, а најпре са вама у вашим молитвама, да вас он доведе до престола Божијег, до Спаситеља нашега Господа Исуса Христа, коме нека је слава у све векове векова. Амин.

Извор, фото: Епархија горњокарловачка