Сјећам се  кишног  прољетног  дана  2000 – ите  године када  сам, убрзо  послије  ступања  на завидовићку  парохију, добио информацију  да  се  негдје  у Гостовићу  налазе  рушевине  старог  манастира  кога  су  сви  заборавили  и  оставили  у  трњу  и  шуми  да  самује.  

Знатижеља  али и  обавеза  подстакли  су  ме  да  кренем  уз  ријеку  Гостовић  и  потражим  то  заборављено  мјесто  и  рањену  богомољу. Информације  које  сам  добио  биле  су  тачне. Недалеко  од  главног  пута, али  по  свој  прилици  далеко  од  свих  оних  којима  је  ова  светиња  требала  бити  приоритет, хрпа  камења  и  контуре  манастирске  цркве  Светог  Пантелејмона  обрасле  трњем  скривене  крошњама  дрвећа  самовале  су  и  надале  се  бољим  данима. Први поглед  на  тешку  судбину  ове  светиње  и  још  већу  срамоту  нашег  народа  био  је  као  ''Јеремијин  плач  над  Јерусалимом''. Овај тренутак  и  сусрет  са  манастиром  Удрим био  је  тренутак  одлуке  да  ли  да  се  придружим  срамоти  предака  или  да  преузмем  одговорност  и да  манастир  Удрим  обновимо  и  оставимо  будућим  генерацијама  на  понос  а  не  на  срамоту. Знао  сам  да  је  манастир  Удрим  моја  обавеза, али  и  велика  жеља, па  је  одлука  дошла  сама  по себи.

Како  манастир  Удрим  није  био  једина  светиња  на  парохијама  које  сам  добио  на  опслуживање  које  је  требало  дизати  из  рушевина  и  обнављати, кренули  смо  народ  и  ја  да  прво  обновимо  цркве  у  Жепчу, Завидовићима, Чардаку, Стогу  и  манастир  Возућицу, храмове  који  су  до  почетка  рата  били  у  функцији, а  манастир  Удрим  смо  оставили  за  крај  да  му  можемо  посветити  довољно  времена  и  пажње  јер  то  није  имао  у  протеклих  три  стотине   и  више  година.

Благодарећи  Богу, народу   и  надлежним  архијерејима, обновили  смо  хаше  храмове  и  манастир  Возућицу, и постигли  још  и  више  од  очекиваног, али  онај  први  поглед  на  хрпу  камења  рањене  и  заборављене  светиње  обрасле  у  коров  под  Удримом  био  је  непрестано  у  мојим  мислима  и  подсјећао  ме  на  обећање  које  сам  дао  оног  кишног  прољетног  дана. Дошло  је  вријеме  да започнемо  историјски  подвиг.

Како  манастир  Удрим  није  био  једина  светиња  на  парохијама  које  сам  добио  на  опслуживање  које  је  требало  дизати  из  рушевина  и  обнављати, кренули  смо  народ  и  ја  да  прво  обновимо  цркве  у  Жепчу, Завидовићима, Чардаку, Стогу  и  манастир  Возућицу, храмове  који  су  до  почетка  рата  били  у  функцији, а  манастир  Удрим  смо  оставили  за  крај  да  му  можемо  посветити  довољно  времена  и  пажње  јер  то  није  имао  у  протеклих  три  стотине   и  више  година.

Благодарећи  Богу, народу   и  надлежним  архијерејима, обновили  смо  хаше  храмове  и  манастир  Возућицу, и постигли  још  и  више  од  очекиваног, али  онај  први  поглед  на  хрпу  камења  рањене  и  заборављене  светиње  обрасле  у  коров  под  Удримом  био  је  непрестано  у  мојим  мислима  и  подсјећао  ме  на  обећање  које  сам  дао  оног  кишног  прољетног  дана. Дошло  је  вријеме  да започнемо  историјски  подвиг.

Извор, фото: Митрополија дабробосанска