Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

У Цркви данас постоји једна негативна тенденција, чији припадници све критикују. Они се на крајње искључив начин држе онога за шта верују да је аутентично, док нападају све што сматрају новотаријом, називајући то јересју која разара веру и Цркву Христову. Присталице ове тенденције склоне су агресивним нападима и фундаменталистичким ставовима, проглашавајући јеретицима све оне који се не слажу са њиховим мишљењима, ставовима и наводима.

Они тумаче Свето писмо онако како њима одговара, у складу са сопственим циљевима. Држе се слова, а не духа текста, занемарујући речи Светог апостола Павла: „Јер слово убија, а Дух оживљује“ (2 Кор 3, 6).

Црква није настала јуче; њено земаљско постојање траје двадесет један век. Она је прошла кроз најразличитије системе, околности, културе и јереси. Црква је, силом Духа Светога, увек исповедала своју веру и непоколебљиво сведочила о њој – чак и до мучеништва – у различитим околностима и под различитим притисцима, у ратовима и прогонима, у миру и слободи, као и пред различитим интелектуалним, културним, религијским и атеистичким струјањима. Према речима Господњим: „Врата пакла неће је надвладати“ (Мт 16, 18).

Следбеници ове нове тенденције заборављају све оно добро и корисно што Црква пружа. Они не успевају да препознају Божје деловање у историји и затварају очи пред начином на који се историја одвија. Због тога њихове реакције попримају облик сурових и непријатељских напада, лишених љубави која је обележје Христових ученика.

Они остају на површини и не задиру у суштину ствари, не успевајући да разликују суштинско од површног. Не придају никакав значај променљивом току историје, прекретницама у развоју науке и изазовима које оне доносе. Према њиховом крутом схватању, човек мора да се повинује захтевима вере онако како су они формулисани у одређеним историјским околностима, без обзира на људске могућности и напредак који се остварује кроз различите нараштаје.

Они, на пример, тврде да цркве треба градити од камена. Кажу да век трајања цигле не прелази сто година, због чега је црквену грађевину неопходно срушити када истекне век трајања цигле. Притом занемарују бројне камене цркве које су уништене током времена, у ратовима и земљотресима. Заборављају и цркве које су претворене у богомоље других религија, па чак и у оборе за животиње, након што су оскрнављене и пошто су хришћани нестали из тих крајева, као што се догодило на северу и југу Сирије.

Ови људи се наоружавају прилагодљивом фразом „према Светим Оцима“ како би поткрепили своје мишљење. Ако већину њих упитате на које се изворе позивају, неће умети да одговоре. Израз „Свети Оци“ постао је формула којом бране и оправдавају своје ставове, али често без знања и разумевања. Исто се догађа и са појединим хришћанским групама које се грчевито држе слова Светог писма, занемарујући живу реч Божју која нам долази кроз непрестано присуство Духа Светога у Цркви Христовој.

Према схватању ових људи, Црква мора остати заробљена у изразима, системима и обичајима (при чему не мислим на Свето Предање) које је Дух обликовао у одређеној епохи како би Црква могла да изрази своју веру у различитим језицима и културама. Према њима, ако је Црква у неком времену нешто изразила на одређени начин, онда тај начин изражавања мора важити у свим временима. Дух Свети би, дакле, према њиховом схватању, требало да престане да дејствује, како не би донео нешто ново, неопходно и корисно за спасење човека. Мислите ли да се човек спасава посредством калупа и форми или Духом Светим, живим и делатним у њему?

Они, на пример, тврде да цркве треба градити од камена. Кажу да век трајања опеке не прелази сто година, због чега је црквену грађевину неопходно срушити када истекне век трајања опеке. Притом занемарују бројне камене цркве које су уништене током времена, у ратовима и земљотресима. Заборављају и цркве које су претворене у богомоље других религија, па чак и у оборе за животиње, након што су оскрнављене и пошто су хришћани нестали из тих крајева, као што се догодило на северу и југу Сирије.

Ови људи се наоружавају прилагодљивом фразом „према Светим Оцима“ како би поткрепили своје мишљење. Ако већину њих упитате на које се изворе позивају, неће умети да одговоре. Израз „Свети Оци“ постао је формула којом бране и оправдавају своје ставове, али често без знања и разумевања. Исто се догађа и са појединим хришћанским групама које се грчевито држе слова Светог писма, занемарујући живу реч Божју која нам долази кроз непрестано присуство Духа Светога у Цркви Христовој.

Према схватању ових људи, Црква мора остати заробљена у изразима, системима и обичајима (при чему не мислим на Свето Предање) које је Дух обликовао у одређеној епохи како би Црква могла да изрази своју веру у различитим језицима и културама. Према њима, ако је Црква у неком времену нешто изразила на одређени начин, онда тај начин изражавања мора важити у свим временима. Дух Свети би, дакле, према њиховом схватању, требало да престане да дејствује, како не би донео нешто ново, неопходно и корисно за спасење човека. Мислите ли да се човек спасава посредством калупа и форми или Духом Светим, живим и делатним у њему?

Осим тога, код њих се осећа страх за праву веру који се граничи са ужасом – до те мере да готово прераста у патолошку опседнутост, па у свему виде заверу против Православне цркве и истине коју она верно чува. Они верују да су једино они чувари истине, те прибегавају строгом придржавању форми и календара које је Црква познавала у прошлости, а који су у културама свога времена представљали успешан израз праве вере. Исписивање имена светитеља на иконама на локалном језику за њих постаје јерес, јер су, по њиховом мишљењу, једино старогрчка слова примерена православној иконографији! Они шире изреку Светог Нектарија: „Јадно Православље“, представљајући себе као браниоце Православља. Сваки подухват у Цркви, према њиховом мишљењу, било пастирски, институционални или духовни, усмерен је на уништавање вере и разбијање јединства Цркве.

Док ови људи трују Цркву духом мржње, раздора, хуле и непријатељства према сваком предстојатељу, духовном руководитељу и духовном оцу који не говори оно што и они, не увиђају да и сами постају оруђе сатане, који управо напада њихову Цркву. Заиста, то је једна од његових најподмуклијих замки. Он користи наивност појединих чланова Цркве како би је поделио, док они падају у заблуду да је очишћују.

Верност се захтева од свих верника. Можемо се разликовати од своје браће у питањима која се не тичу вероучења. Поделе спречавамо непрестаном љубављу, смирењем и дијалогом. Међутим, присвајати Христа само за себе, проглашавати себе Његовим гласноговорником и одвајати се од Његове истинске Цркве како би се основала Црква онаква какву ви желите да она буде, значи пасти у такву гордост да постајете оруђе у рукама сатане.

Заиста, то је највећи грех.

Извор, фото: antiochian.org

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"