Године 2019. Његово Блаженство патријарх Јован X и Свети синод Антиохијске Цркве објавили су значајну пастирску посланицу под насловом Породица, радост живота. Ова важна посланица, благословена, одобрена и објављена од стране Патријарха и Светог синода, износи учење наше Православне вере о породичном животу. Као таква, она представља велику помоћ свим православним верницима у разумевању учења Свете Цркве о породици и о многим питањима са којима се данас суочавамо у свету.

            У савременој култури влада велика збрка у погледу сексуалности, брака и родитељства. Најосновније моралне и религијске претпоставке о односу мушкарца и жене озбиљно се доводе у питање. Да би православни хришћани могли верно да живе у данашњем контексту, неопходно је да се подсете како је Господ често користио свадбену гозбу као образ Небеског Царства (уп. Мт 22, 1–14), као и тога да је на свадби у Кани Галилејској претворио воду у вино (Јн 2, 1–11). Како учи свети апостол Павле, однос мужа и жене јесте икона односа Христа и Цркве (Еф 5, 21–33). Брак је толико дубока духовна стварност да се и коначно остварење Небеског Царства у Откривењу светог Јована описује као свадбена гозба Јагњетова (Отк 19, 6–9).

            Употреба овакве брачне символике није случајна. Првобитно јединство „једнога тела" мушкарца и жене у Рају било је разорено њиховом непослушношћу, као парадигматични знак пада. Приповести Старог завета, пастирски изазови којима се бави свети апостол Павле, као и опште људско искуство до данас, сведоче о трагичној нарушености овог односа. Као Нови Адам, Господ је, на молбу Пресвете Богородице — Нове Еве — на свадби у Кани Галилејској, омогућио исцељење овог рањеног јединства. Његовим благословом, брак је обновљен као пут повратка мушкарца и жене у Рај и као знак спасења света.

            У православном чину венчања, младенци се крунишу у Име Свете Тројице. Њихово јединство није пуки правни уговор или друштвена институција, већ призив да у свим аспектима заједничког живота расту у заједници са Христом. Сједињени као „једно тело" у Телу Христовом, они су позвани на мучеништво умирања ропству својих страсти кроз жртвену и верну љубав једно према другом.

Жеље њихових срца се очишћују док уче да воле и служе Христу кроз и у међусобном односу.

Многе прозбе за благослов деце у чину венчања одражавају ширину љубави Божије у којој супружници учествују и као телесна бића. Могућности за исцељење од страсти кроз аскетски подвиг међусобног потчињавања, старања о деци, стављања интереса породице испред сопствених, као и преношења гостољубиве милости Господње ближњима, готово су безграничне. Како стоји у пастирској посланици Антиохијске Патријаршије Породица, радост живота: „Брачна љубав се не изражава искључиво у полним односима, већ у свакодневној узајамној љубави и поштовању и самопредавању које прожима све аспекте живота, дарујући му свој величанствени сјај" (§ 33). Свети Јован Златоусти је учио да мужеви и жене који верно одговарају на прилике за раст у светости кроз брак могу достићи степен „савршенства који ће се мерити са савршенством најсветијих монаха" (Беседа 20).

            Као што се подразумева из молитава за рађање деце у чину венчања, Православље не учи да је брачна полна блискост на било који начин грешна. Такође, Црква не учи да је брачни однос тек толерисан ради зачећа деце, како се то понекад налази у августиновској традицији западног хришћанства. У Новом завету се нигде не налази омаловажавање полног односа у браку, нити мишљење да он захтева оправдање кроз прокреацију. Свети апостол Павле, међутим, упозорава на претерано уздржавање од брачних односа: „Не ускраћујте се једно другоме, осим по договору привремено, да би се предали посту и молитви, па се опет састаните, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем" (1 Кор 7, 5).

            Дисциплина брачног уздржања у Православљу треба да се прихвата слободно и по заједничком договору супружника, у светлу њиховог тренутног степена духовне зрелости, а не као питање ригидног закона. Управо у овој најинтимнијој димензији брачног живота, погрешно схваћена аскетска строгост може имати погубне последице, супротне исцељењу и добробити свих укључених.

            Иако су деца несумњиво један од великих благослова брака и иако Црква подстиче супружнике да „рађају и множе се", у Цркви не постоје канони који би забрањивали употребу неабортивних средстава за планирање породице код брачних парова; одређени облици баријерне контрацепције били су познати још у антици.

Канони Цркве детаљно описују сексуалне преступе, али не постављају ограничења у погледу рађања, осим јасне осуде абортуса.

Оно што неки препознају као ретке патристичке осуде контрацепције произлази из њеног поистовећивања са абортусом, услед ограниченог медицинског знања тога доба. Како учи посланица Породица, радост живота у вези са планирањем породице: „Свака породица се молитвено и самостално одлучује, у саветовању са духовним оцем породице или парохијским свештеником, на основу својих духовних, здравствених, економских и друштвених околности" (§ 33). Такав приступ одражава слободу супружника као личности које заједно приносе себе Богу, колико могу, у складу са својом духовном зрелошћу и практичним изазовима са којима се суочавају.

Кроз своју слободну сарадњу са благодатним благословом Господњим, свака димензија односа између мужа и жене може постати епифанија спасења света.

Усмерени заједничким животом ка Небеском Царству, супружници заједно ходе путем исцељења својих душа и испуњења благодатних намера Божијих за своју децу, чланове породице и ближње. Они који на овај начин прихвате подвиге и радости брака припремају себе да приме позив и постану гости на свадбеној гозби Јагњетовој.

Митрополит САВА (Испер)    

^{Архиепископ Њујорка и митрополит Северне Америке (Антиохијска патријаршија)} 

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве", фото