Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Пред крај прошлог века у Грчкој — нарочито у Атини — развила се жива расправа о томе шта свештеник треба да носи ван богослужења: традиционалну мантију или клерикално одело (свештеничко одело са римском крагном). Каже се да је у том периоду Свети Пајсије Светогорац примао многе посетиоце који су га питали за мишљење о том питању. Пошто су питања постала учестала, старац је са једне од две маслине у врту своје испоснице поскидао све листове. Потом би на постављено питање одговарао: „Погледајте ова два маслинова дрвета и реците ми: које је лепше?“

Овом причом желим укратко да говорим о појави која је све присутнија у нашој архиепископији. Многи свештеници почели су да напуштају клерикално одело и да се враћају традиционалној свештеничкој одећи (мантији), заједно са дугом косом и брадом. Ова појава заслужује пажљиво разматрање и анализу чинилаца који су до ње довели. Као митрополит ове архиепископије, иако лично више волим мантију уз уредно неговану и умерено дугачку браду (разлоге за то можда ћу објаснити другом приликом), нисам наметао одређени начин спољашњег изгледа свештенству. И даље ово питање препуштам историји и савести сваког свештеника, узимајући у обзир стварност америчког друштва, историју наше Архиепископије и промене које су се догодиле током последњих двадесет година. Одећа не освећује човека, али свакако има улогу у изражавању онога што он јесте и службе коју врши.

Ипак, пошто су у оба приступа почеле да се јављају крајности, потребна је реч појашњења и усмерења.

Традиционално, свештеничку одећу ван богослужења чинили су мантија, раса и камилавка. Како су се животне околности мењале, градови ширили, саобраћај умножавао и пастирске обавезе постајале разноврсније, многи свештеници почели су да током свакодневних путовања и неформалних посета носе само мантију. Истовремено, раса је остала неопходна и користила се сваки пут када би свештеник улазио у храм или манастир, јер представља основни део свештеничке одеће. У архиепископијама дијаспоре, међутим, клерикално одело постало је уобичајена пракса. Током седамдесетих година, практични разлози навели су многе свештенике и да скрате косу и браду. Додатни чинилац било је и то што су неки клирици, из различитих разлога који превазилазе оквир овог текста, ступали у световна занимања.

Током тог периода појавиле су се две проблематичне тенденције. Прва је била прекомерно попуштање стандарда. Неки свештеници престали су да носе чак и клерикално одело и почели да се облаче у лежерну одећу која им је била најудобнија, до те мере да се више нису разликовали од других људи. Спољашњи изглед одражава унутрашње расположење човека. Спољашње понашање открива оно што је унутра. Поједини клирици изгубили су осећај достојанства и заборавили да су посвећени служењу Богу двадесет четири часа дневно.

Друга тенденција појавила се после деведесетих година као реакција на дух секуларизације који је преовладавао у многим црквеним круговима током друге половине двадесетог века. Један од видљивих израза те реакције био је повратак дугој коси и бради, као и одбацивање клерикалног одела. Неки су чак отишли толико далеко да тврде како свештеници који не одржавају традиционалан изглед на неки начин немају благодат свештенства. Такав опасан начин размишљања мора бити препознат и лечен стрпљењем, расуђивањем и смиреношћу.

Ово питање има посебну димензију у нашој архиепископији. Многи обраћеници приступили су Православној Цркви управо због модернизације коју су прихватиле њихове некадашње цркве, као и због либералних тенденција које су уследиле, а које су отишле далеко изван онога што су замишљали зачетници покрета „Црква за наш свет“ шездесетих година прошлог века. Што се  секуларизација снажније пројављује у Цркви, то се снажније као одговор јавља традиционализам. То је правило које ретко када изостаје.

На једном ручку, новохиротонисани епископ упитао је ђакона једног познатог митрополита, чувеног широм света по својој духовној дубини и богословским списима, колико комплета архијерејских одежди поседује његов остарели митрополит. Митрополит је преко свога ђакона одговорио: „Реците му да се не бавим богословљем крпица.“ Његов одговор био је оштар, али ништа оштрији од самог тривијалног питања. Лично знам колико је тај старац пажљиво служио Литургију и колико је дубоко бринуо и о њеној спољашњој лепоти и о њеном унутрашњем смислу. Али желео је да младог епископа нечему научи: усредсреди се на дубину и суштину и избегавај да будеш опседнут спољашњим изгледом и литургијским раскошем.

Зато позивам наше свештенике да у свему увек „иду у дубину“.

Важно је да свештеничка одећа буде у складу са предањем Цркве и смерницама које се поштују у његовој епархији. Свештеницима наше архиепископије допуштам да следе било који од ова два начина спољашњег изгледа: традиционалну одећу или клерикално одело. То је питање повезано са њиховом духовном савешћу и усмерењем њиховог духовног живота. Из тог разлога, не приморавам их да поступају против своје савести. Оно што, међутим, захтевам јесте достојанствен изглед и беспрекорна уредност. Свештеник не треба да се облачи упадљиво, пратећи најновије модне трендове. Напротив, његов изглед треба да буде прикладан, чист и уредан. Они који носе клерикално одело треба да избегавају претерану елеганцију и не би требало да га замењују лежерном свакодневном одећом. Исто тако, свештеници који следе традиционални стил не треба да допуштају да им коса и брада постану претерано дуге, неуредне или запуштене. Треба да изгледају уредно и достојанствено. Парохијски свештеник није монах затворен у своме манастиру. Он је ожењен човек одговоран за своју супругу и децу, а његова свештеничка служба позива га да буде уз своје парохијане у свим животним околностима. Обе групе такође треба да посвећују велику пажњу личној хигијени, нарочито ако служе у влажним, топлим и приморским крајевима.

Свети Оци нас уче да се врлина налази у умерености. Она је „средњи пут између две крајности“. Великодушност се, на пример, налази између расипништва и тврдице. Храброст је између непромишљене дрскости и кукавичлука. Исто начело важи и овде. Свештеников изглед не треба да буде ни претерано углађен ни претерано запуштен. Чак је пожељно користити и малу количину благог и ненаметљивог мириса. Будимо достојанствени и изнутра и споља — у форми и у суштини, у изгледу и у бићу. Тако ћемо своју службу вршити са побожношћу и страхом Божјим, водећи нарочиту бригу да она буде угодна Богу пре него људима.

Извор, фото: Фејсбук страница Metropolitan Saba Esper

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"