Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Постоје две супротстављене струје у односу према Светим Оцима Цркве, које се често жестоко сукобљавају. Једна заступа став да учење Отаца треба следити у свему, сматрајући свако удаљавање од њиховог учења, свако ново тумачење њихових израза, па чак и сваки сусрет са новим догматским изазовима, видом јереси и отпадања од Православља. Неки припадници ове струје чак и оне који се са њима не слажу проглашавају јеретицима.

С друге стране, постоји струја која себе сматра савременом и модерном и која не види потребу за Светим Оцима. Она их посматра као нешто застарело, превазиђено, као део прошлости или тек као светлу страницу историје. Следбеници овог правца усредсређени су на садашњост, њене околности и изазове, прихватајући богословска учења других цркава и занемарујући богато црквено наслеђе наше Цркве.

Једна струја обоготворава Оце, док друга умањује њихов значај. Ко је у праву? У стварности, обе греше, јер полазе од погрешних претпоставки, сводећи Свете Оце искључиво на прошлост и занемарујући непрестано дејство Светога Духа и Његово освећујуће деловање у онима који се очишћују, просвећују и обожују.

Учитељи међу Светим Оцима повезивали су живот светости са богословским знањем. Они нису били теоретичари, иако су тумачили и објашњавали, а неки од њих понекад и претеривали у појединим областима. Нису били оснивачи философских, па чак ни богословских школа мишљења. Нису полазили од философије коју су изучили, већ су је стављали у службу вере, прилагођавајући је како би изразили истину коју су нашли у Христу. Говорили су језиком свога времена. Црква је позвана да свакој генерацији објашњава и тумачи веру језиком који она разуме, а Свети Оци су у томе били изузетни.

Код неких од њих, нарочито оних временски удаљених од нас, можемо наћи тежак језик, стил који нам није близак или ставове који се не поклапају са нашим савременим научним, друштвеним или политичким схватањима. То проистиче из разлика у методама, теоријама, појмовима и изазовима између њиховог времена и нашег.

У ствари, не можемо говорити о Светим Оцима као о јединственој и у свему истоветној целини. Сваки од њих носи језик, појмове, науке, обичаје и културу свога времена. Они су се понекад разилазили у ставовима о појединим црквеним питањима, као што се више пута дешавало у историји Цркве, али се нису разилазили у темељима вере. Подсетимо се различитих ставова апостола Павла и апостола Петра и начина на који су их разрешили на Апостолском сабору (Дап 15).

У Русији XV века вођена је велика расправа између Светог Јосифа Волоцког и Светог Нила Сорског, до те мере да су монаси тога времена називани јосифљанима или ниловцима. Предмет спора било је питање манастирске својине. Да ли монаси треба да имају право да поседују земљу и установе? Јосифљани су бранили право на поседовање, како би се та добра ставила у службу сиромашних, док су ниловци то одбијали, из поштовања према духу монашког сиромаштва и потпуног одрицања на које су се заветовали.

Величина и светост Светих Отаца огледале су се у томе што су се припремали да Бог делује у њима, као и у њиховој способности да људима свога времена поново проповедају истинско Јеванђеље, или оно што данас називамо „евангелизацијом“. Ова реч, изведена од речи „Јеванђеље“, означава усађивање Јеванђеља у савремено друштво, односно примену богословља у „овде и сада“. Црква је у сваком времену и на сваком месту позвана да користи језик народа коме проповеда Јеванђеље и да га тумачи на разумљив начин.

Неки ограничавају доба Светих Отаца на првих осам векова. То, у најмању руку, није православно учење, јер подразумева да је Свети Дух престао да делује после VIII века. А то није истина. Бог остаје присутан у Својој Цркви и наставиће да делује у њој у векове векова. Бог никада није престао да дарује Својој Цркви Свете Оце који човечанство хране здравим учењем и истинском духовном храном. Тако видимо да се непрекинути ланац предања наставља од времена апостола и Светог Игњатија Богоносца у I веку, па све до Светог Софронија Светогорца (Есекског).

Ако проучавамо сваког Светог Оца понаособ и упоредимо учења било које двојице који су живели у различитим епохама, открићемо једно исто језгро вере, изражено на различите начине. Савремени изазови нису исти као они са којима су се суочавали Свети Оци претходних векова. Довољно је поменути однос Библије и древних култура, питања биолошких наука, политичке и друштвене теорије, промене моралних вредности и слично. Након XVII века човечанство је развило нов приступ интелектуалном истраживању, а наука је од тада значајно напредовала. Тај научни напредак усадио је у људски ум критички однос према свему. Они који су одговорни за образовање и поучавање морају узимати у обзир ове чињенице како би сачували веру, заштитили вернике и упутили оне који су далеко од ње.

Да ли Црква треба да избегава суочавање са савременим изазовима само зато што рани Свети Оци о њима нису говорили, будући да у њихово време та питања нису постојала?

Проблем не лежи толико у самом богословском приступу, колико у начину на који приступамо богословљу. У Православној Цркви богословски говор никада није био одвојен од боговиђења. Зато је његово основно начело: „Богослов је онај који се моли.“ Када се човек освећује, пролази пут очишћења и достиже просвећење, Бог се настањује у њему и он црпи из Његове светлости која просвећује ум, омогућавајући му да Га изрази на начин примерен своме времену. А ако поучава оне који још нису просвећени, онда се ослања на учење светих и следи њихов пут светости. Богословље није некакав посебан интелектуални систем. Црква није философска школа. То је слично човеку који говори о љубави зато што ју је окусио, упознао и доживео.

За Свете Оце, подвижнички живот и молитва били су нераздвојиви од дара учења, руковођења и тумачења. Оно што су они дали — и што и данас дају — Цркви и свету, плод је живог искуства, а не интелектуалног теоретисања под утицајем ове или оне философске школе.

Верност Светим Оцима захтева да не бирамо произвољно поједине њихове изреке, узимајући једну мисао овде, другу тамо, како бисмо доказали унапред прихваћено мишљење или оповргли став који сматрамо погрешним. Напротив, треба да им приступамо кроз оно што богослови наше Цркве називају „светоотачким умом“ или „светоотачком свешћу“. Црква је „светоотачка“ утолико што је учење Светих Отаца темељно за разумевање њеног богословља, духовности и начина мишљења, те стога без њих не може. Живети у заједници са Светим Оцима значи подражавати њихов однос према Христу и врлински живот који су водили, дубоко се напајајући њиховим учењем.

Када човек живи у истинском духу Цркве, стиче православни, односно „светоотачки“ осећај, кроз који расуђује о свему и који га истовремено упозорава на заблуде. Али тај осећај не стиче сам од себе, већ унутар црквене заједнице са којом живи у јединству вере. Управо га заједница чува од крајности и претеривања и помаже му да остане на правом путу.

Извор, фото: Фејсбук страница Metropolitan Saba Esper

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"