Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Када је пустињак и јеромонах отац Исак Аталaх, ученик Светог Пајсија Светогорца, посетио латакијску архиепископију осамдесетих година прошлог века, пратио сам га. У то време видео-рекордери су се тек појавили на тржишту. Где год би отац Исак дошао, људи су га најпре питали о видео-уређају: какве су користи и штете од његове употребе? Да ли је његово присуство у дому благослов или проклетство?

Отац Исак им је обично овако одговарао: „Зар тај уређај нема дугме за укључивање и искључивање? Проблем, љубљени моји, није у самом уређају. Када видиш да ти штети, једноставно га искључиш.“

Овим искуством започињем да бих говорио о друштвеним мрежама, које су данас доступне у рукама свакога. Како треба да се односимо према њима? Како верници приступају ономе што преко њих гледају или читају? И да ли су свесни потребе да ограниче њихову употребу — макар делимично — како не би постали њихови робови и расејали свој ум на ствари које нити доносе корист нити изграђују? Да ли схватају да губљење времена на овим апликацијама може постати грех и чак довести до депресије, јер продубљује усамљеност и изолацију и чини живот тежим?

Зар се управо то не дешава са друштвеним мрежама, али у много ширем, дубљем и опаснијем обиму него што је то некада био случај са видео-рекордером? Ове платформе су се умножиле, а њихове апликације непрестано се развијају, нудећи све новије и привлачније могућности.

Хоћемо ли схватити да је наш недостатак правилног понашања, дисциплине и врлинског живота омогућио овим платформама да јавно разоткрију наше слабости, умноже наше грехе и распламсају наш гнев и бурне реакције свуда и против свакога? Зар емотивни пориви нису постали господари тренутка, док непромишљени коментари одмах избијају на површину, без икакве пажљиве провере информација?

Још је опаснија штета која се наноси другима, било свесно или несвесно. Опасност од оговарања других људи или откривања њихових тајни на друштвеним мрежама лежи у томе што често више нисмо у стању да поправимо последице онда када касније схватимо свој грех. Када некога оговарам или клеветам насамо, могу да затражим опроштај и исправим ситуацију када постанем свестан зла које сам учинио. Али на друштвеним мрежама безброј људи који су прочитали оно што сам написао никада неће сазнати за моје покајање, док штета нанесена другом човеку остаје. Моја осуда биће тешка.

Наша духовна литература приповеда да је Свети Макарије једном замолио да види пакао, и та му је молба била испуњена у виђењу. Између осталог, видео је људе обешене за језике о копља, док је испод њих горела ватра. Када је упитао који је њихов грех, речено му је: то су они који су ширили тајне и преносили гласине од куће до куће.

Ако ову причу применимо на наше данашње време, каква ли ће тек бити осуда оних који јавно срамоте друге и откривају њихове тајне пред милионима читалаца на интернету?

Постоје моралне врлине које сваки хришћанин мора поседовати. Хришћанство није само друштвени идентитет или спољашњи начин живота; оно је животни пут у којем наше врлине и морал постају видљиви. Споља показујеш оно што постоји унутра. Самообуздавање, уздржавање од брзоплетог осуђивања и отпор према искушењу да верујемо и ширимо све што чујемо — то је најмање што би требало да захтевамо од себе.

Свети Силуан Атонски сматрао је читање новина помрачењем душе и препреком за „чисту молитву“. Шта онда тек рећи данас о бескрајној бујици вести која се на нас обрушава као тешка зимска киша? У његово време говорило се само о новинама — једином начину информисања почетком двадесетог века. А новине су неме: оне само преносе догађаје без икакве интеракције. Шта би светитељ данас рекао о друштвеним мрежама, које не само да преносе вести, већ омогућавају сваком читаоцу да тренутно постане уредник и коментатор?

Да ли схватамо колико времена трошимо читајући и расправљајући о безначајним стварима, од којих многе нису чак ни истините и не доносе нам никакву корист? Да ли се икада зауставимо да размислимо шта смо све добро и корисно могли да учинимо током времена које смо узалуд потрошили листајући садржаје? Поврх свега, својим сопственим рукама узнемиравамо свој ум и оптерећујемо своју душу. Да ли схватамо колико лако бивамо понети гласинама и неистинама, без расуђивања и без проверавања онога што читамо и слушамо?

Нећу држати лекције о моралу и лепом понашању; онај ко није васпитан Јеванђељем неће се поправити само спољашњим правилима. Ипак, постоји неколико неопходних савета за онога ко жели да чује.

Стани пред своје иконе (ако си код куће), прекрсти се и помоли пре него што укључиш свој електронски уређај. Замоли Светога Духа да те руководи како би га користио за оно што је добро и корисно другима, па тек онда почни да прегледаш садржаје. Добро је и да у руци држиш бројаницу, која ће те подсећати да је Бог присутан.

Не читај на овим платформама оно што ти не доноси корист. Не троши драгоцено време на бескорисне ствари. Буди трезвен како те не би понеле страсти и како не би рањавао друге. Одвоји одређено време за коришћење друштвених мрежа и труди се да га користиш само за оно што је корисно, неопходно и на духовну корист.

Може бити корисно да подесиш аларм за време које намераваш да проведеш на интернету, како не би остао бескрајно уз свој уређај док ти не прогута све време. Размисли пре него што нешто напишеш и изговори неколико пута Исусову молитву на својој бројаници.

Уместо тога, труди се да искористиш своје таленте и способности, посвећујући своје време њиховом развијању и служењу другима кроз њих. Тада ћеш открити дубину радости која произлази из таквог живота.

Током једног духовног сабрања замолио сам жене које су учествовале да свакога дана изаберу један сат током којег ће искључити своје мобилне телефоне и живети као да их уопште немају. У почетку им је то било тешко, али су прихватиле савет и остале задивљене миром који су осетиле. Неке су чак заборавиле на своје телефоне током читавог дана.

Покушај и ти. Посвети један сат дневно животу као да не поседујеш никаква електронска средства комуникације и можда ћеш открити меру унутрашњег мира и тишине. А можда ћеш потом и сам постати весник другима, пружајући им из сопственог искуства нешто што доноси утеху и корист. Тако постајеш весник мира и радости — достојан имена „хришћанин“.

Извор, фото: Фејсбукстраница Metropolitan Saba Esper

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"