^{Отац Лав и Антиохијска Црква}

            У лето 1946. године отац Лав Жиле упознао се са Антиохијском Црквом и тамошњим Православним омладинским покретом. Од тада је отац Лев почео често да посећује Либан и Сирију, након што га је митрополит Бејрута позвао да се настани у Либану.

            Универзитетски студенти прикључили су се Православном омладинском покрету 1947. године, са жељом да упражњавају свету тајну исповести, духовно руковођење и библијска проучавања. Отац Лав их је посећивао као проповедник, исповедник и духовни руководитељ у епархијама Антиохијске Цркве. У једном од својих писама објаснио је разлоге свог дивљења „искреној, умној, оданој и великодушној арапској деци". Изражавао је дубоко поштовање према омладини Покрета, дубоко укорењеној у антиохијској традицији и свесној проблема савременог света. По његовом мишљењу, одликовала их је снажна духовност повезана са јасном свешћу, културним и моралним интегритетом. Православни омладински покрет за њега је представљао „повољну прилику за васељенску Цркву и велику наду за Православље".

_{Фото: ходочашће Синдесмуса у Јерусалим 1965. године, отац Лав је средини првог реда, извор: pagesorthodoxes.net}

            Безбројна су сведочанства чланова Православног омладинског покрета о значајној улози коју је отац Лав имао у развоју антиохијске духовне обнове. Митрополит Георгије Ходр је рекао: „Ослободио нас је сувог догматизма и ритуализма, као и уске морализације." Говорећи о библијским тумачењима оца Лава, митрополит Георгије је додао: „То је било најјасније тумачење које сам у животу познавао." Отац Лав је са Православним омладинским покретом поново задобио осећај Педесетнице који је доживео са младим руским емигрантима на почетку свог служења у Паризу, и наставио је да сваке године посећује Либан све до 1975. године. Поводом шеснаесте годишњице свог првог доласка писао је омладини Покрета (другој генерацији): „Ја сам ваш и ви сте моји, али не знам какав ће бити Божији план у будућности. Ви сте ми ближи и дражи од сваке друге омладинске групе. Са вама, већ шеснаест година, осећам обнову Јеванђеља и дух Педесетнице."

            Отац Лав је обављао обиман пастирски рад у Антиохијској Цркви. Као духовник кретао се од личних сусрета до конференција, од проповеди до исповести, посвећујући се томе често до касно у ноћ. Дао је допринос оснивању манастирских заједница манастира Светог Јакова у Дедеу, у Ал-Кури (Либан), и манастира Светог Георгија у Деир ел-Харфу (Либан). Имао је значајан утицај на духовни раст и ангажман бројних руководилаца Православног омладинског покрета, свештенства и мирјана, од којих су неки касније заузели високе положаје у Антиохијској Цркви. Током својих боравка у Либану, посећивао је и Сирију, Египат и Јерусалим. Нека своја дела, првобитно објављена на француском у Бејруту пре његове „европеизације", касније преведена на арапски, написао је у том периоду, међу којима су: Оче наш, Буди ми свештеник, Наш живот у Литургији и Година благодати Господње.

             До своје смрти, отац Лав је остао свештеник Дома Светог Василија, лондонског седишта Братства Светог Албана и Светог Сергија. Своје дане је пажљиво делио између рада у Британском музеју, где се бавио старим књигама и састављањем индекса дела о историји Цркава и религија, и боравка на углу Хајд парка, где је водио личне духовне разговоре. Одликовао се изузетном активношћу, учествујући у раду Братства и у животу руске заједнице у Лондону.

_{Фото са фејсбук публикације митрополита Саве}

            Многи су, захваљујући оцу Лаву, пришли Православљу. Он никоме није наметао веру, нити је одбијао онога у коме је препознавао истинску духовну жеђ, већ га је упућивао митрополиту ради пријема у Православну Цркву.

              О том периоду митрополит Калист Вер је написао: „Његово црквено служење одликовали су једноставност и слобода. Избегавао је славу, почасти, комитете и административне дужности. Гнушао се сваког облика клерикализма и црквене помпезности, понекад им се иронично подсмевајући. Његов пастирски рад био је дискретан, готово скривен, у виду разговора у малим, неформалним заједницама и кроз лични контакт са духовним чедима. Његови савети често су имали дубок и плодоносни утицај на животе других."

             Савете је давао без претензија и хвалисања, отворено и недвосмислено, понекад и оштро. Непрестано је истицао потребу живљења „тајне садашњег тренутка", како би стварност Божије близине продрла у наше свакодневне активности. Због начина живота у Лондону, добио је надимак „монах своје пустиње – Британског музеја".

             Године 1956. више пута је посећивао Париз, где је са својим пријатељем Павлом Евдокимовим и новом генерацијом професора, међу којима су били оци Јован Мајендорф и Борис Бобринској, предавао на Институту Светог Сергија. Посетио је и цариградског патријарха Атинагору, који му је указивао велико поштовање и поверење. Године 1959. предложио је Жану Балзону, издавачу часописа Contacts, да повери Оливијеу Клеману место главног уредника. Са Оливијеом Клеманом започела је нова епоха, отворена ка другим хришћанима и савременом свету. Професор Клеман био је и инспирација за настанак Православног братства у Западној Европи.

             У мају 1965. године патријарх Атинагора га је именовао за духовника организације Syndesmos – Светског братства православне омладине, и отац Лав је учествовао на бројним предавањима, укључујући и оно у Брумани у Либану. Све више се посвећивао једном суштинском циљу: тражењу лица Исусовог. Никада није престао да усредсређује пажњу на сусрет са Христом у Јеванђељу.

             Његове књиге, толико јасне да је кроз њих зрачила светлост, сведоче о његовом духовном искуству, које је пренето многима широм света. Међу најпознатијим делима су: Исусова молитва, Исус: дијалог са Спаситељем (1960), У Твојој присутности (1961), Голуб и Јагње (1963), Лице светлости (1966) и Љубав без граница (1971).

             Од 1978. године, због здравствених разлога, више није могао да напушта Енглеску. Дана 29. маја 1980. године, на празник Лазареве суботе, након што је служио Божанствену литургију, изашао је у кратку шетњу и у шали рекао: „Пре неки дан видео сам младића у белом оделу како оставља карту на мом кревету. Да ли је то био сан? Проверите док будете сређивали!" По повратку је сео у столицу и почео да чита. Увече је неко дошао да му донесе храну и затекао га мртвог у столици. Изгледао је као да спава. Своје тело је завештао научним истраживањима.

             Митрополит Георгије Ходр је о њему записао: „Када бих оца Лава морао да сажмем у једну или две речи, рекао бих да је био задивљујући по својој смирености, сиромаштву и љубави према пријатељима, чак и онда када је годинама од њих био далеко. Знање га није опијало и показивао га је само када је било потребно. Долазио је код нас у црном лаичком оделу и са једном источном расом. Не сећам се да је током дугих година купио било шта друго, и зато је увек долазио са малом торбом коју је сам носио."

             „Једнога дана сви ћемо стати пред лице Господње", рекао је митрополит Антоније Блум у својој погребној беседи. „Отац Лав је од младости своје срце предао сиромаштву и стајаће пред Господом празних руку, јер је све дао, знајући да је грешник чија је једина нада у љубави Божијој. А ми ћемо рећи Господу: ја сам био само поље; отац Лав је био сејач, а Твоја реч беше семе."

Митрополит САВА (Испер)

^{Архиепископ Њујорка и митрополит Северне Америке (Антиохијска патријаршија)}

Извор: antiohian.org, превод са енглеског: редакција "Живот Цркве"

Насловна фото: отац Лав свира клавир у кући Шмеманових, извор: pointvierge.org