У оквиру обиљежавања 30 година од егзодуса око 150.000 сарајевских Срба, у понедјељак, 16. марта, служен је помен и положени вијенци и цвијеће на Војничком спомен – гробљу „Нови Зејтинлик“ на Сокоцу, на којем почивају 963 погинула борца.

Помен погинулима служили су Архиепископ и Митрополит дабробосански Г. Хризостом и Архиепископ и Митрополит будимљанско-никшићки Г. Методије са свештенством. Парастос погинулим борцима, владике Хризостом и Методије са свештенством служили су и у манастиру у манастиру Светог великомученика Георгија на Равној Романији, на чијим унутрашњим зидовима су уклесана имена 4.210 погинулих бораца Сарајевско – романијске регије.

Владика Хризостом је истакао да је егзодус догађај који је у оно вријеме запрепастио цијели свијет, али да је српски народ сачувао достојанство упркос одлуци међународне заједнице да преда оно што је крвљу одбрањено.

Осим митрополита Хризостома присутнима су се обратили: министар рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Радан Остојић, замјеник министра одбране у Савјету министара БиХ Александар Гогановић, изасланик српског члана Предсједништва БиХ Бошко Томић, замјеник предсједавајуће у Савјету министара БиХ Сташа Кошарац, начелник Сокоца Страхиња Башевић и градоначелник Источног Сарајева Љубиша Ћосић.

У вечерњим часовима одржана је и духовна академија у спортској дворани на Тргу Републике Србије у Источном Новом Сарајеву, која показала је да су сарајевски Срби у Републику Српску уложили херојство и јунаштво бранеће општине у Српском Сарајеву које су бранили и одбранили, а након Дејтонског споразума и доласка мира показали да је егзодус највећи залог Републици Српској.

Након химни Републике Српске и Србије, које је извео ансамбл студената Музичке академије Универзитета у Источном Сарајеву, присутни су минутом ћутње одали почаст свим борцима и цивилима страдалим у Одбрамбено-отаџбинском рату од 1992. до 1995. године,

На академији се први обратио доцент на Филозовском факутету Универзитета Црне Горе и некадашњи редовни професор на Катедри за историју филозовског факултета у Источном Сарајеву Александар Стаматовић.

Бесједу проф. Стаматовића преносимо интегрално:

Браћо и сестре,

Није Њгошева Црна Гора умрла, није своја уморна крила саломила. Морили су нас Турци, Латини, Аустроугаи, а у овом савременом добу дукљани и монтенегрини. Црна Гора је с Вама увијек била, своје руке је вама увијек раширила. Признајем, обузеле су ме емоције. Ја сам један од хиљада и хиљада  дјеце свога поријекла из Црне Горе, који су прво сунце из свога  живота угледали изнад питоме долине Миљацке у Сарајеву.

Има једна држава што је нигдје на свијету нема, народски речено "чардак ни на небу ни на земљи". Путник ни на пут ни на до. Она држава у којој  половина народа не жели да живи у тој држави. Историја је неумољива. Послије 35 година исте су дилеме као и 1992. године. Као дијете Сарајева не осјећам се овдје, послије 16 година, као гост него као домаћин. Ако хоћете статистику, а статистика је она сурова дисциплина историје, 1991. године по  попису становништва, у Сарајеву је живјело 157 000 Срба плус 30 000 Југословена, а ако рачунамо онај синдром српског југословенства, то је било двије трећине Срба. Плус три општине романијске регије своде тај број на 200 000 људи.

Из Сарајева је почетком и током рата изашло 2000 врсних српских интелектуалаца, академика, професора универзитета, љекара специјалиста, адвоката, економиста, инжењера... Десио се својеврсни (за разлику од оних који се позивају на геноцид) културоцид Сарајева, јер је толико паметних глава изашло  из Сарајева. Ово је политика, која се често идентификује од политичара Републике Српске са политичким Сарајевом, а као сурови, неумољиви историчар, ту политику политичког Сарајева, на народски израз сводим на то - то је политика потомака паша, ага и бегова, који су морили Српски народу БиХ, који  су га чизмом газили, који су га сабљом сјекли.

Преко 4000 људи је страдало у разним логорима и стратиштима, почевши од Казана и Силоса итд. Политичко Сарајево свешћу на популистички појам идентификације, потомци паша, ага и бегова кажу "Што сте излазили из Сарајева? Шта вам је то лоше било у Сарајеву? Ко вас је тјерао да изађете из Сарајева?" Ту долазимо до оне чувене Његошеве "Спуштавах се ја на ваше уже, замало се узе не претрже." Зар послије Казана, зар послије Силоса, за  послије 200 логора и стратишта да останемо опет под вашом чизмом? Под вашим пламеном? Под вашом сабљом или пушком.

И да се разумијемо, браћо и сестре, ово је моја политика, преузимам сву одговорност ове вечери на себе, политичком Сарајеву - све је наше у том Сарајеву старије од вашега. И она црква на врх Башчаршије која је урађена и чији су темељи зидани у доба наших царева и краљева Немањића. Старија  је од ваших богомоља у Сарајеву које је донио ваш султан Ел Фатих и његове освајачке хорде. Старији су наши стећци, старија је наша ћирилица коју сте преименовали преко својих аустроугарских историчара. Старија је наша прича о европејском Сарајеву, а сви сад  хоће у Европу. Српска чаршија  је први ембрион европског Сарајева. То је грађено српским капиталом. Прво позориште у Сарајеву у Деспића кући или Деспића позориште је резултат Срба. Није оно дошло из Стамбола. Да се разумијемо, наша је просвета старија од вашега Гајрета. Сафет бег Башагић преписивао је одреднице из Просвјете да би формирао Гајрет. Први хотел зар није 1882. године подигнут српским капиталом породице Јефтановић. Први хотел, не мензил хана, не Каравансарај и не знам шта друго у Сарајеву. То је Европа у Сарајеву коју су донијели Срби.

Биће можда из других крајева који ће рећи "Мало си премножио Стаматовићу." Да се разумијемо, сарајевско ратиште је створило Републику Српску. Храбри  и мученички сарајевско-романијски корпус који је просјечно имао 15 000 до 18 000 ратника, у напону снаге у општој мобилизацији 20 000, храбро се одржао и одржао је 6 општина које у нам отете Дејтоном, наспрам 40 000 муслиманских ратника и плус са њима светих Алахових ратника из Ирана, који су непозвани дошли на ове просторе.

И ево нас опет, послије свега. Зар се може суза дјевојачка, која испраћа свога ратника у борбу, будућега мужа? Зар се може суза мајчинска која дочекује мртвог сина у шаторском крилу? Зар се може суза дјетиња, коме кажу да  његовог таја више  нема. Зар се може мука очиња који копа сина свога да му кости не остану тог фебруара и марта  1996. године и товари га у камион. Зар се може она ледна лапавица, по којој  се кретала колона стотина аутомобила, тамића, приколица, трактора, смјестити у 10 минута. Мислим да не може.

Питање побједина и поражених у историји је врло релативно. Опет понављам, потомцима паша, ага и бегова, потомцима Изет бега, Гавран  капетана, капућехаја, бегова гатачкијех Звиздића, поручујемо, опет смо у Сарајеву, опет шетамо улицама Сарајева, опет шетамо Башчаршијом, опет је наш осмијех ту, а пушкомет од вас направљен је нови град - Српско Сарајево, Источно Сарајево. Бијели град Српског Сарајева пун младог народа, паркова, обдништа, школа. Нијесте нас побиједили. Побиједио нас је Дејтон. Али та спирала историје се опет овдје враћа.

И да завршим  са овом причом,  има ли вечерас мајчинога сина или шћери, да не каже уске су нам границе на Дрини, уске су нам границе на Враћеновићима, на Шћепан Пољу, на Илиноме брду, на Мојдежу. Зар ми Срби такав народ какав смо, какви смо били у прошлости и какви ћемо бити у будућности, не заслужујемо да живимо, и имамо Божије и људско право и право од Крста, да живимо у једној држави.

У том смисли вас све поздрављам и желим да се то испуни. Збогом!

Извор, фото: Епархија будимљанско-никшићка