Бесједа јеромонаха Макарија, савинског игумана, на акатисту Мајци Божијој Савинској, који је у петак 19. септембра служен у манастиру Савина у Херцег Новом.

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Велики свети отац, Свети Марко подвижник, написао је у својим дјелима, између осталих, и једну мисао која се односи на молитву која гласи да ,,нај ко се благоразумно (трезвеноумно) моли, подноси страдања, док онај који у себи има злопамћење не може чисто ни да се моли.

У овој мисли великоподвижника пустиње налази се тајна нашег односа са Богом. Сваки човјек који се, како он каже, трезвеноумно (разборито) и са расуђивањем моли Богу подносиће са благоразумношћу и захвалношћу Богу, страдања и искушења у којима се налази и на која наилази у животу, дубоко вјерујући и знајући да су му послата од Оца небеског. То је и услов без којег се није могуће чисто молити Богу. Ако човјек бива савладаван злопамћењем, како каже Марко подвижник, он неће моћи чисто да се моли.

Свако од нас ко упражњава молитву зна да му током ње на ум долазе безбројне мисли и осјећања која је имао или тог дана или током читавог свог живота. У тренуцима молитве човјек мора све те мисли и осјећања да одбаци од себе и да преда Богу, показујући да Му вјерујемо и да се предајемо вољи Његовој. Без тога је све наше умовање на молитви умом и људским вјештинама не само бескорисно, него и штетно јер молитва, како кажу оци Цркве, учи молитви. Молитву, прије свега, даје Бог и благодат Духа Светога и уколико се ми, у молитви, не сједињујемо са Богом онда је и наша молитва једно чисто празнословље.

Још један од показатеља да се не молимо Богу истински јесте ако у тренутку молитве наше мисли лутају по стварим овога свијета и по овом животу, по туђим животима и осјећањима, и ко зна каквим догађајима и осјећајима који нам се јављају у тим тренуцима. Оци Цркве кажу да такви људи имају посебно злопамћење у себи.

Ако не можемо да заборавимо, ослобађајући се кроз молитву и љубав, искушење да нам је неко учинио нешто што нисмо очекивали или нам се то није свидјело, ми треба да научимо да кривицу и одговорност, за то што се догодило, не тражимо у ономе ко је то урадио већ у себи. Такав човјек је благоразуман. Он има духовни ум и вид, којим види да све то што се догодило, што му се у тренутку учинило неправедно изазвајући и неке друге врсте осјећаја, у погледу вјечности је све праведно, и не само то, него и корисно за наше спасење. Једино ће на овај начин човјек моћи да нађе истински мир.

Ми, као православни хришћани, то треба да знамо, али и да научимо како да се, у овом свијету, боримо посебно на умном плану. Ако ту паднемо онда ће све оно што се рађа из ума (прво ријечи а затим и дјела) бити само слуге нашег ума у коме се одвија битка. Зато Господ у Јеванђељу каже и заповиједа: Праштајте ако имате нешто некоме. Он то тражи од нас и  заповијест је Господња да опростимо од срца. Ако је човјек од срца опростио, он може истински тога који га је повриједио или било којег другог човјека загрлити у Духу. Не мора то да буде опроштај у физичком смислу, већ може да се моли за њега у Духу чисто као за самога себе. То значи да му је  опростио, али значи и још нешто, много дубље од тога. То значи да Бог и нама опрашта. То је мач са двије оштрице који можемо да  искористимо за своје спасење: Ако ми опростимо опростиће и Бог нама. То је духовни закон и Господња заповијест. Уколико нисмо у стању да се тога придржавамо, онда наша молитва неће бити чиста већ пуна разних примјеса: мржње, злопамћења или жеље да се неком нешто зло догоди, што је апсолутно супротно са Јеванђељем.

Зато добро морамо обратити пажњу шта је то што имамо у свом уму, а потом и шта се налази у нашем срцу како би могли себе да чистимо. Да будемо у стању да видимо да у себи имамо много проблема, много ствари које уопште нису у складу са Јеванђељем што, опет, значи кључну ствар а то је: да ми Бога не волимо истински.

Господ каже: Ко испуњава моје заповијести тај ме воли!

Само испуњавањем Господњих заповијести ми показујемо да волимо Бога. Нама то самима, као људима, није могуће али је Богу све могуће. Ми сами никад не би могли да испунимо Јеванђеље, али нам Сам Бог помаже у томе, шаљући нам и дајући благодат Духа Светога како бисмо могли да испунимо Његове заповијести. А наш труд ће нам, кроз благодат Духа Светога, додати снагу да можемо да их испунимо.

Не смијемо да се предајемо, пристајући да живимо у гријеху и да помишљамо: Добро, ја ћу сад да будем љут или овакав или онакав, и да заузимамо такав став у односу на другог човјека.

Одговарајући на питање једног хришћанина, како да опрости некоме ко му је нешто урадио, велики грчки Митрополит Павле, који се недавно упокојио, га је упитао: А да ли се ти причешћујеш?

Овај је одговорио потврдно.

– А примаш ли ти, када се причестиш, Христа у себе? – питао је Митрополит Павле.

– Да. Причешћујем се Христом и Христос улази у мене.

– Ако си се ти причестио Христом, док онај човјек тамо можда није или јесте, али сваки од вас има лик Божији у себи, да ли ти Христа, који је у теби, видиш и у оном тамо човјеку?

Ћутао је.

А Митрополит Павле му каже: Па видиш ли шта ти радиш? Ти си се причестио Христом, узео си Христа у себе, а онда си Га потчинио себи, не уздижући се у љубави да можеш да опростиш некоме. На тај начин ти си бог, сам себи. Теби Христос не треба и твоје причешће нема смисла, ако се ниси, причешћујући се Христом, уздигао у љубави да можеш да волиш све људе без разлике. Твоје причеће нема смисла и потребно ти је покајање како би могао Христа да примиш у своје срце.

Смисао нашег односа са Богом је да Бога примимо у своје срце, да се наш дух уздигне и сједини да Њим. Сједињујући се са Богом ми се уздижемо у љубави и онда све људе видимо као своју браћу добијајући силу да можемо да им опростимо.

Управо због страсти, којима смо везани, свештеници у цркви и траже да се исповиједамо, како би се кроз покајање, ослобађали својих гријехова који Хрису не дозвољавају да се сједини са нама. Ми не можемо примити у своје срце Христа ако смо љути, ако смо у неком гријеху или поробљени већ Га само одбијамо. Та тај начин ми се узалуд причешћујемо јер наш ум не да Христу да уђе у нас.

Ништа се не догађа магијски већ ми морамо бити отворени за Бога. Онда ће имати смисла и ова наша прича коју смо започели ријечима Марка подвижника да ће разборит човјек (онај који се разборито моли) подносити са благодарношћу сва страдања и искушења која долазе. Човјек који има злопамћење у срцу никада неће бити у стању да се чисто моли, а без чисте молитве никада нећемо бити радосни, нити се срести са Богом без обзира што долазимо у цркву.

Бог је љубав! Бог је радост! Бог је праштање!

То значи, како пјевамо у стихирама Васкрсења: Све загрлимо. И непријатеље загрлимо.

То не можемо ми сами, већ то у нама ради Бог коме смо дозволили да уђе у нас. Али затамтимо, Христос може да  уђе само на чисто мјесто, тамо гдје смо се ми одрекли себе и својих гријехова одбацујући их.

Једино тако ће Бог моћи да уђе у нас и да заузме Своје мјесто обоживши и нас. Ми ћемо тада бити припремљени и приправни за вјечни живот и Царство небеско у Христовом царству, које је Царство љубави.

То је наш живот овдје на земљи и за то се ми овдје на земљи спремамо, зато је и потребно да знамо како да задобијемо Христа у свом срцу и свом унутарњем бићу.

Послушајмо, браћо и сестре, ријечи Светих отаца Цркве и помолимо се Пресветој Богородици за наше слабости, да нам Она помогне да живимо у истини, истини Јеванђеља која даје да, са Христом, побиједимо смрт и да васкрснемо за вјечни живот, за Царство Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

Извор, фото: Митрополија црногорско-приморска