Пише свештеник Вјачеслав Кљујев који је председник Међурегионалног друштвеног покрета "Православни родитељски комитет"

          У основу онтолошке стварности људског постојања Творац је положио жртвену љубав која уједињује, оживљава и даје смисао. Где нема љубави, нема ни живота. И зато је свака самозатворена, центрипетална, егоистична, лично-користољубива атомизација људске заједнице, заснована на тражењу задовољства за себе упркос страдањима ближњих, не само грешка, промашај, грех појединца који улази у међуљудске односе, већ и пут хаоса, распада, распадања, смрти, небића за било коју заједницу, укључујући нацију и читаво човечанство. Свет који је Бог створио држи се и јача љубављу. Благодат, која од Бога долази у свет, креће се, преноси и одржава љубављу кроз односе умних бића. У тим односима, пажљивим посматрањем, увек је видљива хијерархија, која представља својеврстан метафизички оквир читавог света који је Бог створио. Како примећује архимандрит Георгије (Шестун), „хијерархија је тврђава љубави“, а благодат од Бога долази у свет кроз небеску и земаљску хијерархију односа. Када се хијерархија руши, човек испада из тока благодати и остаје сам са светом који „у злу лежи“. Свако рушење хијерархије доводи до пораста хаоса.

         Већ у првој глави Књиге Постања видимо принцип хијерархије, уграђен у саму структуру стварања света. Дакле, Бог не ствара хаотично, већ постепено, од простог ка сложеном, од несавршеног ка савршеном (Пост. 1:1–2:3). Сваки дан је нови „ниво“ стварања, који управља претходним: дани 1–3 — стварање средине (светлост, небо, земља, мора, биљке); дани 4–6 — стварање „испуна“ средине (небеска тела за небо, птице за небо, рибе за море, животиње и човек за земљу). Овај редослед успоставља космичку хијерархију, где сваки елемент има своје, управо њему намењено место и функцију.

  Човек је замишљен и створен као круна стварања (Пост. 1:26–28): „И рече Бог: Хајде да начинимо човека по свом обличју, као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље...“ Овде се успоставља антрополошка хијерархија. Човек (мушкарац и жена) створен је по обличју Божијем и постављен од Бога као цар и управитељ над читавим створеним светом.

         На тај начин, тростепена хијерархија света „Бог — човек — природа“ уочава се већ на самом почетку Светог Писма, још пре пада у грех. С једне стране, човек се потчињава Богу, с друге — природа се потчињава човеку, и све то постаје залог хармоније и поретка на различитим нивоима: у свету природе, у људском друштву и у самом човеку. „Цео свет је нижи од тебе, човече, све је под твојим ногама, а ти си нижи само од свог Творца, стојећи подно ногу Господњих“, — ову мисао формулише Свети владика Николај Српски у делу „Символи и сигнали“.

         У периоду после пада у грех, Бог гради односе са човечанством кроз јасно успостављене хијерархијске структуре. На пример, Бог склапа завет са Аврамом као главом породице и рода. Благослов и обећања преносе се по хијерархијској линији: Аврам — Исак — Јаков — племена Израиљева. У Синајском завету Бог успоставља јасну структуру за свој народ. Јотор саветује Мојсију да постави судије над хиљадама, стотинама, педесетинама и десетинама (Изл. 18:13–26). То је директно успостављање друштвено-судске хијерархије за ефикасно управљање и ношење одговорности. Бог заповеда Мојсију да окупи 70 старешина, на које ће Он излити дух (Бр. 11:16–17). Хијерархија је овде инструмент за ширење благодати и управљање. У Левитској књизи детаљно је описана хијерархија свештенства (Арон и његови синови — левити — остали народ) ради одржавања заједнице са Богом кроз жртве и служење у Скинији/Храму. То је сакрална хијерархија, која одражава потребу за нивоима посредовања између Светог Бога и грешног народа.

         Не укидање јерархије, већ њено преображење видимо у Новом Завету. Христос не укида принцип јерархије, већ открива њен жртвени, на љубави заснован садржај. Господ, будући „по природи Бог“, унизио је Себе, узевши обличје слуге. Његово поглаварство и власт пролазе кроз крст, послушност Оцу и служење људима, „да се у име Исусово поклони свако колено што је на небесима и на земљи и под земљом“ (Фил. 2, 5–11). Тако се успоставља парадокс хришћанске јерархије: да би се узвисио – понизи се, да би предводио – послужи.

         У новозаветној Цркви Бог успоставља јерархију служби (дарова): „И Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, а једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље, за усавршавање светих, у дјелу служења, за сазидање Тијела Христовог“ (Еф. 4, 11–12). Институционална јерархија, која одражава небеску јерархију и неопходна је за очување чистоте учења, поретка и духовног старања, почиње постепено да се формира у Цркви Христовој већ у апостолско доба (Дап. 20, 28; 1 Тим. 3, 1–13; Тит. 1, 5–9).

         Врхунац васељенске јерархије открива се у посланицама апостола Павла, а посебно у Откривењу Јована Богослова. „...и посади [Христа] себи с десне стране на небесима, изнад свакога поглаварства, и власти, и силе, и господства... и све покори под ноге његове, и Њега постави изнад свега за главу Цркви...“ (Еф. 1, 20–23). „Јер Њиме је саздано све... све је Њиме и за Њега саздано... и Он је глава тела, Цркве“ (Кол. 1, 16–18). Слика јерархије у последњој књизи Светог Писма заслужује посебну анализу. Међутим, и без тога је очигледно да јерархија није људски изум нити последица грехопада, већ метафизички оквир света који чува творевину од распада у хаос и усмерава је ка Христу, Глави свега.

         Дакле, јерархијски принцип је принцип уређености, одговорности, јединства и христоцентричности. Бог је Бог реда, а не нереда (1 Кор. 14, 33), и јерархија је логичан израз тог реда у створеном свету. Сваки ниво јерархије надељен је сопственом мером власти и одговорности пред Богом, при чему је власт дата за служење, а не за самоуздизање. Правилно изграђена јерархија не раздваја, већ уједињује, слично као што различити удови тела, потчињавајући се глави, чине једну целину (1 Кор. 12). Грех изобличује јерархију, претварајући је у тиранију и угњетавање. Христос, пак, будући Глава свега, открива истинску природу јерархије кроз Своје смирено служење и жртву. Зато је хришћанска јерархија увек кенотична (заснована на самоунижењу).

Извор, фото: bogoslov.ru

Превод са руског редакција портала "Живот Цркве"