У савременој култури која се базира на перцепцији упечатљивих и краткотрајних визуелних садржаја, све је мање места за књигу и писану реч. Да је, ипак, преурањено отписати, чини нам се вековну људску потребу за читањем (и то не само као средством спознаје већ као културолошком праксом која подразумева сет вредности и ставова), сведочи велико интересовање које је пратило представљање књиге Арханђел Михаило узима богаташеву душу, ауторке историчарке уметности др Ане Милошевић. 

Промоција публикације која представља 19.  књигу пројекта „Павиљон 38“ одржана је у уторак 25. новембра  у Историјском архиву „Верослава Вељашевић“ у Смедеревској Паланци који је уједно и издавач.

Увод у представљање ове историјско-уметничке студије о веома интригантној и мало познатој иконографској представи Арханђела Михаила, дао је теолог др Марјан Алексић, иначе писац поговора књиге. Он се осврнуо на важност које је прослављање овог светог Архистратига имало у православној хришћанској васељени, посебно се задржавајући на примерима личног односа заштитника и заступника које су са њим имали поједини светитељи како у прошлости, тако и у 20. и 21. веку.

Говорећи о разлозима који су је навели да истражи сцену Арханђел Михаило узима богаташеву душу, ауторка је истакла да  полазиште свакако представљају северне двери иконостаса цркве Светог пророка Илије у Смедеревској Паланци,  подигнуте у трећој деценији 19. века у центру тадашње вароши (данас на старом градском гробљу) залагањем кнеза Милоша и богатијих житеља паланачких. Овај иконографски мотив донели су са собом сликари зографи са југа Балкана који су у ослобођену Србију долазили у потрази за послом и који су одиграли кључну улогу у преношењу карактеристичних сижеа који одражавају верске али још више социо-политичке прилике у којима је православно становништво функционисало почетком 19. века у Османском царству. 

Иконографија арханђела на бочним дверима православних иконостаса постала је уобичајена у 17. и 18. веку. Овакав одабир одражавао је практичне потребе богослужења – бочне двери се често називају ђаконским или анђеоским, јер кроз њих током литургије пролазе ђакони који симболизују Христове анђеле. На северним дверима цркве Светог Илије Арханђел Михаило је насликан са златним оклопом како у десној руци држи мач којим се спрема да прободе лежећу људску фигуру, а у левој теразије са којих виси људска душа. Арханђел са обе ноге стоји на човеку који лежи на одру са јастуком под главом. Сцену употпуњују жене које жале покојника и демони који се боре за његову душу. У овој представи дошло је до сажимања неколико иконографских типова пoзнатих у византијској и поствизантијској уметности. Арханђел Михаило је у исто време ратник, тријумфатор над грехом и водич и мерач душа у тренутку умирања и на Страшном суду.

Приказивање Арханђела Михаила у оклопу, са мачем у десној и људском душом у левој руци који стоји на лежећој фигури умирућег, било је често од 16. до 19. века на иконама и у живопису. Његов став указује на његову природу тријумфатора над Сотоном, злом и грехом. Његова улога у тренутку умирања исказана је кроз представу људске душе, док је његова фунција мерача душа на Страшном суду видљива кроз теразије које држи у руци. Чињеница да Арханђел „извлачи“ душу из уста умирућег, указује да је људска фигура под Арханђеловим ногама грешник коме Арханђел узима душу. На самом почетку 19. века ова представа се трансформише у нову тему „Арханђел Михаило узима богаташеву душу“, са нагласком да умирућа људска фигура није више анонимни грешник већ богаташ (Лука 12,16-21).  
Појаву графичких листова са овом тематиком пратило је у стопу представљање на иконама, прво код самоковског сликара Христа Димитрова, а касније и код осталих зографа. Сцена Арханђел Михаило узима богаташеву душу била је један од главних носилаца морализаторске тематике у 19. веку. Како је у многим црквама које су се подизале у ослобођеној Србији иконостас је био једино место за исказивање догматско-теолошких али и морализаторско-дидактичких идеја, тако ова сцена са северних двери иконостаса цркве Светог Илије, представља једну од ретких експлицитних приказа осуде стицања и гомилања земаљских добара. Она је упозорење и подстицај живима да у страху од смрти могу чинити добра дела, међу којима су милостиња и великодушност према цркви.

У складу са концепцијом „Павиљона 38“ којом се популаризује култура читања, сви посетиоци добили су на поклон књигу.

Фото: лична архива др Ане Милошевић