Познати сликар и вајар Предраг Драговић упокојио се јуче (18. децембра) у 73 години.

Драговић је рођен 1953. године у Драговића Пољу код Колашина, гдје је завршио основну школу. Гимназију је похађао у Колашину и Чајничу. Вишу педагошку школу завршио је у Никшићу, а Факултет ликовних умјетности, одсјек сликарство, у Београду.

Драговић је члан Удружења ликовних умјетника Србије постао 1980. године, а исте године је стекао статус слободног умјетника.

Самостално је излагао слике и графике широм бивше Југославије, као и у другим земљама Европе. Његов рад обухвата слике, цртеже, графике и скулптуре, а тематски се кретао од актова, портрета и пејзажа, до снажних симболичких и духовних циклуса. Драговићево стваралаштво обиљежили су препознатљиви циклуси: „Свеци и себри“, „Свети Сава“, „Врхови“, „Костићи“, као и портрети српских пјесника.

Посебно мјесто заузима његов капитални циклус „Ликовно читање Горског вијенца“, инспирисан дјелом Петра II Петровића Његоша.

Говорећи у емисији „Косметска кандила“ Радија „Светигора“, 13. новембра 2021. године, Драговић је казао да смо на Косову били, ту смо погинули, „за Косово ћемо још гинути и док будемо гинули за њега ми ћемо постојати“.

„Пепео је остатак неке ватре, последњи траг да је нешто изгорело и нестало у ватри. Али пепео је и чувар жара, чувар неке будуће ватре и неког живота који може настати из те ватре. Цијела историја српског народа је трагична и та прича о погрому није само косовска. Ако би графички могао да се угради неки нови хералдички знак у символику трајања српског народа и идентитета најбољи знак би био пепео“, казао је тада овај сликар пепела косметског погрома који васкрсава.

По његовим ријечима наш идентитет се не може мјерити без Косова, Косова као залога нашег идентитета и постојања: „У цијелом косовском миту, па од Његоша, до народних пјесама и записа, смрт је остала остала нераздвојива од нашег постојања и имена. Та згаришта у српском народу нису само над попаљеним Светињама, она се протежу на све просторе гдје је живио и живи српски народ, од Јасеновца, Далмације, херцеговачких јама и свих других страдања кроз која је наш народ прошао кроз своју историју.“

Боравак на Косову му је био као сликару и умјетнику, како је често истицао, веома важан, и чудио се како је савремени свијет дозволио уништавање једне такве културне баштине.

„Одавно сам присутан на Косову, још као студент сам долазио и бавио се рестаурацијом фресака гдје сам се први пут срео са тим нашим наслеђем. Човјек се на Косову осјећа као на крилима са сунцем у наручју. Несрећа је и нешто неразумљиво за нашу памет да су, у последње, савремено вријеме овога вијека и узраста, на Косову то велико добро, те велике светиње, јавно палили. Светиње су паљене по дану, демонстративно је уништавана култура и добро које није важно само за нас и за наш идентитет, већ и за европски идентитет и за свјетску историју. Право је чудо да ни Европа, ни свијет то нису препознали као нешто своје, дозволивши да се уништава културна баштина такве вриједности због много мањих интереса“, казао је, између осталог, у емисији „Косметска кандила“ сликар, вајар и графичар Предраг Драговић који је са слушаоцима „Светигоре“ подијелио своје утиске које је носио са изложбе „Преко пепела“, коју чини шездесет пет слика и шест скулптура, које су, како је том приликом рекао, „настајале цио живот“.

Драговић је говорио и о томе шта га је инспирисало да своју изложбу назове „Преко пепела“, као и шта све стаје у тај пепео косметског погрома који васкрсава.

У организацији Галерије умјетности Приштина и Дома културе „Грачаница“ 2021. године отворена је изложба слика и скулптура Предрага Драговића „Преко пепела“ са превасходно косовским мотивима која је реализована у оквиру прославе јубилеја седам вијекова постојања манастира Грачаница и седамсто година од упокојења Светог краља Милутина под покровитељством Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије.

Драговић је сликао Косовски завјет и историјско благо, дијелио добро од зла, а грађу за своје слике тражио је у косовско-метохијским светињама. Истину је тражио на Косову и откривао оно шта  је налазио. Његоша је видио као неодвојивог од Косовског мита и косовске приче. Говорио је да „ликовно чита Горски вијенац“ јер не умије да све то благо опише ријечима.

Митрополита Амфилохија Драговић је срео седамдесетих година у Београду када је, као студент, радио конзервацију фресака: „Упознао сам га седамдесетих година у Београду, а када је постао Митрополит црногорско-приморски почео је да ми даје послушања од поправке цркве у мом селу Драговића Пољу у Горњој Морачи, до прославе 750 година Мораче 2002. па редом…“

У Београду је упознао и блаженопочившег Владику Данила (Крстића), а радо се сјећао и блаженопочившег оца Луке (Анића).

Драговић, који је ликовно читао Горски вијенац, стално је наглашавао да не би сликао кад би умио ријечима да искаже то што осјећа:

„Дуго сам радио на свом циклусу Ликовно читање Горски вијенца, који је настајао у Горњој Морачи, гдје сам, из Париза и Барселоне, долазио да његујем старог оца. У тим дугим ноћима, поред свог оца, правио сам те скице из којих је циклус настао. У то вријеме сам се суочио са стварањем и наставцима стварања хибридне историје и новог црногорског идентитета. Чудило ме да то пролази на државним медијима и партијским програмима, са тако мало памети и тако јефтиним образложењима. Тиме сам био инициран. То је био мој одговор на стање у Црној Гори. Желио сам да направим изложбу на Цетињу 2013. године што ми није дозвољено, уз образложење да је ту много ћирилице, што је била бесмислица. 2017. године излагао сам у Котору на позив оца Момчила Кривокапића. Скоро два сата је Митрополит Амфилохије прегледао ту изложбу и коментарисао је. То је била највећа лекција коју сам добио од неког ко критички гледа на то и све то добро разумије и ко, из новог угла, гледа на ликовност и ту причу. Радо се тога сјећам.“

Увијек је наглашавао, а својим дјелима то и свједочио, да је Косово наш идентитет.

„На Косову смо били, ту смо погинули. За Косово ћемо још гинути и док будемо гинули за њега ми ћемо постојати“, говорио је Драговић који се трудио да својом умјетношћу, пренесе дио националног бића, дио Косова, дио Његоша, младим нараштајима.

Слободанка Грдинић

Извор, фото: Радио Светигора