„И даћу вам пастире, који ће вас пасти знањем и разумом."
(Јер. 3, 15)

            Путујући овим дивним и богатим континентом, упознао сам и видео многе људе и бројне парохијске заједнице. Једно могу са сигурношћу да кажем: Америка вапи за Христом — и то за православним поимањем Христа.

„Ова земља је млада, али жељна Бога."
(Свети Рафаило Бруклински)

            Ове речи Светог Рафаила нису пука духовна мисао, већ сабрани плод његовог животног искуства и апостолског служења. Он је у Америци препознао простор великог потенцијала, али и духовне расејаности — поље које је жедно Истине, али често без пастира.

            У Мемфису, у храму Светог Јована Богослова који припада Антиохијској Патријаршији, први пут сам чуо за Светог Рафаила Бруклинског. Иако сам већи део свог боравка провео у Њујорку, имао сам благослов да упознам добре домаћине и живу црквену заједницу, што је у мени родило жељу да овај текст настане — не само као сећање, него као сведочанство.

            Свемогући Бог кроз пророка Јеремију обећава пастире Своме стаду — пастире који неће владати, него служити; који неће тражити своје, него Христово; који ће бити вођени Божјим промислом и пасти народ знањем, разумом и љубављу.

            „Пасите стадо Божје које вам је поверено, надгледајући га не силом него добровољно — по Богу; не ради рђавог добитка него од срца; и не као да господарите над наследством Божјим, него будите узор стаду." (1 Пт. 5, 2–3)

            Управо ове апостолске речи Свети Рафаило (Хаваини) Бруклински усвојио је дубоко у своме срцу и остварио их у свом епископском служењу. Његов живот није био теоријско богословље, већ жива еклисиологија, сведочена делом, жртвом и непрекидним пастирским трудом.

            Рођен 1860. године у Сирији, у побожној православној породици, Свети Рафаило је од најранијег детињства био обележен страдањем и изгнанством. Због прогона хришћана његова породица била је принуђена на бекство, што је у његов живот уткало искуство расејања — искуство које ће касније постати кључ за разумевање његове мисије међу православнима у Америци.

            Образовање је стицао у Дамаску и на Халки код Цариграда, а потом у Русији, где је његов духовни лик коначно сазрео. У Кијеву је примио монашки постриг, поставши монах у духу древног источног подвижништва. У Светој Кијево-печерској лаври, крај кивота преподобних отаца, учио се монашком подвигу и непрестаној молитви, напајајући се живим предањем светих подвижника који су вековима освећивали ту велику лавру. Управо у тој светој обитељи, освештаном молитвеним подвигом и великом жртвом борбе са старим човеком у себи, у њему се још снажније утврдила свест о пастирској одговорности и служењу Цркви Христовој.

_{Фото: недатирана фотографија Светог (orthodoxwiki.org)}

            Завршивши Кијевску духовну академију, Свети Рафаило је убрзо позван да своје знање стави у службу Цркве. На Казанској духовној академији предавао је арапски језик, истовремено се истичући као учен богослов, преводилац и ревностан монах, дубоко свестан да се истинско богословље не рађа само из књиге, већ из молитвеног искуства и живота у Христу. Његов долазак у Америку 1895. године означава почетак једне апостолске епохе. Расејани Арапи, Сиријци, Руси, Грци и Словени налазе у њему пастира који их не дели по језику и пореклу, већ их сабира у једно Тело Христово. Он путује непрестано — од Њујорка до Сан Франциска, од Канаде до Мексика — служећи Литургију по домовима, венчавајући, крштавајући, мирећи завађене и враћајући изгубљене Цркви.

            Свети Тихон Белавин у њему препознаје сарадника апостолског духа и 1904. године Свети Рафаило бива хиротонисан за епископа Бруклина, постајући први православни епископ хиротонисан на америчком тлу.

Његова служба није била ограничена само на Арапе. Он је унапред видео да будућност Православља у Америци подразумева јединство, мисију и коришћење енглеског језика, како би вера била разумљива новим поколењима. Зато подстиче богослужење и катихезу на језику народа, остајући при томе непоколебиво веран догматском учењу и одлукама Васељенских сабора.

            Својим животом Свети Рафаило показује да љубав у Православљу није сентимент, већ крстоносна жртва. Његова строгост према себи и благост према другима, његова ученост и смирење, чине га истинским пастирем по срцу Христовом.

            После двадесет година непрекидног труда, Свети Рафаило се упокојио у Господу 27. фебруара 1915. године. У тренутку упокојења, његова мисија обухватала је тридесет парохија и више од 25.000 верника.

            Свети Рафаило Бруклински свечано је прибројан лику светих 30. априла 2000. године, одлуком Светог архијерејског сабора Антиохијске Православне Цркве, чиме је Црква потврдила оно што је верни народ одавно осећао — да је његов живот био истинско јеванђелско сведочанство.

            Посебно место у савременом поштовању Светог Рафаила Бруклинског заузима обретење и пренос његових светих моштију, које је извршено 18. јула 2024. године у Антиохијском селу (Antiochian Village) у Сједињеним Америчким Државама. Том приликом, у молитвеном и свечаном литургијском духу, мошти светитеља су извађене из гроба у којем је почивао од 1988. године, пажљиво опране и са побожношћу пренете у храм Светог Игњатија, где су положене у нови кивот ради поклоњења верног народа. Чином је началствовао митрополит Сава, уз саслужење архијереја, свештенства и ђаконства, док је мноштво верних саборно учествовало у овом значајном црквеном догађају. Овај дан је установљен као нови празнични спомен Светог Рафаила, који се од тада прославља као дан обретења његових моштију, на радост и духовно укрепљење православних хришћана у Америци и широм света.

            Циљ овог текста није само да представи још једно житије светитеља, већ да, кроз лик и дело Светог Рафаила Бруклинског, подсети на потребу јединственог, саборног и мисионарског деловања Православне Цркве, нарочито у земљама расејања.

            Америка је благословена великим светитељима XX века: Светим Тихоном Белавином, Светим Мардаријем, Светим Севастијаном, Светим Николајем Жичким, Светим Јованом Шангајским и Санфранцисканским, Светом Олгом Аљаском — а међу њима Свети Рафаило Бруклински стоји као пастир јединства.

            У личности Светог Рафаила Бруклинског Црква препознаје узор епископа за Америку и целокупно православно Расејање: епископа који не гради јурисдикцијске зидове, већ саборно јединство; који не апсолутизује етничку припадност, већ је преображава у евхаристијско заједништво; који не бежи од мисије, већ је прихвата као суштину епископског служења. Његов живот показује да будућност Православља у дијаспори не почива на административним моделима, већ на светотајинском животу, пастирској близини и верности Предању, способној да се оваплоти у новим историјским и културним околностима. Зато Свети Рафаило остаје трајна мера и критеријум епископске службе у Новом свету: као пастир јединства, апостол мисије и живо сведочанство да је Црква Христова заиста „једно стадо и један Пастир" (Јн. 10, 16).

Владимир Козић, дипломирани теолог, за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: икона светог, рад манастира светог апостола Павла