Пише свештеник Живко Панев

Резиме
Ово истраживање нуди хронолошко читање развоја и институционалног укорењивања Православља у Француској у периоду од 2010. до 2024. године, на основу података из Годишњака Скупштине православних епископа Француске (AEOF), који издаје манастир Кантаук. Студија показује снажан раст: повећање броја богослужбених места за 36% и пораст броја клирика за 40% у посматраном периоду, што је пре свега последица масовне румунске имиграције након уласка Румуније у Европску унију 2007. године. Према подацима које нам је доставио манастир Кантаук, издавач Годишњака, број православних верника у Француској требало би да достигне 700.000 у 2025. години. Паралелно са овим демографским растом, одвија се и постепена франкофонизација, која се огледа у порасту броја франкофоних парохија за 52%.

Међутим, ове две динамике — имиграција и укорењивање — прате и снажне еклисиолошке тензије: јурисдикциона сегментација и утицај геополитичких сукоба на црквени простор. Студија указује на савремене изазове Православља у Француској, као што су питање канонског јединства и афирмација француског православног идентитета.
Кључне речи: Православље; Француска; имиграција; франкофонизација; црквене јурисдикције; Румунија; религијска геополитика

1. Увод

Православље у Француској представља посебну верску појаву у савременом религијском пејзажу. У Француској је верска пракса унутар Римокатоличке цркве и историјских протестантских цркава снажно опала, у контексту у којем се више од половине становништва узраста од 18 до 59 година данас изјашњава као нерелигиозно [1], а припадност католицизму се смањила са око 70% од укупног броја становника, колико је забележено 1981. Године, на приближно једну трећину у периоду 2018–2025 [2]. Истовремено, новија истраживања указују на све израженију мањинску позицију практикујућег католицизма [3], као и на опадање редовног посећивања недељног богослужења међу протестантима [4]. Док се, дакле, велике историјске хришћанске конфесије у погледу практиковања (упражњавања) вере налазе у дубокој кризи, православне заједнице показују извесну демографску и институционалну динамику. Ова унутрашња противречност заслужује посебну пажњу, јер Православље данас представља стварну и препознатљиву компоненту хришћанства у Француској, са приближно 600.000 до 700.000 крштених православних верника, према проценама за 2024–2025. годину [5].
Ова студија нуди лонгитудиналну анализу развоја православног присуства у Француској у периоду од 2010. до 2024. године, ослањајући се на прецизне статистичке податке прикупљене у пет временских пресека: 2010, 2014, 2017, 2021. и 2024. године. Подаци, преузети из годишњака Скупштине православних епископа Француске (Assemblée des évêques orthodoxes de France – AEOF), омогућавају проучавање структурних, демографских и језичких промена унутар православних заједница у Француској. Наш квантитативни приступ има за циљ да истакне дугорочне трендове и савремене изазове ове религијске присутности у процесу трансформације.

Студија је организована око три главне тематске осе: најпре, анализа укупног раста црквених структура (богослужбена места, клир, манастири); затим, проучавање диференцираног развоја појединих православних јурисдикција присутних у Француској; и, најзад, анализа процеса франкофонизације и његових последица по укорењивање Православља у француском друштву. Истраживање такође омогућава да се расветле новије еклисиолошке промене, нарочито криза која је довела до укидања Архиепископије православних цркава руске традиције у Западној Европи [6] и до образовања Викаријата француске митрополије Васељенске патријаршије 2021. године [7].

2. Укупни раст: изузетно ширење

Анализа укупних података показује снажан раст Православља у Француској током посматраног периода. Од 2010. до 2024. године забележено је повећање броја православних богослужбених места за 34%, са 238 на 320, што представља отварање 82 нова простора за богослужбену употребу. Ово територијално ширење прати и значајан пораст броја припадника клира, који бележи раст од 40%, са 290 на 406 служитеља Цркве.

Ови показатељи сведоче о институционалном развоју који нема пандана у оквиру других хришћанских конфесија у Француској. Анализа структуре клира открива различите динамике унутар појединих свештеничких чинова. Број свештеника порастао је за 37% (са 232 на 318), док је број ђакона забележио још израженији раст од 57%, са повећањем од 27 ђакона (са 47 на 74). Овај пораст броја ђакона представља значајан показатељ подмлађивања и литургијске виталности православних заједница.

Године 2024. епископат показује релативну стабилност, са десет епархијских епископа и четири викарна епископа, што одражава вишеполарну јурисдикциону структуру Православља у Француској. Однос приближно једног свештеника по храму остаје константан током читавог периода, што указује на равнотежу између територијалног ширења и раста кадровских, односно свештеничких ресурса.

Табела која следи даје сажет преглед кретања главних показатеља у посматраном периоду:
Статистички преглед Православља у Француској (2010–2024):

Овај двоструки раст, инфраструктурални  и клирикални, представља симптом два истовремена феномена. С једне стране, стални прилив нових припадника из православних народа — нарочито румунског, након приступања Румуније Европској унији 2007. године — ствара повећану потребу за богослужбеним простором. С друге стране, укорењивање православних верника у Француској огледа се у порасту броја франкофоних парохија, које су у посматраном периоду забележиле раст од 52% (са 92 на 140). Овај процес франкофонизације, који ће бити детаљније анализиран у петом делу рада, представља јасан показатељ интеграције и прилагођавања Православља француском друштвеном и културном контексту.

3. Различити развојни путеви појединих православних јурисдикција

Православље у Француској одликује се структуром сачињеном од више јурисдикција, што представља наслеђе различитих таласа православне имиграције током XX века. У Француској је 2024. године присутно десет канонских јурисдикција [8], од којих свака зависи од различите аутокефалне патријаршије.

Овакво стање, које одступа од класичног канонског начела јурисдикције заснованог на територији, последица је миграционих и геополитичких околности развоја светског Православља. Анализа еволуције појединих јурисдикција открива веома различите ситуације, које се крећу од готово потпуне стагнације до готово удвостручења броја верника и црквених структура. Табела која следи приказује промене у броју богослужбених места по јурисдикцијама:

3.1. Јурисдикције у великом порасту

Румунска јурисдикција представља један од главних носилаца развоја Православља у Француској. Са растом од 94% у посматраном периоду (са 62 на 120 богослужбених места), она данас обухвата 37,5% укупних православних црквених структура у Француској. Овај брзи демографски раст последица је пораста броја румунских и молдавских имиграната након приступања Румуније Европској унији 2007. године. Просторна распростраљеност ових заједница сведочи о умножавању румунских парохија широм француске територије, нарочито у руралним подручјима, где постоји потреба за радном снагом у пољопривреди и грађевинарству.

Румунска јурисдикција се такође одликује изразитим монашким процватом: од укупно 28 манастирских заједница забележених у Француској, чак 12 припада румунској Цркви, што чини 43% целокупног монаштва. Ова чињеница јасно сведочи о духовној виталности и снажној монашкој традицији румунског Православља. Поред ње, и друге јурисдикције бележе значајан раст: грузијска јурисдикција показује највећи релативни пораст од 300% (са 1 на 4 богослужбена места); Руска загранична црква бележи раст од 29% (са 7 на 9); Српска јурисдикција расте за 20% (са 25 на 30); док Бугарска јурисдикција бележи пораст од 33%.

3.2. Јурисдикције у опадању

У посматраном периоду уочава се релативно опадање две значајне јурисдикције. Грчка митрополија Васељенске патријаршије бележи смањење броја богослужбених места за 7%, са 45 на 42. Овај пад може се пре свега објаснити старењем генерација потеклих из грчких имиграционих таласа XX века, као и постепеном асимилацијом покољења рођених у Француској. Као могући додатни фактор може се навести и повратак дела исељеника у Грчку, подстакнут извесним економским опоравком након 2018. године [9]. Ипак, упркос овом смањењу, грчка јурисдикција и даље располаже стабилним црквеним структурама: 47 свештеника, 6 ђакона и 6 манастирских заједница.

Посебно је занимљив случај Архиепископије православних цркава руске традиције у Западној Европи, будући да представља јединствен пример у савременој историји. У оквиру ове црквене структуре уочава се значајан пад од 22%, са стабилизацијом на 42 богослужбена места у 2024. години. Укидање Руског егзархата од стране Васељенске патријаршије 2018. године и његово припајање Московској патријаршији 2019. године изазвали су дубоку поделу: значајан део парохија одбио је нову јурисдикциону припадност и 2021. године образовао Викаријат митрополије Француске Васељенске патријаршије, који данас обухвата 26 богослужбених места. Ова подела јасно одражава геополитичке и еклисиолошке напетости које прожимају савремено светско Православље.

4. Организација клира и монашки процват

Анализа расподеле клира по јурисдикцијама у 2024. години открива разнолике црквене структуре, које одражавају како специфичне литургијске традиције сваке јурисдикције, тако и демографске реалности заједница којима служе. Табела која следи приказује састав православног клира у Француској:

Ова анализа показује бројчану надмоћ Румунске јурисдикције, која са 137 чланова од укупно 392 чини око 35% целокупног клира. Архиепископија православних цркава у Западној Европи (Московска патријаршија) и Грчка митрополија броје свака по око педесет чланова клира, што одражава њихову историјску тежину, упркос демографској стагнацији. Посматрање ђаконске службе открива значајне разлике међу јурисдикцијама: Румунска јурисдикција има 26 ђакона, док Архиепископија православних цркава у Западној Европи има 19, што представља однос од приближно једног ђакона на три до четири свештеника. Насупрот томе, Антиохијска, Бугарска и Грузијска Црква немају ђаконе.

Развој монашког живота представља један од најјаснијих знакова духовног укорењивања Православља. У 2024. години у Француској је забележено 28 православних манастира, од којих 12 припада Румунској јурисдикцији, што чини 43% укупног броја. Хеленофоне јурисдикције (6), Српска (3), Архиепископија православних цркава у Западној Европи (3) и Московска патријаршија (3) такође одржавају значајно монашко присуство. Ови манастири имају вишеструку улогу: они су места молитве, ходочашћа и духовне обнове, али и средишта литургијског издаваштва и богословског образовања.

5. Франкофонизација: ка француском Православљу

Једна од најупечатљивијих појава посматраног периода јесте процес франкофонизације православних заједница. Језичка еволуција парохија сведочи о постепеном укорењивању Православља на француском тлу и о његовом мисионарском отварању према ширем друштвеном окружењу. Табела која следи илуструје промене у употреби језика у православним парохијама:

У 2010. години 39% парохија било је франкофоно (92 од 235), док је 2024. тај удео достигао 44% (140 од 320). Овај пораст представља увећање од 52%, односно 48 нових франкофоних парохија. Истовремено, број двојезичних парохија порастао је за 36%, са 88 на 120. Укупни удео парохија у којима је француски језик присутан (франкофоне и двојезичне) повећан је са 77% на 81%, што сведочи о општој францизацији православног живота.

Насупрот томе, број парохија у којима се богослужења врше искључиво на језику различитом од француског готово да стагнира (са 55 на 60), док је њихов релативни удео опао са 23% у 2010. на 19% у 2024. години. Ова готово потпуна стагнација, упркос масовној имиграцији Румуна, указује на чињеницу да и новоосноване парохије релативно брзо постају бар делимично двојезичне.

Овај процес францизације резултат је деловања више социолошких чинилаца: генерацијског укорењивања имигрантских заједница, мешовитих бракова у којима се користи заједнички језик, све већег броја француских обраћеника, као и свесно вођене пастирске стратегије усмерене ка укорењивању Православља у Француској. Конкретни облици се разликују од парохије до парохије: од потпуне двојезичности, преко употребе француског језика за литургијска читања и проповед, па све до одржавања одвојених богослужења по унапред утврђеном распореду.

6. Криза Архиепископије: еклисиолошки и геополитички изазови

Криза која је довела до преобликовања Архиепископије православних цркава руске традиције у Руски егзархат Васељенске патријаршије, а потом и до раскола који је резултирао стварањем Викаријата митрополије Француске Васељенске патријаршије, представља најзначајнији еклисиолошки догађај у посматраном периоду. Ова криза сабира у себи напетости које прожимају савремено светско Православље: канонске, еклисиолошке, идентитетске и геополитичке.

Архиепископија парохија руске традиције у Западној Европи, основана двадесетих година XX века од стране руских емиграната који су избегли након бољшевичке револуције, а која је 1999. године постала Егзархат Васељенске патријаршије, уживала је готово читав век посебан статус у оквиру Цариградске патријаршије. Ова структура располагала је широком административном и литургијском аутономијом, што је омогућило рано увођење богослужења на француском језику и пријем западних обраћеника. У њеном окриљу деловао је и Богословски Институт „Свети Сергије“, значајно интелектуално средиште које је образовало генерације православних теолога.

У новембру 2018. године, у контексту све израженијих напетости између Цариграда и Москве поводом украјинског питања, Васељенска патријаршија укинула је Егзархат и одредила да се све парохије ставе под омофор митрополита Васељенске патријаршије у појединим земљама Западне Европе. Током 2019. године, већина парохија изгласала је припајање Московској патријаршији и образовала Архиепископију православних цркава руске традиције у Западној Европи [10]. Ипак, значајна мањина одбила је ову московску јурисдикцију и 2021. године основала Викаријат Свете Марије Париске и Светог Алексија Угинског у оквиру Митрополије Француске Васељенске патријаршије, који је у почетку обухватао 23 парохије, а 2024. године 26.

Овај раскол указује на дубоке еклисиолошке проблеме. Са канонске тачке гледишта, поставља се питање власти патријаршија над заједницама у дијаспори и степена њихове локалне аутономије. Са идентитетског становишта, криза отвара суштинско питање: шта значи бити православни хришћанин у Француској?

Геополитички аспект није ништа мање значајан. Давање аутокифалије „Православној Цркви Украјине“ од стране Васељенске патријаршије 2018. године, коју Москва одбацује, представља извор ових напетости. Руска инвазија на Украјину у фебруару 2022. године додатно је продубила постојеће поделе. Оваква политичка инструментализација Православља подрива црквено јединство и чини решавање еклисиолошких питања изузетно сложеним.

7. Социолошко тумачење и перспективе

Анализа података омогућава да се уоче три главна правца развоја Православља у Француској у периоду 2010–2024. године:
- демографски раст подстакнут румунском имиграцијом;
- постепена франкофонизација као знак генерацијског укорењивања и појачане мисионарске отворености;
- трајна јурисдикциона фрагментација, погоршана геополитичким напетостима, која представља највећи еклисиолошки изазов будућности.

Поређење са развојем других хришћанских конфесија у Француској наглашава изузетност православне виталности. Док католицизам бележи драматичан пад редовне праксе, а протестантизам углавном стагнира, Православље напредује на свим пољима. Ова изузетност има више узрока: нови имиграциони таласи обезбеђују стални демографски прилив; православни имигранти задржавају верску праксу као важан идентитетски знак; Православље привлачи и француске обраћенике у потрази за традиционалном литургијом и светоотачким богословљем; коначно, процват монаштва одговара савременој духовној потрази за местима тишине и созерцања.

Ипак, овај раст не сме да прикрије структурне изазове. Први и најважнији јесте питање канонског јединства. Присуство десет јурисдикција на истој територији противно је традиционалном канонском начелу. Скупштина православних епископа Француске (AEOF), основана 1997. године [11], представља покушај координације, али без стварне канонске власти. Јединствена Православна Црква у Француској остаје, за сада, недостижан идеал услед идентитетских отпора и ривалства међу патријаршијама.

Други велики изазов односи се на образовање клира. Франкофони клир, теолошки добро припремљен и пастирски прилагођен, неопходан је за одговор на текућу експанзију. Одређени број свештеника долази директно из матичних земаља, са често ограниченим познавањем француског језика. Стога је успостављање адекватних структура за богословску и пастирску формацију стратешки приоритет [12].

Трећи изазов тиче се међугенерацијског преношења вере. Иако подаци о франкофонизацији указују на језичку прилагодљивост, остаје отворено питање да ли ће религијска пракса бити очувана код друге и треће генерације. Социолошка истраживања углавном указују на генерацијску секуларизацију. Одговор ће зависити од способности православних заједница да понуде квалитетну катихезу, програме за младе и динамичан парохијски живот.

Поред тога, Православље у Француској мора да се суочи са последицама геополитичких сукоба, нарочито у вези са Украјином. Државна инструментализација Православља доводи у питање црквену самосталност и јединство локалних заједница. Способност француског Православља да се укорени локално, превазилазећи увезене националне поделе, биће кључни чинилац његовог прихватања у савременом француском религијском простору.

8. Закључак

Статистичко истраживање Православља у Француској у периоду 2010–2024. године открива религијску појаву у јасном расту и дубокој трансформацији. Са 320 богослужбених места, више од 400 клирика и око 700.000 верника, Православље представља значајни чинилац француског религијског пејзажа. Овај демографски раст пре свега је последица масовне румунске имиграције, али и трајног укорењивања заједница и приступања француских обраћеника, за разлику од опадања историјских хришћанских конфесија.

Студија указује на три кључна процеса: прво, продубљивање јурисдикционе фрагментације, посебно након оснивања Викаријата митрополије Француске Васељенске патријаршије 2021. године, што открива еклисиолошке и геополитичке тензије светског Православља; друго, убрзану франкофонизацију, при чему 81% парохија служи бар делимично на француском језику, што сведочи о генерацијском укорењивању и мисионарском позиву; и треће, изузетан процват монаштва, нарочито у оквиру Румунске јурисдикције, као показатељ духовне снаге савременог Православља.

Изазови који стоје пред Православљем у Француској остају велики. Питање канонског јединства — односно превазилажења јурисдикционе расцепканости у корист јединствене Православне Цркве у Француској — и даље је отворено и политички осетљиво. Формирање франкофоног, теолошки компетентног и пастирски прилагођеног клира представља нужност. Преношење православне вере на нове генерације у снажно секуларизованом друштву јесте егзистенцијални изазов. Коначно, способност Православља да се дистанцира од политичких инструментализација и да афирмише свој локални идентитет, остајући у пуној заједници са васељенским православљем, одредиће његову веродостојност у савременој Француској.

Ова студија подстиче даља истраживања. Потребна су квалитативна социолошка истраживања ради дубљег разумевања мотивација француских обраћеника, начина међугенерацијског преношења вере и субјективног доживљаја православног идентитета у Француској. Компаративна анализа развоја Православља у различитим земљама Западне Европе могла би осветлити специфичности француског случаја.

На крају, проучавање утицаја украјинске кризе на православне заједнице у Француској представља изузетно релевантно поље истраживања. Православље у Француској налази се на историјској прекретници: да ли ће успети да свој демографски раст претвори у трајно укорењивање и црквено јединство? Наредне године биће одлучујуће.

[1] INSEE / Ined, анкета « Trajectoires et Origines 2 (TeO2) », лист « La diversité religieuse en France », 2023. Види такође: INED, мемо « Est-il vrai qu’aujourd’hui la majorité de la population française déclare ne pas avoir de religion ? ».

[2] EVS 2018, « European Values Study – France », презентација на Eurel: « France – EVS 2018 » (еволуција католичке припадности од 1981. до 2018). Популаризована синтеза: « L’appartenance religieuse en France : évolutions récentes » (Église protestante unie de France, PDF).

[3] Ifop, « Observatoire du catholicisme », анкета о веровањима и католичкој религијској пракси у Француској, 2021. За новију статистичку синтезу (укључујући удео „практикујућих католика“) видети: « Combien de catholiques en France ? », Saint-Merry Hors-les-Murs, 12. новембар 2025.

[4] Ifop анкета из 2024. године о протестантизму у Француској, коментарисана у:
– Observatoire du religieux (CNRS), « Le protestantisme au miroir de l’enquête IFOP 2024 : une pluri-identité rajeunie et connectée »;
– La Vie, « Un sondage sur le protestantisme en France montre une baisse de la pratique religieuse ».

[5] У Француској не постоје подаци пописа становништва о верској припадности: закон и прописи о заштити личних података забрањују систематско прикупљање таквих информација у општим административним истраживањима (попис становништва, матичне књиге и сл.). Процене броја верника по религијама стога се заснивају на анкетним истраживањима (INSEE–Ined, анкете TeO, European Values Study, истраживања јавног мњења), допуњеним подацима које производе саме верске институције. Изнети бројеви треба зато разумети као приближне величине, које зависе од примењених дефиниција (крштени, практикујући, самоидентификовани и др.).

[6] Данашња Архиепископија наследница је « Administration provisoire des paroisses russes en Europe occidentale », основане 1921. године од стране патријарха Тихона и поверене митрополиту Евлогију. Због прогона Цркве у СССР-у, он је 1931. затражио да буде привремено стављен под јурисдикцију Васељенске патријаршије Цариграда, која је установила Руски егзархат у Западној Европи. После укидања овог Егзархата 1965. године, парохије су се организовале у аутономну Архиепископију, поново прикључену Цариграду 1971, а 1999. године добиле су проширени статус уз враћање назива Егзархат. Када је Васељенска патријаршија укинула овај Егзархат 2018. године, генерална скупштина Архиепископије је 2019. одлучила да очува њено постојање и затражила канонско прикључење Московској патријаршији, што је постало делотворно патријарашком и синодском посланицом од 3. новембра 2019.

[7] Викаријат Sainte-Marie-de-Paris-et-Saint-Alexis-d’Ugine у Француској наставља наслеђе Архиепископије парохија руске традиције у Западној Европи, која је 1999. постала Егзархат Васељенске патријаршије, а настала је из дијаспоре након револуције 1917. и организована као верска асоцијација 1924. године. Данас, под руководством митрополита Православне митрополије Француске (Васељенска патријаршија), она тежи верности духовној и богословској традицији „париске школе“ и литургијској обнови XX века, повезујући саборност, јеванђелску мисију, екуменски дијалог и локално укорењивање у културној и језичкој разноликости својих парохија.

[8] Десет наведених јурисдикција јесу оне чији су епископи чланови Assemblée des évêques orthodoxes de France (AEOF), координационог тела канонског православног епископата у Француској. Међутим, ван овог оквира, на француској територији присутне су и јурисдикције Македонске православне цркве – Архиепископије охридске, чија је аутокефалија, додељена од стране Српске патријаршије 2022. године, данас у великој мери призната у заједници помесних православних Цркава, као и заједнице које припадају Украјинској православној цркви (под омофором митрополита Онуфрија) и Православној цркви Украјине, проглашеној аутокефалном од стране Васељенске патријаршије 6. јануара 2019. године и до данас признатој само од Цркава Цариграда, Грчке, Александрије и Кипра.

[9] Главни таласи грчке имиграције у Француску датирају из времена Првог светског рата, двадесетих година XX века, као и из послератног периода и времена диктатуре пуковника (1967–1974), тако да је историјска заједница данас знатно остарела. Дуготрајност ове присутности, висок степен друштвене интеграције и постепена асимилација дела потомака (промена презимена, мешовити бракови, језичка франкофонизација) отежавају сваку прецизну квантификацију. Истраживања о грчким миграцијама показују и да је дужничка криза (2008–2015) изазвала нове мобилности, са одласцима, али и повратцима исељеника у Грчку, без постојања специфичних података који би омогућили мерење обима ових повратака из Француске.

[10] Ванредна генерална скупштина одржана 23. фебруара 2019. године изјаснила се већином од 93% за очување постојања и интегритета Архиепископије. У септембру 2019. упућен је захтев за канонско прикључење Московској патријаршији. Након што је Патријаршија прихватила овај захтев, прикључење је постало делотворно 3. новембра 2019. године доделом патријарашке и синодске посланице Московске патријаршије.

[11] Основан 1967. године као Comité interépiscopal orthodoxe, који је окупљао епископе различитих канонских јурисдикција присутних у Француској, овај орган је 1997. преобликован у Assemblée des évêques orthodoxes de France (AEOF), у складу са смерницама свеправославног предприпремног процеса. Као колегијално тело за саветовање и координацију православног епископата, AEOF испољава јединство православља на територији Француске, уз очување веза са матичним Црквама; данас је призната као званични саговорник канонског православља пред другим хришћанским Црквама (нарочито у оквиру CECEF) и пред француским државним властима.

[12] Centre Dumitru Stăniloae у Паризу (Румунска патријаршија) основан је 2008, а отворен 2009. године; Séminaire Sainte-Geneviève у Épinay-sous-Sénart (Московска патријаршија) отворен је 2009. године.

Извор, фото: Orthodoxie.com 

Превод са француског редакција портала "Живот Цркве"