Пише: Петрос Д. Дамијанос, доктор философије

Постоје тренуци у животу када умор није само телесни. То је једна дубља исцрпљеност, осећање да смо се много трудили, да смо очекивали више од себе, од људи око нас, можда и од самог живота. Обавезе се настављају, времена за одмор је све мање, а у нама се гомилају мисли, жалбе и разочарања. Као да непрекидна бука испуњава ум и не допушта нам ни на тренутак да предахнемо.

У тим тренуцима човек често тражи нешто што му свет не може лако пружити: истинско олакшање. Тражи прихватање, разумевање, потврду да вреди, да његов труд има смисла. Међутим, одговори које очекује често не долазе оданде одакле их очекује. Погледи других можда не показују поштовање које би желео, циљеви се можда не остварују онако како их је замишљао, и тада разочарање постаје још теже.

За човека вере постоји пут повратка том унутрашњем миру: исповест. Она није тек поступак набрајања грешака нити тренутак самокритике. Она је сусрет са Богом, тренутак у којем човек одлаже терет који носи и признаје да не може сам да се избори са свим. У једноставности тог чина може се догодити нешто што је тешко објаснити само речима: срце се умирује.

И тада се рађа једно необично осећање. Оно што је толико дуго изгледало огромно, оно што је испуњавало сваку мисао и крало сваки тренутак радости, одједном изгледа другачије. То не значи да су проблеми нестали или да су се животне околности неким чудом промениле. Значи, међутим, да се променио начин на који човек на њих гледа. Њихов терет више није исти, јер је душа поново пронашла ослонац.

Можда је то једна од највећих тајни духовног живота: да нам често није потребно да се најпре промени свет око нас, већ да се нешто промени у нама. Да се сетимо да нисмо сами, да постоји Бог који познаје људску слабост, нашу борбу и нашу стрепњу.

Човек често заборавља Бога у буци свакодневице. Заборавља Га када јури за успехом, када стрепи хоће ли га други прихватити, када настоји да одговори на сваки захтев. Па ипак, повратак Њему може постати тренутак у којем човек поново проналази себе.

Тишина после исповести није одсуство тешкоћа. Она је присуство једног дубљег поверења. То је тренутак у којем се човек присећа да, изван неуспеха, очекивања и судова других људи, постоји љубав која његову вредност не мери људским мерилима.

И можда, на крају, највеће чудо није у томе што су проблеми нестали. Већ у томе што је душа поново пронашла свој пут ка светлости.

Извор, фото: pemptousia.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"