У новели Да ли андроиди сањају електричне овце? аутор Филип. К. Дик смешта радњу у дистопијску будућност где се права људска бића тешко могу разлучити од вештачких верзија познатијих као андроиди (човекоиди), који су као производи ноторних корпорација намењени за обављање тешких задатака попут радова у рудницима и слично. Проблем настаје када код андроида почиње да се развија самосвест, а онда и побуна противу својих твораца, људи. Против побуњених андроида ангажују се ловци, а један од њих, Рик Дегард (Рене Декарт?) врло брзо схвата да није лако направити разлику између природног и вештачког човека. У свету у коме влада права помама за природним животињама, које су у великој мери истребљене а преживели примерци веома скупи, ипак је, како се чини, лакше направити разлику између природне животиње и животиње-аутомата (ово већ јесте по свој прилици Декарт), рецимо електричне овце, него између природног човека и човека-аутомата, од којих потоњи долази претходном да га приупита за јуначко здравље. Пажљивом читаоцу новеле или гледаоцу филма Блејд Ранер неће промаћи фино проткани гностички мотив о злим или макар у најмању руку несавршеним творцима од којих творевина почиње да се ослобађа, баш као што неће промаћи ни пажљиво уткани мотиви картезијанске филозофије коју, како се чини, аутор покушава да демантује антиутопијском футуристичком гностичком бајком. Ипак, нас ће овде пре свега занимати још један мотив, а то је сама разлучивост између природног и вештачког људског бића, и то ни мање ни више него због већ сад тешке разлучивости текстова, фотографија, видео записа и других артефаката које ствара човек од аналогних артеартефаката које прави вештачка интелигенција. Ово размишљање природно води у правцу питања може ли вештачка интелигенција да развије самосвест и све друге особине душе, попут емпатије. Може ли вештачка интелигенција да размишља или сања електричне овце на начин на који човек сања о природним животињама или не? Ако смо сагласни да су самосвест, емпатија и све остало природне енергије ума, односно умног дела душе. Међутим, пошто неки сматрају да душа не постоји, свако разматрање о постојању хипотетичке душе вештачке интелигенције ваља почети разматрањем о постојању душе уопште. 

_{^{Непостојање душе у либералном хришћанству}}

            Идеја о непостојању душе има два вида, либерално хришћански и редуктивно материјалистички, тј. вид онтолошког натурализма који пре свега заступају атеисти и поједини деисти. Прва верзија је мотивисана избегавањем либералних хришћана да говоре о паклу, што повлачи за собом смртност комплетне људске личности, која умире у целости а потом васкрсава да би онда непокајани грешници били уништени у смислу одласка у небиће. У овој верзији, душа је само синоним за живот и означава живо биће у целости, што је и превод јеврејске речи нефеш. При томе се превод речи нефеш грчком речју ψυχή сматра неадекватним али неопходним, због тога што су Грци у периоду превођења Септуагинте тај појам искључиво разумели у смислу посебне компоненте људске личности. На сличан начин се тумачило и консеквентно и искључиво коришћење термина ψυχή у јеванђељима. На ово се може рећи да Септуагинта уопште није рађена за Грке као такве, већ пре свега за Јевреје који су, заборавивши свој језик, Библију могли да читају само на грчком, иако при томе нити су морали имати не само платонистичко него уопште грчко или начелно паганско схватање душе, већ само аутентично библијско посредовано традицијом.  При свему томе је кључна ствар да су и сами преводиоци знали јеврејски, а ипак су за нефеш користили претежно ψυχή. Но далеко јачи аргумент налази се у Јеванђељу (Мк. 8,36) где сам Господ говори о души као засебној компоненти човека: Шта користи човеку да сав свет задобије а души (ψυχήν) својој науди? У Мт. 10,28 Господ прави јасну разлику између тела и душе када каже да се не бојимо оних који могу погубити тело (σώμα) а не могу наудити души (ψυχή). Било би сасвим неразумно поистоветити душу са животом када се погубљењем тела нужно губи живот, али се, како каже Бог, души не може наудити. Сва јеванђеља и посланице обилују оваквим примерима, али ми сматрамо да је ово сасвим довољно да се оповргне теза либералних хришћана о непостојању душе као посебне компоненте људске личности. Ово тим пре што се у претходном цитату као контракомпонента душе не употребљава реч плот (σαρξ), као чисто физички, беживотни аспект људског тела, целокупност ткива, органа и система органа, већ управо реч за тело σώμα, која у грчком тачно означава целокупно људско тело, захваљујући чему се боље дочарава одузимање физичког живота. Писамским аргументима овде можемо додати и аргумент потпуног консензуса светих отаца и учитеља Цркве, као и слагање неправославних мислилаца из готово свих инославних бранши хришћанства. Мотив за појаву оваквог мишљења код либералних хришћана, наших савременика, јесте не само став да људе не треба плашити паклом већ и један шири апологетски приступ, који настоји да саобрази хришћанска откровења савременој науци као наводно коначном критеријуму истине, без обзира што сама та наука почива на метафизичким претпоставкама, као што су редуктивни материјализам и нешто шире онтолошки натурализам, или према данас преовлађујућој тврдњи такозвани методолошки натурализам.

_{^{Непостојање душе у атеизму}}

            Када је у питању порицање постојања душе било као засебне компоненте људске личности, као што је то у хришћанству, било као суштине људске личности, као што је то у, на пример, платонизму, или као засебне нематеријалне, непросторне суштине, као што је то у Декартовој метафизици од стране атеиста и дела деиста, они се позивају на метафизичку претпоставку да је само наука као таква позвана да дâ свој суд о целокупној реалности, и то полазећи од тога да је материјална или тварна природа једина реалност (чиме овај атрибут тварни у смислу створени губи семантички смисао јер нема творца, како мисле атеисти, или је пак творац само створио целокупну стварност а потом се сасвим искључио из ње, препуштајући је да се развија по сопственим законима, како мисле деисти). Овде постоје две верзије овог метафизичког постулата који можемо назвати јаком и слабом верзијом, или онтолошким и методолошким натурализмом. Онтолошки натурализам сматра да је материјална реалност једина реалност као таква и да термин попут тварна природа нема никаквог смисла, јер је материјална природа нестворена пошто је свеобухватна стварност, ван које не постоји ништа. Стога ни наука нема потребе а ни могућности да се бави било чиме што се не тиче материје, било да је у питању нељудска или људска материја, односно било да се бави природом мимо човека или човеком као делом те природе и људским друштвом. С обзиром на то да за људску (или било чију другу) душу не постоје докази у физици, хемији, биологији или медицини, а ни у разним специфичним поддисциплинама какве су на пример физиологија, неурологија, неуронауке и томе слично, онда душа не постоји. Ово је став онтолошког натурализма који је био доминантан у механицистичком материјализму и марксизму, а који је и даље присутан у феномену новог атеизма. Слабија верзија, коју зовемо методолошки натурализам, настала је као одговор на примедбу да уколико је материјална стварност једина постојећа, онда је она и савршено изловани термодинамички систем (јер нема околину, односно окружење) па би настанак било каквих сложенијих структура од кваркова или електрона у њој било немогуће, то јест не би могло да дође ни до настанка атома водоника. Свесни овога, натуралисти су смислили мекшу или слабију верзију, према којој материјални свет и све што се у њему дешава треба тумачити њим самим, независно од нематеријалног окружења или независно од Бога. Са натурализма као онтолошке претпоставке прешло се на натурализам као метод у научним истраживањима. Ми се овде нећемо детаљније бавити слабостима оваквог приступа, већ ћемо одмах прећи на то да ни методолошки натуралисти нису одустали од тезе да душа не постоји. Сва својства и енергије душе, као што су: самосвест, свест о окружењу, врлине, слобода избора, разумско закључивање, страсти, афекти и томе слично, резултат су физичких процеса који се дешавају у системима органа, попут централног нервног система на пример. Уколико се примени додатна редукција, онда је реч о такозваном редуктивном материјализму, који процесе који се догађају у централном нервном систему своде на нервна ткива, затим на неуроне, потом на молекуле једињења од којих се састоје неурони, потом на атоме од којих се састоје ови молекули, затим на субатомске честице протоне, неутроне и електроне, све док се не дође до ултимативне редукције на најмање познате материјалне честице попут електрона или неутрина и кваркова, од којих ови последњи сами по себи нити су честице нити представљају делове најмањих честица у правом смислу те речи. Душевне енергије се према схватањима оваквог редуктивног материјализма заснивају и имају свој узрок у суштински неодредљивим и неодређеним (индетерминистичким) процесима квантне механике, где је могуће утврдити једно својство честице или таласа само по цену губитка знања о другом својству, и где посматрач не може да буде апсолутно независан од посматране честице или, апстрактније речено, од квантномеханичког система, већ представља у извесном смислу његов део. Ово ваља имати на уму с обзиром на то да се један од важних аргумената за постојање душе управо заснива на овој финалној редукцији душевних енергија на суштински неодређене и само делимично спознатљиве квантномеханичке процесе. С обзиром на то да се атеиста, агностик па ни деиста не може убеђивати библијским, црквеним, а ни у ширем смислу аргументима класичне филозофије попут платонизма, постоји у основи неколико група аргумената које припадају савременој аналитичкој филозофији, а чија је основна сврха да одбране пре свега Декартово схватање дуализма тела и душе, али су у одређеним својим аспектима, о којима ћемо посебно овде повести рачуна, сасвим довољно добри да дају адекватну евиденцију о постојању душе као посебне компоненте људске личности (без обзира на њен статус материјалности, иако ми као хришћани верујемо да је она материјална, то јест тварна), која је недоступна средствима класичне или квантне физике и осталих наука, али то ни мало не утиче на њено постојање, већ говори о несавршеностима поменутих научних дисциплина, које се у крајњој линији заснивају на несавршености и ограничености људског ума који их је и осмислио, али не у свом природном, већ у свом палом, греховном стању.

_{^{Филозофски аргументи за постојање душе}}

            Прва група аргумената: Општи облик Декартовог аргумента: мишљење нужно имплицира постојање. Овде нећемо говорити о Декартовом концепту душе, него ћемо настојати да картезијанску аргументацију максимално уопштимо и претворимо у апстрактну схему математичког закључивања. Шта уопште значи постојати? Постојање сигурно не значи поседовати суштину, и то у смислу одговора на питање шта је нешто. Рецимо, да питамо: шта је то округли квадрат? Одговор свакако можемо добити у виду навођења скупа његових суштинских својстава, а то је да је округли квадрат заправо квадрат који је округао или, апстрактније речено, то је геометријска слика која је круг, при чему има четири угла који су спојени четирима једнаким страницама. Округли квадрат, дакле, располаже суштином или природом као скупом суштинских својстава која га могу дефинисати а да ипак не постоји, јер је скуп таквих својстава противречан па самим тим ни ствар коју та својства описују не постоји, јер ни не може да постоји. Остају друга два значења постојања, а то су субсистенција, односно подстојање неке подлоге или носача неког скупа својстава, који подстоји под тим својствима као њихова подлога (патка је рецимо носач скупа својстава који тај носач недвосмислено означавају као патку) и егзистенција односно иступљење, када се нечије постојање констатује тиме што то нешто и-ступи (ex-sistit, одатле и exsistentia) у наше перцептивно (видно, слушно, додирно, умно или било какво друго) поље, тако да ми постанемо свесни његовог постојања. Сад, рецимо да мислимо да ништа не постоји и да је све око нас потпуна илузија чије је порекло непознато, јер ако би то био Декартов зли демон који нас обмањује или, у савременијим верзијама, зли научник који наш мозак држи у тегли у некој лабораторији и посебним научним поступцима код нас изазива илузију света који нас окружује и нашег живота у њему, онда би већ нешто постојало. Дакле, ако мислимо да ништа не постоји, за то нам није потребно ништа, ни окружење ни тело (окружење и тело би заправо значило да нисмо у праву и да заправо нешто ипак постоји), али нам је и даље потребан извор или орган те мисли, а то је ум. Ако пак постоји ум, а мора да постоји да би се појавила мисао попут такве самопротивречне мисли да ништа не постоји, јер је немогуће да ништа не постоји с обзиром на то да постоји макар само мисао да ништа не постоји, онда нешто ипак постоји, то јест постоји бар једна ствар. У супротном, ако ништа не постоји није истинит исказ, а то је нужна последица тога да ништа не постоји,¹ онда постоји нешто, а то нешто може бити и наше окружење, тело, друга тела и умови, и слично. Међутим, за ништа не постоји као идеју није неопходно ништа друго осим ума који би конципирао такву идеју. За идеју или концепт није неопходно ништа телесно, али јесте ум као део душе, а самим тим и душа. Опет и за идеју да није тачно да ништа не постоји, односно да нешто постоји, неопходан је ум, односно душа. По нашем мишљењу, ово је најјача група аргумената за постојање душе која се може наћи мимо откровења православне Цркве. Општи облик или формулација ове групе аргумената се може формулисати на следећи начин: Мишљење нужно имплицира постојање, али мишљењу није нужно неопходно тело. Редуктивни материјалиста би овде могао да уложи примедбу да јесте тачно да мишљење нужно имплицира постојање, али да му је ипак неопходно тело, јер је мишљење функција мозга као физичког органа, а да душа као посебан ентитет овде није потребна. Ово нас доводи до следеће групе аргумената а то су:

_{^{Аргументи засновани на одређености закључивања}}

            Уколико је мишљење само функција мозга, а мозак се као и свако физичко тело може редуковати на квантне процесе који су, као што смо видели горе у одељку о непостојању душе код атеиста, суштински неодредљиви и неодређени, онда не можемо бити сигурни да је наше закључивање, с обзиром на то да се може редуковати на недетерминисане процесе, уопште поуздано у смислу своје рационалне заснованости на једној одређеној (детерминисаној) процедури, каква је на пример дедукција. Тако једно од основних дедуктивних правила и закона формалне логике као што је закон идентитета, односно А=A, не може да опстане јер мисао артикулише исказ А=A. Мисао се може свести на неодређени квантни процес који показује међусобно контрадикторна својства (елементарна честица је и честица и талас), а пошто је сваки контрадикторни исказ лажан, а према класичном логичком правилу из лажног следи било шта, онда из једне премисе А уједно следи и А и неА, што све наше исказе о стварности доводи у питање, па тиме и исказ да се својства и енергије душе могу свести на квантне процесе. Физичар би овде могао да уложи примедбу да би увођење посебне декартовске непротежне супстанце, а с обзиром на то да свака супстанца или суштина мора имати енергију, заправо негирало принцип о конзервацији енергије у универзуму, који се састоји искључиво од материје која се може свести на квантне процесе, а Декартова непротежна душа то не може баш зато што није протежна. Овај контрааргумент добро погађа декартовски концепт душе као нематеријалне ванпросторне стварности, али се ни мало не дотиче схватања душе у православном хришћанству, где не постоји онтолошка разлика материјално - духовно већ створено – нестворено, где душа као створена свакако спада у домен просторно ограничене ствари, али се не дотиче питања њене елементарне структуре у смислу да нису још откривене све класе елементарних честица, а затим не морају све елементарне честице да буду доступне људском когнитивном физичко-техничком апарату ни у принципу, а на послетку нису ни све интерпретације квантне механике нужно индетерминистичке, што са једне стране умањује значај аргумента на основу одређености закључивања, али са друге стране уводи могућност одређеног и предвидљивог понашања могућих елементарних честица од којих се састоји душа и које би у том случају опет спадале у сасвим различиту класу честица, или нечег сличног од свих науци познатих категорија ових ентитета, или пак у врсту творевине која чак и нема таласно-честичну структуру и недетерминисаност једног параметра у случају да је други одређен (неодређеност импулса у случају одређености положаја честице на пример), уобичајену за квантномеханичке објекте.

_{^{Аргумент зомбија и кинеска соба}}

По мишљењу филозофа Дејвида Чалмерса, све природне науке које се баве људским организмом, односно човеком као биолошки функционалном јединком, то јест физика, биологија, хемија, медицина и бројне специјализоване поддисциплине, могу да дају конзистентан и кохерентан, то јест непротивречан и доследан опис човека као потпуно функционалног биолошког система, односно живе јединке без икаквог разматрања његове свести или било које друге функције, односно својства душе. Ово води закључку да је непротивречно, а самим тим и могуће постојање таквог људског бића који би имало све биолошке функције карактеристичне за човека, али уопште не би имало свест о себи па самим тим ни било које својство које се приписује души па самим тим ни душу. Чињеница је пак да актуелна људска бића имају све оно што такав зомби нема, па самим тим постоји душа, независно од тога што се њеним проучавањем и описом не баве поменуте науке, чиме се у ствари измиче тло под ногама редуктивном материјализму. Главни контрааргумент оваквом размишљању од стране редуктивних материјалиста би био да таква врста бића, такозвани филозофски зомбији, заправо не постоје, иако су могућа ништа мање од могућих бића Толкиновог фикционог универзума која, иако су могућа, ипак не постоје, и да је заправо тешко замисливо како би уопште такав зомби могао и да настане. Чалмерс је предложио да би нека врста таквог зомбија у ширем смислу и апстрактније могао да представља било који систем научно описив на конзистентан начин, попут рецимо робота или компјутера који би био физички функционална целина а да при томе не поседује свест, иако би уз адекватно програмирање могао да је имитира, укључујући и таква својства свести као што су самосвест, емоције, рационално логичко закључивање и слично. Атеистички филозоф Денет, један од четворице лидера покрета новог атеизма, уложио је не баш убедљиву контрапримедбу да ми заправо немамо адекватну процедуру којом бисмо могли да знамо да ли се и код таквих физичких система није развила свест, која би се у том случају ипак могла редуковати на физичке процесе квантне механике и елетромагнетизма и математичке законе бивалентне логике. Другачије речено, поента Денетовог аргумента се у суштини своди на тезу да сваки систем који је у стању да артикулише исказе помоћу симболичке логике има свест, иако нема душу, па се тако ментална стања ипак могу редуковати на физичка и редуктивни материјализам, што је ваљана метафизичка позадина питања о души. Денетов аргумент је демантовао филозоф Џон Серл који је у познатом мисаоном експерименту, познатом под именом Кинеска соба, показао да за комуникацију системима симболичке логике или симболима у ширем смислу није уопште потребна било каква свест, па тако и свест о карактеру и значењу комуникације која се врши, или свест о томе да се уопште врши неки процес комуникације или, класичним и хришћанским језиком речено, дијалошки процес словесних бића која самим тим морају имати душу. Серл је то урадио на следећи начин. Претпоставио је да постоји апсолутно изолована соба у којој је компјутер, који је тако програмиран да може да саставља реченице на кинеском језику, које се састоје искључиво од кинеских идеограма, а онда те реченице одштампане на папиру провлачи испод врата собе у другу собу где се налази човек који има задатак да те реченице прочита, разуме и на њих одговори, иако уопште не разуме кинески, али ће то урадити уз помоћ приручника који перфектно преводи матерњи језик човека на кинески и обрнуто. Човек ће своје одговоре написане на папиру, разуме се на кинеском, на исти начин доставити компјутеру а да притом не зна да ли је у другој соби прави Кинез или компјутер. Оба учесника у комуникацији, и човек и компјутер, комуницирају на језику симбола, а да при томе уопште не разумеју шта раде, то јест човек разуме да учествује у комуникацији са другим учесником, али не разуме кинески, већ то ради уз помоћ приручника на матерњем језику, док компјутер чак не разуме ни то да учествује у процесу комуникације, али ипак учествује у њему уз помоћ механичког преводиоца, интерпретера, који једини њему разумљиви језик, бинарни, преводи на језик који ће бити разумљив његовом саговорнику-човеку. Међутим, компјутер не разуме чак ни бинарни језик зато што нема свест и није словесно биће, већ као механички уређај механичким реакцијама реагује на стања укључивања и искључивања сигнала, који одговарају двема јединим речима бинарног језика укључено и искључено или тачно и нетачно. Тиме је Серл доказао да могућност комуникације на језику симбола који се може редуковати на бивалентну логику, а ова опет на укључивање и искључивање електричног светла или импулса, дакле на стања описива физиком, није довољан услов да би систем који располаже таквом могућношћу самим тим могао имати свест па тиме и душу. Овим се одбацује једна од кључних теза редуктивног материјализма да се својства која су карактеристична за душу могу свести на функционисање физичких система, чиме подлоге односно носачи оваквих својстава не могу бити системи органа код човека нити механички или електронски системи код рачунара или, апстрактније речено, система у најширем смислу те речи, већ да је носилац својстава који се приписују души управо душа на исти начин на који је патка носилац својстава патке, или човек носилац својстава човека, из чега следи да душа постоји, не улазећи у то да ли је у питању декартовска, платонистичка или хришћанска душа.

_{^{Аргументи на основу противчињеничких могућности}}

            У реченици опште структуре да се десило Х, онда би се десило С нема ничег спорног. На пример, реченица Да сам имао новца, купио бих тротинет показује да се ситуација да имам тротинет није десила, што је наравно као такву не чини немогућом, већ је само чини противчињеничком. Ситуације описане оваквим реченицама зовемо противчињеничним могућностима, што их разликује од правих немогућности, које да би биле немогуће морају бити описане противречним реченицама попут Ја постојим и не постојим на пример, односно реченицама опште структуре Х и неХ.  Узмимо сад ситуацију описану исказом Мој сто је цео направљен од гвожђа и реченицу Мом столу сам једну гвоздену ногу заменио бакарном. Да ли би и даље у питању био исти сто? Могли бисмо рећи да је већим делом исти јер се разликује само у материјалу од кога је направљена једна нога. Претпоставимо сад ситуацију описану реченицом да немам косу, био бих ћелав. Претпоставимо да у нашем актуелном и једино постојећем свету живи Јован који није ћелав и да постоји таква противчињенична могућност која тврди да би Јован био ћелав да нема косу. Поставимо сад исто питање као и у случају стола. Да ли би у том случају то било исто Јованово тело? Могли бисмо дати аналоган одговор да би то било скоро исто тело јер би се разликовало само за косу. Назовимо тог Јовановог противчињеничног, али ипак могућег парњака без косе Јова, и рецимо да Јовино тело поседује деведесет пет од сто Јовановог тела. Али какве то последице оставља по постојање Јованове личности с обзиром на Јову? Другим речима, постоји ли деведесет пет од сто процената Јованове личности у Јови? Питање се може редуковати на то да ли је могуће да постоји 95% од 100 % Јована? Или, да ли Јован постоји и не постоји? Питање је противречно и описује логички немогућу ситуацију у којој једна личност и постоји и не постоји, а пошто је у питању немогућност, онда она просто по дефиницији не може да се претвори у противчињеничну могућност да ако Јова располаже целокупним Јовановим телом осим косе, односно да ако располаже са 95 или деведесет девет процената Јовановог тела располаже и истим процентом Јованове личности. Остаје дакле могућност да се било који сложени физички систем у најопштијем смислу може састојати од преклапајућих различитих подсистема, али да се једна личност или ипостас у најопштијем смислу не може састојати од преклапајућих личности, што показује принципијелну грешку свођења људске ипостаси (личности) само на тело на тај начин што би се одбацило постојање душе као посебне компоненте људске личности. Редуктивни материјалиста би могао да упути примедбу да та компонента људске личности није душа, али би морао да објасни шта јесте, и да ли се може свести на физичке процесе, односно тело личности. Уколико би одговорио да може, поново би се вратили на противречност, а уколико би одговорио да не може, морао би се одрећи редуктивног материјализма. На послетку, видели смо да је за мисао потребан и њен орган, ум, а наш противчињенички Јова би могао себи да упути питање Постојим ли ја 1 или 5 процената (јер се само толико разликујем од Јована који је ја, само са косом)? Ово би опет било противречно јер је једино могуће да Јова или постоји или не постоји. Редуктивни материјалиста би као коначну примедбу могао да уложи то да је сво ово разматрање излишно, јер Јова и тако не постоји, али то не мења чињеницу да је једино могуће да Јова постоји или не постоји а да је при томе такође могуће да постоји  95 % Јовановог тела које се од Јовановог тела разликује само за мањак косе.

_{^{Свет без електричних снова}}

            Из свега горе поменутог можемо закључити да вештачка интелигенција (и у ширем смислу било који физички или соматски систем) никад неће сањати било електричне овце или нешто друго једноставно зато што нема душу. Што, наравно, не значи да не може да буде представљена као свесна и тиме буде псеудосвесна, било од стране злонамерних људи или од стране јединих правих људских непријатеља на које нас је упозорио свети апостол Павле, говорећи да није наш рат са плоћу и крвљу него са началима таме овога века, поглаварствима и властима духова злобе у поднебесју (Еф. 6, 12).

1) Па ни тај исказ.

мр Иван Марковић за портал "Живот Цркве"
Фото: сцена из филма Blade Runner (1982.), лик Roy Batty