Христос посреди нас, драги моји читаоци!

           Данас се Црква сећа житија пророка Јелисеја – човека чије је срце примило сву пуноћу људског искуства. Он је спознао сиромаштво и величину, суочавао се с подсмехом и био је прослављан. Он је стајао покрај гроба свог учитеља и влашћу Божјом је васкрсавао мртве. Тајна његове светости се крије у непромењивости духа: у свакој тачки земаљског пута он је пребивао пред Лицем Бога. Зато су кроз векове с његовим ликом сазвучне речи апостола Јакова: „Злопати ли се ко међу вама? Нека се моли Богу. Је ли ко весео? Нека пева Богу“ (Jak. 5:13).

           Реч „злопаћење“ одише библијском архаиком, али је њена суштина данас актуелна као никад раније. То није просто физички бол. То је тежина душе: брига за децу, пропаст односа, исцрпљујуће болести, усамљеност у гомили и губитак смисла. Савремени човек, изнурен од информационе буке, затворен у виртуелном простору сурогатне комуникације и непрекидног поређења сопственог живота с гламурозним екранима туђих телефона, заглибио се у сталној и неизлечивој чежњи. То је стање празнине где нема ни оштрог бола, ни живе радости, већ постоји само грешни осећај богоостављености.

           Међутим, ни човекова радост није исте врсте. Постоји благословена, чиста радост: крик новорођенчета, дугоочекивани опроштај после дугогодишњег непријатељства, тихо одушевљење од лепоте Божје творевине. Постоји мала радост свакодневице – гутљај чаја у тишини, мудра књига, поглед унука пун поверења. Међутим, постоји и сурогат – површно весеље, еуфорија успеха, хазард разоноде. То је ментални допинг. Он споља имитира пуноћу живота, али унутра оставља само спаљени простор, не хранећи, већ немилосрдно исцрпљујући душевне снаге.

           Како одвојити жито од кукоља? 

Кад бура патње утихне под дејством молитве, душа се враћа у своје првосаздано и природно стање. Наш дух има своју домовину – тихи и светоносни мир у Богу. Истинска радост није екстаза, већ дубока и света тишина. Њој нису потребни спољашњи стимуланси, она се не боји да остане сама са собом.

           Али како да човек вапије ка Небу кад му је срце окамењено, кад га језик не слуша, а изнад главе му је непробојна купола од олова? Духовна парализа у тренуцима жалости је само последица. Губимо способност да се молимо и зато смо раскинули везу с Творцем. Тада се несрећа сама из казне претвара у средство милосрђа. Господ дозвољава да нас задесе невоље како би нас натерао да се зауставимо на ивици провалије и како бисмо ускликнули: „Сетих се Бога и обрадовах се“ (Пс. 76:4). Псалмопојац не каже да се његов проблем одмах решио. Једноставно се сетио Творца и већ му је то дало утеху.

           Молитва није магијска заклетва, већ акт поверења. То је способност да човек каже: „Господе, слеп сам и не видим излаз, али Ти држиш овај свет на Свом длану.“ Апостол нас позива да не траћимо душевне снаге на жалбе покушавајући да заобиђемо Божански Промисао, већ да трчимо ка олтару, да падемо на колена и да свој бол предајемо Ономе Ко све види.

_{Фото: свети пророк Јелисеј, извор: saint.gr}

           Тако је поступао пророк Јелисеј. Кад је непријатељска војска опколила град Дотан и кад је његов слуга успаничено повикао да је погибељ неминовна, пророк није подлегао немиру. Обратио се Извору Живота: „Господе, отвори му очи да види“ (2 Царств. 6:17). И слуга је угледао гору, огњену од небеске војске. Спољашња опасност није испарила у истом тренутку, али се променило виђење ситуације.

           Свети Јаков ова два стања ставља једно поред другог, јер оба крију смртоносну опасност по душу. 

Туга је подла – она покушава да сломи човека и да га баци у очај. Радост је подједнако опасна – она успављује духовну будност. У оба случаја човек ризикује да изгуби Бога: у несрећи – због роптања, а у срећи – због ситог егоизма.

           Апостолски савет је детиње једноставан. Ако осећаш чемер – падај на колена пред Богом, ако осећаш радост – опевај Његову величину. Главно је – немој чинити ни корак у страну од Извора Живота, ни у жалости, ни у радости. Пророк Јелисеј нам је оставио царски пут: да у сваком тренутку свог живота одржавамо везу с Богом. Даруј и нама, Господе, ову простодушност и целовитост срца како би и у олуји жалости и у тихој радости наш унутрашњи компас беспрекорно указивао на Тебе.

Извор: t.me/lekarzpmluka, за портал "Живот Цркве" са руског превела: Марина Тодић

Насловна фото: facebook.com