Христос посреди нас, драги моји читаоци!

           Данас, на спомен светитеља Николаја, Црква нам предлаже да се загледамо у застрашујући, а истовремено величанствени парадокс духовног света. Навикли смо да људски живот меримо категоријама земаљског успеха. Архитекта се оправдава лепотом зграда које подигне, лекар – спасеним животима, а војсковођа – сјајем победа. Међутим, у координатном систему Христове Цркве делује другачији и страшан закон обрнуте одговорности. Пастир не одговара за своје видљиве тријумфе, већ за туђе падове уколико су се догодили његовом кривицом.

           Бог на Страшном суду свештеника неће питати колико је храмова саградио, о висини звоника или злата на куполама. Може се испоставити да је све ово само спољашња историјска бука. Господ ће тражити одговор за сваку изгубљену, сломљену и саблажњену душу која је склизнула у бездан због пастирског немара, безосећајности или слепила. Свештенство је управо због овога најопасније занимање на свету. Пастир се налази на првој борбеној линији онтолошког рата где цена грешке нису финансијски губици, него човекова вечна погибељ. Он је водич по минском пољу греховног света. Ако се водич успавао, ако су га обузели таштина или земаљска испразност, они који су ишли за њим корак по корак, бивају разнети нагазивши на мине искушења. И Бог ће, по речима пророка Језекиља, одговор за крв ових људи тражити од самог пастира.

           Страхота овог служења продубљује се још и због тога што се у рукама свештеника налази туђа слобода – дар према којем се Сам Творац опходи с апсолутним и свештеним трепетом. Духовно руковођење није тоталитарно потчињавање, већ јувелирско неговање јединствене Божје замисли о човеку. Кад пастир уместо кротког вођства испољава духовни деспотизам ломећи туђу вољу тако да је подређује себи и намећући личне амбиције, он чини сакрални злочин. Наметнута „слепа покорност“ се претвара у духовну катастрофу: човек се или сломи и одлази заувек или се претвара у лицемера. Мораће да положи страшан одговор зато што је егоизам пастира заклонио живи лик Христа.

           Светитељ Јован Златоусти је говорио да „свештеник своју главу ставља у ватру“. Обичан човек носи чвор сопствених грехова, а пастир распетљава или затеже хиљаде туђих чворова. Он на исповести саучествује у судбини човека који се каје. Ако је испољио хладноћу, ако је отаљао ствар дежурном фразом – може се десити да човек оде преставши да верује у Божје милосрђе.

           Заборавност по овом питању јесте почетак краја. Пастир који је престао да осећа огњене размере одговорности, претвара се у најамника. Наизглед све може бити беспрекорно, али у олтару се рађа професионални цинизам – навикавање на светињу. Благодат Божја се повлачи од онога ко је користи као параван за егоизам, остављајући човека незаштићеним пред демонским силама.

           Најстрашније финале га очекује кад прекорачи праг вечности. Лењи пастир ће на Суду морати да се суочи лицем у лице с онима које је погубио равнодушношћу. Пророк Језекиљ је изговорио страшне речи: „Ево Ме на те пастире, и искаћу стадо Своје из њихових руку“ (Јез. 34: 10). Златоусти је свештенике позивао да се не варају тиме што имају чин: он на дну пакла не штити, већ само повећава муке. Онај ко је требало да буде светлост, али је постао узрок таме, биће подвргнут већој осуди. Слуга који је знао вољу господара, а није је испунио „биће много бивен“ (Лк. 12: 47). Управо зато су велики свеци у страху бежали од рукополагања. Међутим, у овом трепету се крије и величина пастирског крста. Свест о дужности захтева непрестано трезвење. Задржати човекову душу од пада и брижљиво је донети до Христа јесте највеће чудо које превазилази стварање света. Молимо се за наше пастире како би им Господ даровао снагу, смирење и неугасиви страх Божји на овом огњеном путу.

Митрополит запорошко-мелитопољски Лука

Извор: t.me/lekarzpmluka

_{Насловна фото: владика проповеда у Свето-Николајевком манастиру у Запорожју октобра 2025., извор: hramzp.ua}