Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Истинита прича за размишљање

Након што сам једном свом пријатељу испричао причу коју доносим у наставку, упитао ме је: „Зашто данас не срећемо овакве свештенике?“ Одговор на то питање препуштам читаоцу.

Прегледајући једног дана један православни интернет сајт, наишао сам на ову причу, богату духовним поукама за свакога ко је спреман да се замисли над њом. Пожелео сам да је укратко поделим са својим драгим читаоцима, јер сам у њој пронашао практичан одговор на оно о чему сам говорио у претходна два чланка.

Ова прича објављена је у недавно издатој електронској књизи у Москви, штампаној на руском, енглеском и француском језику, под насловом „Свакодневни светитељи“. Књига садржи како истините приче, тако и симболичне приповести. Међу њима се налази и прича о „искушенику епископу“. Реч „искушеник“ овде се односи на монашко искушеништво. (Од овог човека и ми смо у овој Архиепископији примили велики благослов, јер је неколико година служио као епископ у Америци.)

У средишту приче налази се епископ Василије Родзјанко, који се упокојио у Господу 1999. године. Рођен је у руској аристократској породици. Његов деда био је председник Царске думе, што је породицу приморало на изгнанство 1920. године, када је будући епископ још био дете.

На крају су се настанили у Србији. Ту је одрастао, школовао се и упознао велике црквене личности, међу којима и онога који ће касније постати архиепископ и светитељ — Свети Јован Максимович. Василије се оженио девојком коју је дубоко волео, изабрао свештенички пут као служење своме народу и узео Светог Владимира за свог небеског покровитеља. Када су комунисти током и после Другог светског рата дошли на власт, одбио је да напусти Србију, иако се као свештеник суочавао са стварном опасношћу од хапшења.

И управо се то и догодило. Након што се нова Југославија учврстила, прогон Цркве се појачао. Отац Владимир био је послат у логор и тамо је провео осамнаест месеци. Међутим, сукоб који је у то време избио између вођа Русије и Југославије, Стаљина и Тита, довео је до тога да Тито ослободи све „беле Русе“ из логора и протера их из земље. Отац Владимир изабрао је Париз, јер се тамо налазио његов духовни отац, свети архиепископ Јован Максимович. Свети Јован га је примио са радошћу и, после извесног времена, послао у Лондон да служи малој српској парохији. Отац Владимир био је веома образован и истицао се у просветном и мисионарском раду. Говорио је руски, српски, француски, енглески, бугарски и помало румунски језик, што му је омогућило да на Би-Би-Сију води недељну православну верску емисију на руском језику.

Шездесетих година прошлог века прошао је кроз тежак и болан период. После губитка супруге, туга га је одвела у зависност од вотке. Последице алкохола нису се споља примећивале, јер му је телесна снага омогућавала да настави своје дужности без видљивог посртања. Али једнога дана супруга му се јавила у сну, оштро га прекорила и показала му своју жалост због онога што чини. Пробудивши се из тог сна, заувек је оставио алкохол, победивши своју људску тугу.

После упокојења свог дотадашњег духовног оца, за новог духовника изабрао је митрополита Антонија Блума, чувеног лондонског митрополита познатог по дубини духовног живота. Временом је митрополит Антоније предложио да отац Владимир буде изабран за епископа у Северној Америци, јер се већ био показао као успешан мисионар. Према предању Руске православне цркве, епископ пре хиротоније мора бити канонски монах. Тако је и било.

Када се пред монашки постриг исповедио своме духовном оцу, рекао му је: „Добро разумем како ћу живети завете целомудрености и сиромаштва, али још увек не разумем како ћу живети завет послушања. Епископ је тај који даје упутства, савете и наредбе. Њему се указује послушање.“

Митрополит Антоније је на тренутак заћутао, а потом одговорио: „Увек сматрај себе монашким искушеником и буди послушан свакоме ко од тебе затражи неку службу коју можеш да испуниш.“ Отац Владимир је овај савет прихватио као закон послушања и трудио се да по њему живи до краја свог живота. Примио је монашки постриг и добио име Василије, по свом новом небеском покровитељу.

Током година свог епископског служења много пута је посећивао своју отаџбину Русију. Једном приликом сусрео је на једној московској улици старицу која му је, чим га је угледала и помислила да је свештеник, рекла: „Оче, молим вас, осветите мој мали дом. Већ три године молим свештеника из своје парохије да дође и благослови га, али ми никако не одговара.“

Он је одмах прихватио њену молбу, држећи се свог завета послушања. Његов сапутник покушао је да га одврати, говорећи да није дужан да то учини. Тада је упитао старицу: „Где се налази ваш дом?“ Она је одговорила: „Није далеко. Са периферије Москве аутобусом се стиже за свега четрдесет минута!“ Међутим, они су се налазили у самом центру Москве, што је значило да је најпре требало путовати метроом најмање пола сата, а потом и аутобусом. Ипак, владика није променио своју одлуку. Најпре су отишли у храм да узму потребне одежде за освећење дома, а затим су се упутили ка старицином стану — једној собици од свега осам квадратних метара, на деветом спрату старе велике зграде.

Успут им је говорила како је деца и унучад никада не посећују и не показују пажњу према њој. После освећења дома, послужила је владику и његовог пратиоца чајем и колачем. Владика је прихватио од ње једну стару рубљу, како не би повредио њена осећања. Тада му је рекла: „Сада могу мирно да одем из овога света, пошто је мој дом благословен!“

Зар ова старица, која је одрасла под суровим верским прогонима и васпитавана у атеистичкој пропаганди школе и друштва, не показује дубок и потресан осећај светости и страхопоштовања? И не би ли свештеници попут овог епископа требало да буду бројнији, сразмерно мноштву породица које носе у себи овакву свест о значају Божијег благослова?

Током друге посете Русији 1990. године, епископ Василије сусрео је младог свештеника који је са одличним успехом завршио богословски факултет, али није наставио више студије, јер је изабрао да служи у забаченој сеоској парохији у Костромској области и обнавља трошни храм из XVIII века. Овај свештеник замолио је владику да дође и служи Свету Литургију у његовом храму. Као и обично, владикин сапутник покушао је да га одврати од прихватања молбе. Овога пута раздаљина је била далеко већа — свега шест стотина километара! Ипак, владика је послушао. Узео је архијерејске одежде и заједно са младим свештеником и својим пратиоцем кренуо аутомобилом на пут.

После неколико сати путовања саобраћај се зауставио због несреће између мотоцикла и камиона. Владика је сазнао да је мотоциклиста погинуо. Изашао је из аутомобила и пришао месту несреће, где је затекао младића како горко плаче над телом свога оца. Обратио му се речима: „Ја сам православни свештеник.“ Затим га је упитао: „Да ли је ваш отац био верник, да бих могао да прочитам молитве за њега?“ Младић је одговорио: „Да, да, наравно. Молим вас, прочитајте потребне молитве. Мој отац је био веома побожан православни хришћанин и имао је духовног оца. Али није одлазио у цркву.“

Епископ Василије га је изненађено упитао: „Како је могао да има духовног оца, а да не иде у цркву?“ Младић је одговорио: „Мој отац је раније био атеиста. Али је редовно слушао недељне духовне беседе оца Родзјанка (самог епископа Василија) на Би-Би-Сију. Преко њега је дошао до вере и извршавао је све што је тај свештеник говорио, сматрајући га својим духовним оцем.“

Сузе су потекле из очију епископа Василија док је стављао епитрахиљ и почињао молитву за душу свога духовног чеда, које му је до тог тренутка било потпуно непознато.

Ко је могао претпоставити да је Бог устројио овај сусрет како овај човек не би био лишен благослова свога духовног оца? То су скривени путеви Божији. Они нам се не откривају увек брзо и одмах, али то што остају сакривени не значи да Бог не прати сваки детаљ нашег живота, водећи нас ка спасењу којем се надамо.

Господе, даруј Својој Цркви свештенике сличне овим праведницима. Опрости нам и не допусти да оправдавамо своје недостатке.

Извор, фото: Фејсбукстраница Metropolitan Saba Esper

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"