Многа грузијска предања и обичаји су забележени тек у XIX-XX веку. Тешко је утврдити време њиховог настанка. Данас се већина обичаја који нису повезани с црквеном традицијом није сачувала. Историографи су истицали синкретички карактер њиховог садржаја. Једни научници (Н. Ј. Мар, И. Џавахишвили, В. Бардавелидзе, Т. Очијаури, Џ. Рухадзе, А. Цанава, И. Сургуладзе и др.) су више пажње посвећивали паганским слојевима старих религиозних веровања и култова, а други (З. Кикнадзе, А. Лекијашвили и др.) су их сматрали резултатом секундарне митологизације хришћанских веровања, кад су се променила хришћанска, а не претхришћанска веровања. ГПЦ не прихвата неке народне представе и обичаје који су раширени у појединим крајевима Грузије, који противрече православној веронауци, чину богослужења и црквеној традицији. У низу крајева у Грузији ове традиције се чувају у виду народних празника и обичаја.

           Џвар-хати у Грузији (џвари (груз. – крст) у Хевсуретији, Карталинији, Лечхуми и Рачи, хати (груз. – икона) у Пшавији и Тушетији) су били називи за светилишта заједнице, касније за престоле хришћанских цркава који су се доживљавали као место боравка икона и анђела. Џвари су се могли називати и небески покровитељи цркава (Тројица, арханђео Михаил, Богомајка, свети Георгије и др.): Самебис џвари (Тројичин крст), Самебис хати (Тројична икона), Мтаварангелозис џвари (крст арханђела), Мтаварангелозис хати (икона арханђела итд. У горњем делу источне Грузије покровитељи заједница, као и парохијани називају се још и Гвтисшвили (груз. – Син Божји), Гвтиснабадеби (рођен од Бога), Гвтиснасахи (зачет од Бога). Парохијани су се такође називали и џвариони, односно крсташи.

           Џвар-хати је обично био ограђен, у њему су се уместо храма налазили „кула барјака“, звоник, амбар (бегели) и други економски објекти. Својеврсна светиња џвар-хатија је био барјак (дроша), који представља дугачак дрвени штап на чији врх је на једном крају било причвршћено неколико четвороугаоних марама у боји, звонце и копље; барјак је био крунисан металним крстом на сребрној лопти (понекад без ње). У демонтираном виду дроша се чувала у храму или бегелију, и само су барјактар и свештенослужитељи могли да је дотакну. На велике црквене празнике барјак који је сваки пут поново монтиран у потпуној тишини, у литији је изношен у порту и прислањан на „кулу барјака“.

           Господа Исуса Христа неки у народу могу називати именима Квира (Господ – од грч. κύριος; отуда потиче назив недеље – квира (уп. грч. κυριακή)), Квириа, Квирае, Квирацховели (Господ Животворни), Мацховари (Спаситељ Животворни), Мхснели (Спаситељ), Квираџвари (Крст Господњи), Гвтисшвили. У западној Грузији су распрострањени обреди славословља Христа: свете песме углавном изводи омладина окренувши се према истоку, на Божић, у Месопусну недељу, на покладе, у Чисти понедељак, за Васкрс, на Вазнесење и др. Најпоштованији Господњи празници су Васкрс и Божић. У Сванетији на Чисти понедељак људи моле Христа да дарује летину у предстојећој години, граде куле од снега (мурквами), око којих играју коло; овај празник у којем се могу запазити трагови древне традиције повезане с плодношћу називан је мурквамоба-квириаоба.

           Првим међу празницима васкршњег циклуса сматра се Лазарева субота – Бзоба (од груз. бза – вечно зелена палма, шимшир), у Мегрелији се сачувао и други назив празника – Ајоба (од мегр. Аја – врба). На Бзобу се освећују гранчице с малим пупољцима цвећа, сматрају се изузетно благодатнима и називају пуријани (хлебне). На Велики петак корењем бојадисарског броћа (ендро) фарбају се јаја за Васкрс. За Васкрс (Агдгома – Васкрсење, Агвсеба – испуњење) у објекту (марани) где се чувају посуде с вином врши се посебан обред: најстарији мушкарац у роду отвара амфору (квеври) с оштрим дном, пуну црног вина, која је у име Господа ујесен закопана у земљу с десне стране улаза и започиње свечану празничну трпезу, дајући хлеб и вино свим члановима рода (заједнице, села, породице). У источној Грузији овај обред је познат као Сероба (вечера) и Рџулис Дге (дан вере); он се обављао на Велики четвртак и одговарао је процесији у ноћи Великог четвртка по пракси древног јерусалимског богослужења. Брђани су ради обављања обреда силазили у равничарску Кахетију где су држали винограде и маране које им је дао цар. Литију су предводили свештеници са знамењем џвари; у сваком храму на који наиђу заустављали су се да обаве молитву. Прославивши Серобу заједно са житељима равнице брђани су се истог дана враћали доносећи вино и хлеб у своје куће. За Васкрс се кољу јагње и прасе; такође се врши обред чона (вунена капа; етимологија речи није јасна, можда је повезана с коришћењем капе приликом прикупљања поклона): омладина или деца обилазе околна села певајући и доносећи радосну вест о Христовом Васкрсењу, добијају на поклон јаја, брашно, намирнице, новац и сл. Васкрс се слави много дана.

           Прва недеља по Васкрсу назива се Ахал Квире (Нова Недеља), Квирацховлоба (дан Господа Животворног), Чиче Танапа (Мало Васкрсење, сачувало се у Мегрелији). На Вазнесење се помињу мртви, кољу овце и спрема даћа. На Педесетницу (Мееграсе Дге), на Духове (Султмопеноба, Мартвилија, Халарџоба, Халарџвеба) мртви се на гробовима помињу ритуалним хлебом, ракијом (араки), врелим млеком с путером и другом храном, организују се коњске трке (доги) у част покојника.

           Празничном циклусу Васкрса и Педесетнице у брдским деловима источне Грузије придруживао се празник атенагеноба (вардоба) који је био повезан са споменом на свештеномученика Атиногена (304/11): у неким заједницама у Хевсуретији он се славио од прве недеље у јулу до понедељка, у другима је почињао на дан светих Петра и Павла или 13. јула и трајао је недељу дана; у Пшави су тако називани сви летњи празници (Сероба, Сагмтооба, (Спасовдан), сам празник свештеномученика Атиногена); у Хеви је то непрелазни празник свештеномученика Атиногена (16. јул); у Тушетији летњи празници трају 2 недеље.

           Божићно-новогодишњи циклус је започињан 40-дневним постом и завршавао се навечерјем Божића (Коркотоба, Чантилоба – Бадњи дан, Кристес сагамо, Кристес цухра – вече Христа, коркотоба сагамо – вече жита, корбоулоба (од корбоули – хлеб (у Хеви)) – вече ритуалног хлеба). На Бадњи дан се прави сочиво (жито) од житарица (коркоти – тучено зрно, чантили – сочиво), пеку се ритуални хлебови – ганатехи (хлеб преламања), табла (хлеб), гвезели (хлеб у облику српа с филом од сира и куваних јаја), корбоули (Христов хлеб) и помињу се мртви. На Бадњи дан, као и за време новогодишњих празника обављају се обреди повезани с усевима, напредовањем домаћинства (на пример, дрвеће се маже куваним житом). Главним тренуцима Бадњег дана сматра се паљење Божићне „нове ватре“ у огњишту, као и певање (алило) које је добило назив од рефрена „алило“ (од грч. ἀλληλούϊα), које извођачи (меалилоеби), по правилу омладина, Божићних песама понављају после сваке строфе. Обичај је да се на Бадњи дан обилазе куме са крштења.

           У Некресију (Кахетија) се сачувао обичај да се за Божић коље свиња, по локалном предању, у сећање на то како је стадо свиња на чудесан начин избавило цркву да је не сруше брђани-иноверци.

           Обичај је да се на Богојављење (Натлоба, Ганцхадеба) људи купају у рекама, кропе богојављенском водицом кућу, домаћинство и гробове. У Хеви пале ритуалне ватре како би „загрејали“ мртве, у неким крајевима тако „пале реп“ зими (јануару).

           На Сретење (Миркма – загрљај, Лампроба, Лимпаријели, Ампарија – дан упаљених бакљи, Свимоноба – дан св. Симеона) становници села (посебно у планинским крајевима) пале бакље и бацају их што је могуће даље; од дрва која донесе сваки сељанин старешина пали заједничку ватру (обичај освећивања сретењских свећа и светиљки познат је и у другим хришћанским земљама).

           Пресвета Богородица се у Грузији посебно поштује. Заједно са црквеним (Гвтисмшобели – Богородица, Деда Гвтиса – Мајка Божја, Калмаријам – Дјева Марија) постоје народне варијанте Њеног имена и епитети: Шобис Деда (Мајка Божића), Нерчис, Пудзис Батони (Господарица, Господарица рода), Адгилис Деда, Дедопали (Мајка, Господарица места) и др. У неким крајевима западне Грузије (Мегрелија, Гурија, Имеретија) сачуван је архајски обред Нерчис хвама (молитва Нерчи (роду)), који се обавља за време порођаја у присуству свих жена у роду и који обухвата мољење Пресветој Богородици. У источној Грузији се дан чувара рода (сахлтангелозоба, сахлис ангелозоба – дан рода, дан Господарице места) сматрао женским празником, а са ширењем хришћанства подударио се с поштовањем Пресвете Богородице и повезан је с прославом поклада. Од путера које се даје као прилог (зедаше) пече се колач с филом од брашна, шећера и путера (када), пече се кокошка, жене припремљену храну једу у „углу анђела“ (угао с иконама) молећи Пречисту Дјеву за здравље свих чланова породице.

           Најпоштованији међу црквеним празницима посвећеним Пресветој Богородици јесте Успење Пресвете Богородице (Маријамоба; 15. август). Цео август се називао месецом Богомајке (Маријамобис тве). Већина грузијских храмова је освећена у част Успења Пресвете Богородице и носи назив Сиони (по Сионској горњој одаји у којој је живела и преминула Пресвета Дјева), на пример, Тбилиски Сиони, Болниски Сиони, Дманиски Сиони итд. На Маријамоба се празнична трпеза украшава гранама воћа и цвећем. По обичају, у воћњацима се оставља мало необраног воћа како би летина била добра и следећег лета. За покојнике се кува жито; тога дана или сутрадан долазе на гробље с гранама и свежим воћем. У планинским крајевима Грузије доноси се храна на гробље. На Рођење Пресвете Богородице (Гвтисмшоблоба) сељаци благодаре Богородици, Даватељки летине и моле Је за помоћ у идућој години.

           У западној Грузији (посебно у Лечхумију) Мајком Божића (Шобис Деда) се назива црквени празник Сабора Пресвете Богородице који се слави другог дана Божића (26. децембра). Женам је тог дана забрањено да раде (посебно да шију и да плету). Благовести Пресвете Богородице (Хареба) су се сматрале празником пролећа, обнављања, доброчинства природе. По предању, тог дана „јелен не мрда роговима, девојка кику не заплиће“. На Благовести се помињу покојници, за њих се у кући кува жито и прави јело од рибе; освећују се семена за сетву, симболично се калеме воћке и изводи бик у поље. Од овог дана зависи судбина целе године. Следећег дана су почињали радови на сетви.

           Посебним празником се сматра Полагање ризе Пресвете Богородице у Влахерни (Влахерноба; 2. јул), он је посвећен и ризи и делу појаса Мајке Божје који се чувају у Грузији, као и чудотворној копији Влахернске иконе Мајке Божје, по грузијској историјској традицији  (Иоселиани. Описание древностей. 1866) коју је византијски цар Ираклије у VII веку поклонио грузијском цару. По другим подацима (изасланство Иевлева и Толочанова, 1650-1652 - Цинцадзе. 1969), Влахернска икона и риза у Грузију су донети за време иконоборства, а део појаса Богомајке и Оконску икону је донела рођака византијског цара Романа III Аргира, Јелена, прва супруга грузијског цара Баграта IV (1027-1072). Ходочасници који су посетили Свету земљу од XV века су Грузијце називали „хришћанима појаса“ (Хазарадзе. К истории одной реликвии. 1999; Григорий (Перадзе), сщмч. Сведения иностр. пилигримов. 1995). У XVIII веку је одишки кнез Григол Дадијани Влахернску икону, ризу и део појаса предао последњем грузијском цару Георгију XII. После цареве смрти његов син Давид је икону пренео у Русију, касније је поново враћена у Грузију. Тренутно се Влахернска икона чува у Државном музеју грузијске уметности, риза Пресвете Богородице у Зугдидском државном етнографском музеју. На Влахерноба се икона преноси у цркву Влахернске иконе Мајке Божје у Зугдидију. Постоји обичај да се икони дарује шарена тканина (Гвтисмшоблис Перанги – риза Богомајке), чија је употреба, чак и у добре сврхе (на пример, давање сиромашнима) забрањена.

           Уторак Светле седмице је дан када се славе Оконска (Оконоба) и Иверска (Ивероба) икона Мајке Божје. Оконоба је повезан с поштовањем иконе из цркве у Оконију (село Чихареши, Квемо-Сванетија), коју су подигли кнежеви Кипијани (Ивероба се слави и 12. фебруара).

           Празник Зачећа Пресвете Богородице од стране праведне Ане (9. децембар) се посебно слави у западној Грузији (Рача, Лечхуми, Сванетија), где праведну Ану у народу зову „бака Божића“ и сматрају покровитељком девојака, брака, жена, а посебно породиља. Овај дан посебно славе и обележавају жене: најстарија у породици пече ритуалне хлебове од пшеничног брашна у облику крста, звезде и сунца. Праведну Ану моле за добробит породице, за срећан порођај (уколико у кући постоји трудница), за чување светлости очију, за обилну летину проса.

           О поштовању великомученика Георгија Победоносца в. у чланку свети Георгије, великомученик.

           Арханђели Михаил (8. новембар) и Гаврило (13. јул) се у Грузији поштују и понаособ и заједно (Микам-Гарија; Микам-Гарио; Мкамгарија; Акамгарија). У западној Грузији (Мегрелија и Абхазија; првог понедељка нове године) најчешће се среће прослава у пару. Његове особености неки истраживачи објашњавају локалним спајањем хришћанских и паганских веровања: поштовање арханђела је заменило поклоњење паганским божанствима диоскурима (то да је у Грузији у давна времена постојао култ близанаца потврђују предмети пронађени у археолошким ископавањима: златна скулптура младића из Гонијског блага (II-III в.), која се поистовећује с приказима диоскура  (Лордкипанидзе, Микеладзе, Хахутаишвили. Гонийский клад), слична бронзана скулптура из мегрелије (Цаленџихски рејон, чувала се у етнографском музеју Зугдидија, изгубљена је 40-их година ХХ века, сачувале су се фотографије), прикази парник коњаника на секири из Ванија (VIII-VII в. пре Р.Х.) и декор (2 пешадинца близанца-стрелца) на бронзаним појасима (IX-VIII в. пре Р.Х.), који је пронађен на територији источне Грузије (Сагареџо, Самтавро)). У Мегрелији је постојао обичај да се првог понедељка после Нове године у част арханђела Михаила и Гаврила врши охвамери (од хвама – молитва): најстарији мушкарац у селу (роду, породици) закопавао је у земљу у подруму посуду с вином посвећену арханђелима, или је то чинио на ограђеном месту, или у источном делу винограда, што је симболизовало приношење жртве и доносило је процват селу (роду, породици). Микам-Гарија се асоцира с месецом, на шта указује дан узношења молитве (у преводу на мегрелски понедељак – туташха, дан месеца), а такође се потврђује примерима ране грузијске иконографије арханђела – с полумесецом на покривалима за главу. У народним веровањима срећу се ликови арханђела као исцелитеља и спроводника душа. По веровањима Хевсура, путника од једног села до другог, односно док путник не дође под покровитељство другог светилишта, прати свита арханђела (подразумевају се арханђели у пару). Полазећи на пут и враћајући се кући Хевсури су се молили Архотију (по називу цркве у Архотију посвећене арханђелу Михаилу). Као судије, попут великомученика Георгија и пророка Илије, парни ликови арханђела учествују у поротничком суду који се вршио на територији целе западне Грузије.

           Илиндан (Елијаоба, 20. јул) се славио у скоро свим крајевима Грузије. Елијаоба се доживљавао као празник на граници лета и јесени: тог дана су на раскрсницама и испред сваке куће паљене ритуалне ватре и одагнаване зле силе. У народним веровањима чудотворна моћ Илија утиче на време („Ти ћеш нам дати кишу, а ми теби јарца“), што је карактеристично и за поштовање пророка Захарије; за време олује звонили су у звона како би светац знао да је под точковима његових огњених кочија засејано поље. У истом циљу су насред поља често грађене црквице у име светог Илије које су називане стражарима (чуварима) поља.

           Поштовање свете Варваре (Барбаре, Барбале, Барбол, Барблаш, бабали, борбали – точак, најчешћи соларни симбол; 4. дец.) која је популарна у Грузији обухватило је карактеристике поштовања грузијске паганске богиње сунца Мзекале. Варварин дан (Барбароба) је повезан са зимским солстицијем; по сванским веровањима сунце чини 3 скока петла и дан се продужава. Од Барбаробе је почињало одбројавање годишњих празника: како човек дочека тај дан, таква ће му бити цела година. Значење које је придавано првом дану године спаја поштовање свете Варваре и поштовањем Мајке-богиње срећног удела (судбине). На Барбаробу се позива човек који има „срећну ногу“ (меквале – онај ко честита дан), у гости се иде само у своје село. Ако се „срећна“ нога човека који честита дан оправдала, он је постајао први гост Нове године. Најстарија жена у породици је пекла ритуални колач (лобијани с пасуљем), колач с филом од ораха, кувала је кашу и другу посну храну (празник пада у току Божићног поста) да година не би била празна. За помињање покојника се кува жито. И ритуалима и обредима посвећеним светој Варвари присутни су соларни симболи: гвоздени кругови, плетени венчићи и сл. Света Варвара се поштује као покровитељка женског начела: њој се људи моле да зачну дете, за умножавање стоке и живине. Она се сматра покровитељком деце и заштитницом од болести.

           Свети Теодор Стратилат и Теодор Тирон су у Грузији поштовани као Диди батонеби (Велике владике), покровитељи домаће стоке. Њима је посвећена недеља (прва седмица Великог поста) која се зове тевдороба (тедороба): у уторак и у суботу су се пре изласка сунца пекле обредне фигурице домаћих животиња – вола, бика, козе и коња. У Мегрелији се у селу Орка где је по предању подигнута црква Теодора Тирона сачувао древни обичај: у први понедељак по Васкрсу ходочасници из свих крајева западне Грузије су долазили у цркву и молили светог Теодора за умножавање коња. Овде су, по обичају, проклињали коњокрадице и предавали су их на суд икони св. Теодора (Макалатия. История и этнография. 1941).

           Дан светог Василија (Басилоба) се подудара с празником Обрезања Господњег (1. јануар). Свети Василије Велики се сматра покровитељем пољопривреде – посебну посластицу тог дана представљају јела од свињетине. Постоји обичај да се коље свиња и да се пеку ритуални хлебови (басила) на свињском салу по броју мушкараца у кући.

           Дан светитеља Николаја Мирликијског (Николозоба; 6. дец.) се посебно поштује у Рачи и Лечхумију. У неким местима у Грузији ово је нерадни дан. Тушинци овај дан повезују са зимским солстицијем: по веровањима, сунце овог дана силази у гнездо на 3 дана; ако га у гнезду дочека змија оно се 9. децембра продужи за дужину скока тродневног јагњета, у кући се у његову част поставља празнична трпеза.

           У Грузији је веома раширено поштовање светих мученика Кирика и Јулите (Квирике и Ивлите; 15. јул). Јул кад је слављен дан св. Квирикеа (Квирикоба) називан је квирикобистве (месец Квирикеа). Квирикеа и Ивлите људи моле да зачну дете, за срећу и здравље у породици.

Извори: Цинцадзе И. Статейный список посольства в Империю, 1650-1652 гг. / Сост.: А. Иевлев, груз. пер.: И. Цинцадзе. Тбилиси, 1969.

Литература: Иоселиани П. И. Описание древностей города Тифлиса. Тифлис, 1866; Марр Н. Я. Еще о слове «челеби» // ЗВОРАО. 1910. Т. 20. Вып. 2/3. С. 99-151; он же. О религ. верованиях абхазов // ХВ. 1912. № 4. С. 125-127; он же. Кавказоведение и абхаз. язык. Пг., 1916; Бардавелидзе В. В. Из истории древнейших верований грузин: Божество Барбар, Бабар. Тбилиси, 1941 (на груз. яз.); она же. Древнейшие религ. верования и обрядовое графическое искусство груз. племен. Тбилиси, 1957; Куфтин Б. А. Археол. раскопки в Триалети. Тбилиси, 1941. Т. 1: Опыт периодизации памятников; Макалатия С. История и этнография Мегрелии. Тбилиси, 1941 (на груз. яз.); Чубинишвили Т. Древняя культура в двуречье Куры и Аракса. Тбилиси, 1965; Брегадзе Н. К вопросу о характере одного из груз. нар. праздников - Тедороба // Мат-лы по этнографии Грузии. Тбилиси, 1970. Т. 15. С. 81-91; Лордкипанидзе О. А. Древняя Колхида: Миф и археология. Тбилиси, 1979; он же и др. Гонийский клад. Тбилиси, 1980; Миндадзе Н. Р. Груз. нар. медицина: По этногр. мат-лам горцев Вост. Грузии. Тифлис, 1981 (на груз. яз.); Абакелия Н. и др. Груз. нар. праздники. Тбилиси, 1991 (на груз. яз.); Абакелия Н. Миф и ритуал в Зап. Грузии. Тбилиси, 1991; она же. Теллурические и хтонические теофании в груз. мифо-ритуальной системе // Кавказско-Ближневост. сб. / Ин-т истории и этнологии АН Грузии. Тбилиси, 2001. Вып. 10. С. 168-188 (на груз. яз.); она же. О нек-рых раннехрист. элементах в груз. традиции // Аналеби. Тбилиси, 1999. № 1. С. 47-53; она же. От Дома Хлеба до Дома Вина // Христианство в Грузии: Ист.-этнолог. исслед. Тбилиси, 2000. С. 112-115 (на груз. яз.); Очиаури А. Груз. нар. праздники в нагорной ч. Вост. Грузии (Пшави). Тбилиси, 1991 (на груз. яз.); Каландия Г. Святые мощи и реликвии в Грузии (Самегрело) // Артануджи. Тбилиси, 1994. № 1. С. 10-17 (на груз. яз.); Григорий (Перадзе), сщмч. Сведения иностр. пилигримов о груз. монахах и груз. мон-рях в Палестине. Тбилиси, 1995 (на груз. яз.); Хазарадзе Н. К истории одной реликвии Грузии: Грузия и пояс Богоматери // Аналеби / ИИЭГ. Тбилиси, 1999. № 1. С. 6-14 (на груз. яз.); она же. К семантическому коду названия грузин // Древневост. и картвелологические изыскания / ИИЭГ. Тбилиси, 2001 (на груз. яз.). С. 330-340; Гамбашидзе Н. Гость - посланник Бога // Мат-лы по этнографии Грузии. Тбилиси, 2005. Т. 25. С. 290-296 (на груз. яз.).

Н. Абакелија

Извор: pravenc.ru

Са руског превела и порталу "Живот Цркве" уступила: Марина Тодић

_{Насловна фото: прослављање Успенија Пресвете Богородице у Тбилиском Сионију, извор: sputnik-georgia.ru (Vladimir Umikashvili)}