Упознате некога и та особа вам се допадне. Постепено је упознајете. Кроз разговор и дељење искустава, кроз слушање и учење, почиње да се обликује одређена слика, односно стварност. Мислите на ту особу када није поред вас. Свесни сте да и ви њој значите. Помисао да би је нешто могло повредити причињава вам бол. То је пријатељство.

Пријатељство лако сводимо на скуп заједничких осећања. Зашто нам се неко допада, могли бисмо претпоставити, почива на сложеном сплету искустава, нада, страхова и осећања. Али онда неко постави питање: „Постоји ли нешто између вас?“

На површини, то је сасвим невино питање. Оно може значити ништа више од радозналости у вези са узајамним осећањима. Да ли ћете своју везу објавити на Фејсбуку? Али, посматрано из другог угла, то питање постаје много загонетније. Да ли је однос ишта више од психолошке појаве? Да ли смо, заправо, потпуно одвојена бића, затворена у искуство сопствене свести? Шта ако би неко за ваше пријатељство рекао: „Све је то само у твојој глави“?

Осећате велику блискост са том особом. Пријатељство већ траје годинама и показало се постојаним. Једног дана, разговарајући са неким трећим, описујете мисли свог пријатеља. Међутим, ваш опис бива доведен у питање: „Како уопште можеш знати шта се дешава у туђем уму?“ Не успевате да смислите одговор на то питање, али ипак верујете да су и ваш опис и ваше искуство истинити и исправни.

Теоретски посматрано, наша савремена култура верује да су односи са другим људима само психолошке појаве – да се све одиграва у нашој глави. Повремено се спроводе истраживања која настоје да установе постојање некаквог односа који превазилази психолошку раван (као што је, на пример, екстрасензорна перцепција), али и то у великој мери остаје само проширење психологије. Међутим, постоји читава област људског искуства коју такво схватање занемарује. А управо то искуство налази се у самом средишту класичног хришћанства.

То искуство изражено је појмом заједнице. Он означава стварно учешће и стварно дељење живота и самог постојања другога. То није назив за одређени скуп осећања нити синоним за блискост са неким. То је појам који заиста значи оно што говори. Грчка реч је κοινωνία (кинонија) и означава стање заједничарења, заједништва.

Православна вера учи да се спасавамо кроз заједницу, а пре свега кроз заједницу са Христом. Када се неко крштава, свештеник га три пута пита: „Сједињујеш ли се са Христом?“ Према речима Светог апостола Павла, тада се крштавамо „у смрт“ Христову и васкрсавамо по подобију Његовог Васкрсења. То је спасење. Христова смрт постаје моја смрт, а моја смрт постаје Његова смрт. Христово Васкрсење постаје моје васкрсење и тако даље. Свака света тајна Цркве тиче се сједињења са Христом или сједињења са другим човеком (као у браку). Све оне почивају на могућности стварне заједнице и стварног учешћа.

Тврдња да је тако нешто истинито и могуће разликује православно хришћанство од готово сваког облика савременог хришћанског веровања. Она представља темељ светотајинског света Цркве. Када у Светој Евхаристији једемо Тело Христово и пијемо Крв Његову, ми верујемо да се ту остварује истинско заједничарење, стварна заједница:

„Који једе Моје Тело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему“ (Јн 6, 56).

Живети на такав начин да се ово заједничарење пројављује у нашем животу представља читаву сврху православног хришћанског живота.

Заједница, ако тако можемо рећи, јесте један од најосновнијих елемената хришћанске граматике. Она даје смисао многим стварима, а многе теме о којима говори хришћанско учење могу се разумети једино у њеном контексту. Где год се заједница занемари као стварност, хришћанство бива изобличено и претворено у карикатуру своје истинске природе.

У Апостолском символу вере, древном исповедању вере које се чита у многим западним црквама, израз „заједница светих“ (communion of saints) наводи се као један од чланова вере, упоредо са опроштајем грехова и васкрсењем мртвих. Међутим, у свести већине савремених хришћана који исповедају овај Символ, заједница светих често остаје нејасан и недовољно одређен појам, углавном сведен на некакво заједништво са онима који су на небу.

Према новозаветном схватању, истинско знање се у крајњој линији стиче једино кроз заједницу (κοινωνία). Оно што се у нашем свету сматра знањем — рационално и посматрачко прикупљање чињеница — за људе Новог Завета не би било знање у правом смислу те речи. Када се у Јеванђељу по Јовану каже: „А ово је живот вечни да познају Тебе, јединога истинитога Бога, и кога си послао Исуса Христа“ (Јн 17, 3), реч је о познању кроз учешће, односно кроз заједницу. Управо зато што је истинско познање заједница, познање Бога јесте живот вечни. Такво познање могуће је једино кроз стварно учешће у Његовом животу.

На сличан начин Свети апостол Павле кличе: „Да познам Њега и силу Васкрсења Његова, и заједницу у страдањима Његовим, саображавајући се смрти Његовој, не бих ли како достигао у васкрсење мртвих“ (Флп. 3, 10–11).

Занимљиво је да се у самом средишту традиционалне праксе поштовања светих налази управо заједница. Заједница се остварује кроз љубав. Штавише, истинска заједница је можда и сама суштина љубави. Ми не желимо само да будемо поред другога; желимо да учествујемо у његовом животу и постојању. У примеру пријатељства који је наведен на почетку текста, постоји искуство заједнице за које у савременом речнику често немамо одговарајућу реч (будући да је само значење речи „заједница“ измењено). Ми доживљавамо заједницу, али нам недостају речи да је опишемо или одбранимо. Када нам неко каже да је све то само производ нашег ума, остајемо без одговора. Модерност је усамљена творевина.

Поштовање светих једноставно је облик који наша љубав према њима поприма. Спољашњи изрази те љубави, као што су целивање икона или паљење свећа пред њима, не разликују се од других спољашњих израза љубави. Али свет који остане без таквих израза љубави брзо постаје свет без љубави. Људским бићима је, на пример, додир неопходан да би живела. Ми нисмо бића ума.

Пре много година написао сам на Универзитету Дјук своју дисертацију о икони као теологији. Током тог истраживања дошао сам до схватања да се икона може истински видети једино у чину поштовања. Јер, према учењу Цркве, гледање иконе јесте односни чин, чин заједнице. Многи људи гледају икону и виде предмет, можда леп религиозни предмет. Али без поштовања, без љубави која се узноси ономе ко је присутан у лику, нема заједнице. Кроз чин (или многе чинове) поштовања ми улазимо у стварност заједнице.

Ово поштовање је у животу Цркве добило своје литургијско изражавање, али исто важи и за наше односе са свим људима. Кроз љубав, која се испољава на различите прикладне начине, ми другога истински познајемо кроз учешће, односно кроз заједницу. У извесној мери улазимо у његов живот и учествујемо у њему. У извесној мери његов живот постаје наш, а наш његов. То је нарочито истинито у браку, у коме мушкарац и жена постају једно тело. Свети Силуан Атонски је говорио: „Мој брат је мој живот.“

Могућност заједнице и учешћа у животу другога представља један од највећих изазова савременом погледу на свет. Ми нисмо потпуно изоловани појединци ни у свом постојању ни у свом искуству. Ми смо бића чији се живот најпотпуније изражава и испуњава кроз заједницу. Када се то правилно разуме, онда то није ништа друго до објава првенства љубави.

„Живите у љубави, као што је и Христос нас љубио и предао Себе за нас као принос и жртву Богу на пријатан мирис“ (Еф. 5, 2).

„Ако ли у светлости ходимо, као што је Он Сам у светлости, имамо заједницу једни са другима, и Крв Исуса Христа, Сина Његовога, очишћава нас од свакога греха“ (1 Јн. 1, 7).

Извор, фото: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"