„О, како су мудри Твоји судови, Христе! Како си Петру, самим повојима, дао да разуме Твоје Васкрсење. Али, путујући са Луком и Клеопом, беседио си им, и беседећи ниси се одмах открио. Зато си био прекорен као једини странац у Јерусалиму, који не зна шта се у њему збило. Али Ти, Који све уређујеш на корист својих створења, протумачио си им пророчанства која говоре о Теби, и при благосиљању хлеба познали су Те. Срца њихова су горела од знања о Теби, и они већ вернима у сабрању јасно објавише Твоје васкрсење. Помилуј и нас кроз њега.“
Пета Јеванђелска стихира

У уторак Светле седмице, Његово Високопреосвештенство митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродром. 

Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: протојереј ставрофор др Зоран Крстић ректор Богословије Светог Јована Златоустог, Арх. намесник крагујевачки протојереј ставрофор мр Рајко Стефановић, јеромонах Јован Прокин, јереј Александар Ђорђевић, протођакон Иван Гашић и ђакон Дејан Јовановић. За певницом су појали оци храма Светога Саве са верним народом. По прочитаном Јеванђељу надахнутом беседом се обратио верном народу Митрополит Јован:

„Христос васкрсе, браћо и сестре!

Данас је Васкршњи уторак, трећи дан како прослављамо највећи и најзначајнији празник — празник Васкрсења Христа Бога. Ових дана често слушамо и говоримо да је Васкрс најзначајнији празник, али зашто је, у ствари, Васкрсење Христово толико важно? Зато, браћо и сестре, што нас је Господ својом крсном жртвом и Васкрсењем ослободио од греха и смрти. Васкрс је победа светлости над тамом, победа истине над неистином, победа над страхом и, што је најважније, победа над смрћу. Заиста, како и певамо у тропару: „Смрћу смрт уништи и онима који су у гробовима живот дарова.“ Радујемо се Васкрслом Господу зато што нас је ослободио од пакла и греха, показавши нам да је покајање веће од свакога греха. Радујући се Васкрсењу Христовом, ми се радујемо самима себи — радујемо се вечнима и бесмртнима. Клањајући се Васкрсломе, ми се клањамо вечном животу. Он је наш живот. Причешћујући се Телом и Крвљу Његовом, ми постајемо једно са Њим и задобијамо оно најважније: живот вечни. Света Литургија је управо наше учешће у Васкрсењу Христовом. У њој се не само сећамо Васкрса, већ реално улазимо у божанску силу — ону исту силу коју је дао апостолима да лече болесне и васкрсавају мртве.

Христос постаје храна и пиће за наш живот. Који живот? Онај који тече у вечност. Кроз Свето Причешће, Христос улази у наше срце и преображава га. Свети Јован Златоусти каже да Причешће није само награда за добре, већ лек за болесне. А јесмо ли сви ми болесни? Јесмо. Духовно смо болесни јер смо грешни, а из сваког греха произилази болест. Од те болести једино нас може исцелити сам Господ Исус Христос. Причешће је животворна сила која нас васкрсава из духовне смрти. Савремени човек, окружен релативизмом и технологијом, често живи без смисла, у страху од смрти и отуђености од других. Васкрсење Христово му поручује: смрт нема последњу реч. Љубав је јача од смрти. Бог је све учинио из љубави — родио се, трпео, био распет и васкрсао, дајући нам смисао вечног живота.

Христос телом беше у гробу, а душом сиђе у ад (пакао). Али Он тамо није остао. Зато ни човек не мора остати у својим „гробовима“ очајања и усамљености. Често кажем да је очајање последња степеница на којој човек још може донети одлуку. Падне ли у очајање, он губи Христа и више не зна шта ради. Васкрсење нас позива на нови почетак. Васкрсли Христос је на крсту раширеним рукама вечно загрлио читав свет. Та крсна љубав позвала је народе на узајамно мирење и праштање. Праштање враћа Бога људима. Како каже Свети Јован Златоусти: „Све праштајмо Васкрсењем Христовим.“ Иако смо грешни и слаби, никада не смемо заборавити да нас Бог грли и да жели наше покајање. А покајање је, у ствари, ништа друго до васкрсење човека. Када се човек покаје, он васкрсава.

Нека у нама и целом свету завлада љубав, мир и слога. Нека увек имамо осећај да је Господ милостив, али немојмо ту милост злоупотребљавати говорећи: „Бог је милостив, па могу да грешим колико хоћу.“ Угледајмо се на Њега — колико је Он милостив према нама, толико и ми будимо милостиви једни према другима. Кад у човеку завлада мир са Богом и људима, шта му више треба? Човек који стално носи Христа у себи је испуњен човек. Без Христа, човек је празан и често не зна чиме ту празнину да попуни. Испунимо се Богом, па ћемо бити испуњени свим оним што је божанско.

Бог вас благословио!“

У наставку Свете Литургије Високопреосвећени Митрополит је причестио верни народ и поделио иконице Васкрсења Христовог, као благослов и молитвено сећање.

Дејан Јовановић, ђакон

Извор, фото: Епархија шумадијска