Пролазећи кроз драгоцену ризницу дела Светог Григорија Назијанзина (Богослова), као и кроз бројне странице дела њему посвећене, човека преплављује осећај недостојности и стида пред силом учености овог великог Светог оца наше Цркве, једнако као пред светлошћу његове моралне чистоте и светошћу мудрости, Богом му откривене. Аристократа пореклом, а својом вољом скромни монах и девственик; горљиви подвижник и нестјажатељ, а најученији човек свога доба и славни епископ; беседник, песник и философ којим човечанство ретко бива од Свевишњег даривано.

            Родио се године 329. или 330, у Аријанзу, кападокијском месту близу града Назијанза (планинска област у Малој Азији), од оца Григорија и мајке Ноне, који су имали још двоје деце: кћер Горгонију и сина Кесарија, потоњег лекара царске породице у Константинопољу. Отац Григоријев био је припадник једне хеленско-јудејске секте ипсистарија, али је Нона, рођењем хришћанка, успела да мужа обрати у хришћанство, тако да је Григорије Старији, иначе угледник и човек испуњен врлинама, након крштења изабран за епископа, управо у време када им се родио син Григорије (Григорије Старији је тада је имао око 50 година живота и био доста старији од Ноне али, судећи по породичним збитијима, тај брак је био плодан у сваком аспекту живота). Љубав према Богу и, за тако мали дечији узраст, необичну посвећеност вери хришћанској, дечаку Григорију је усадила мајка коју је он волео посебном љубављу и посветио јој, доцније, многе странице у својим песмама и писмима. Интересантно је нагласити да је знатни удео у васпитању малог Григорија имао и ујак Амфилохије, такође епископ, отац потоњег епископа – Светог Амфилохија Иконијског.

            Своје чудесно образовање Григорије стиче најпре у Назијанзу, па у Кесарији кападокијској, потом у Кесарији палестинској, затим у Александрији и, напокон, у Атини. Класично и хришћанско образовање које стиче у овим местима је импозантно, будући да је у отаџбини изучио грчки језик са граматиком и стилистиком до највишег нивоа класичног језика, док је у Кесарији палестинској наставио више студије реторике, као и студије теологије, у оквиру којих се бавио изучавањем алегоријске методе тумачења Светог писма.  У Александрији је слушао предавања Дидима Слепог; такође, упознао се са Атанасијем Великим, а у Египту са Светим Антонијем Великим, где се његова жеља за вођењем монашког живота распламсава и утврђује. Млади Григорије, на путу из Александрије у Атину (око 350. године, када му је било тек двадесетак година), доживљава на мору велику и опасну буру; мислећи да ће изгубити живот, а узнемирен и жалостан што није примио Свето крштење (по обичају тога времена крштење се одлагало до зрелог доба), заветује се Богу да ће, ако преживи, читав свој живот посветити Христу; дато обећање након тога испуњава, као мало који човек на земљи рођен.

            У Атини је провео седам година, изучавајући највиши степен студија реторике код чувених философа Химерија и Проересија; такође, студира медицину и природне науке. Ту, у Атини, среће свог пријатеља Василија и живи са њим под истим кровом; ови велики млади људи заједно напредују у наукама, нарочито у науци хришћанској и у подвизима истинитог хришћанског живота. Темељно изучавање класичних наука, хеленске философије и уметности уз, истовремено, подвижничко узрастање у Духу Светоме, даје Григорију, као чини се, јединственој личности у свету хришћанском, ауторитативну способност да ствара велика дела и поучава друге на темељима целовитог јединства двеју вредности: хришћанског учења и класичног образовања, којима је остао веран до конца. Много је ценио и волео хеленску културу, сматрајући да њена узвишеност, красота и мудрост могу оплеменити биће истински верујућег хришћанина и помоћи му у стицању неопходних знања којима ће своје образовање обогатити, а своју веру одбранити када је то потребно; нипошто не сматрајући достигнућа хеленске културе штетним ни сувишним, као што су многи сматрали онда, а нажалост, и у време данашње, тврде исто... Погледајмо начас како о томе разлаже сам Свети Григорије, у једној од његових беседа (PG 36, 508):

            Οἶμαι δὲ πᾶσιν ἀνωμολογῆσθαι τὸν νοῦν ἐχόντων, παίδευσιν τῶν παρ` ἡμῖν ἀγαθῶν εἶναι τὸ πρῶτον· οὐ ταύτην μόνην τὴν εὐγενεστέραν, καὶ ἡμετέραν ἣ πἂν τὸ ἐν λόγοις κομψὸν καὶ φιλότιμον ἀτιμάζουσα, μόνης ἔχεται τῆς σωτηρίας καὶ τοῦ κάλλους τῶν νοουμένον· ἀλλὰ καὶ τὴν ἔξωθεν, ἣν οἱ πολλοὶ Χριστιανῶν διαπτύουσιν ὡς ἐπίβουλον καὶ σφαλερὰν, καὶ Θεοῦ πόῤῥω βαλοῦσαν, κακῶς εἴδότες („Поимам да ће сви они, који ума имају, признати да је образовање, од наших људских добара – прво; не само оно најплеменитије и наше (хришћанско), које сувишност речи и частољубље презире и држи се само спасења и лепоте духовне; већ мислим и на оно спољашње образовање (класично), које многи хришћани презиру као штетно и опасно и које далеко од Бога одводи, но они лоше размишљају“).

            Из наведених речи јасно је да Светитељ хришћанске вредности претпоставља свим осталима; међутим, пуноћу људске личности види у непрестаном стицању нових корисних знања и способности. У истој, 43. беседи (посвећеној Василију, епископу Кесарије кападокијске), оштро устаје против оних који одбацују племените вештине и образовање, саветујући да их треба сматрати неразумним, стога што би такви „желели да сви буду као они, неваспитани и необразовани, како би се (понижавањем образовања), сакрили и избегли критику“ (ibidem).

            Омиљен од студената, који га одмах по свршетку његових високих студија бирају за предавача, остаје у Атини још неколико година, а онда  се враћа у  родни Назијанз, где прима Свето крштење, те одлази у тиховање са Василијем, најпре на родитељско имање у Тиверини, а затим на Василијево имање крај реке Ирис у Понту. Двојица Светих помно изучавају Свето писмо, Оригенове списе (узимајући из њих само оно што је исправно), те састављају познату антологију Φιλοκαλία (Добротољубље). На позив оца, епископа, Григорије се враћа у Назијанз (361/2), бива од оца рукоположен за свештеника (иако невољно, будући да је сматрао како је недовољно узрастао за тако свету службу), помаже остарелом родитељу у пастирском раду и, тада се пројављује један од бројних Григоријевих великих харизматичних дарова: блиставо проповеда и поучава верујући народ, доказујући тиме да је, иако смеран и смирен, узрастао у пуноћу раста правог пастира, „наоружаног“ свим потребним знањима и способностима а, превасходно, осењен и призван Духом Светим на такво велико служење Богу и људима. Стога, силан у благодати и знањима, критикује Јулијана Апостату (који му је у Атини био школски друг), проповеда и пише беседе у којима га разобличава и бори се против његових одлука, будући да овај император хришћанима забрањује образовање, сваку могућност да буду предавачи хеленских дисциплина и да их, као студенти, изучавају. Но, хришћани имају свога Григорија, који их поучава и побеђује силом Крста и снагом ума. Он не запоставља ни милосрдне  делатности ван Цркве, прегорно помаже око збрињавања бескућних, болесних (особито лепрозних), сирочади и сиромашних, устројавајући живот у домовима које је за те несрећне људе основао Василије. Пред Васкрс, године 372, Григорије је, опет против своје воље, био хиротонисан за епископа у Сасиму кападокијском, планинском месту тзв. Друге Кападокије.  (Ваља нагласити да Григорије, иако хиротонисан, није био редовни епископ, већ је помагао престарелом оцу и замењивао га до избора новог епископа Евлалија). Разлог овоме је била Григоријева силна привезаност за тиховање и самоћу у којој је, упркос доказаној и великој љубави према људима, добијао од Бога велика откровења и поуке које не би могао, у таквој мери, примити међу мноштвом људи. Ово показује и чињеница да је у Назијанзу остао још две године – до очеве смрти, а онда се одмах повукао у свој дуго жељени мир и самоћу у Селевкију Исавријску, у Манастир Свете првомученице Текле.

            Григоријево дуго молитвено тиховање, уз велике аскетске подвиге (најстрожег поста, свеноћних бденија, спавања на земљи, непрестане умне молитве) није представљало потпуно отшелништво, већ одвајање од сујетних збивања која увек прате даровите и активне људе. Ни у тако великим и за многе, по напору, недостижним подвизима, није заборављао ниште и лепрозне, већ је, све до своје старости и болести, неговао овај вид пастирске љубави према немоћнима.

            Поштујући жељу Василија Великог, а снисходећи молбама православних из Константинопоља да се у Царски град пошаље силан, учен муж и свети пастир који би верујуће заштитио од погубног утицаја аријанаца који су деценијама утицали на све важне одлуке у месним црквама, Григорије, превасходно позван и упућен Духом Светим, стиже у древни Византион, где заснива Цркву Анастасију и успева, као нити један пастир тога доба, да васпостави правоверје и добије, својим радом и проповедима, огромну љубав верујућих и славу, као и законито признавање за епископа Константинопољског, што је изазвало завист и гнев групе епископа из Египта и Македоније који су оспоравали његову хиротонију, тврдећи да епископ из Сасима не може бити устоличен у Константинопољу. Као што је познато, у Константинопољу је, од 31. маја до 9. јула 381. године, одржан Други васељенски сабор којим је, по жељи Григоријевој, председавао Мелетије Антиохијски, док је по његовој смрти, председавање преузео Свети Григорије. Дрско и неправедно нападнут за „незаконито“ епископство и „самовољу“, Свети подноси Сабору оставку, враћа се назад у родни Аријанз надомак Назијанза, где проводи последње године живота у великом подвижништву, пишући своје Песме, дела  узвишеног духовног садржаја (око 400 песама садевених  у 17.000 стихова) и болујући од тешке, изнурујуће болести. Сачувано је 44/45 његових беседа, 245/249 писама, бројни теолошки списи најизузетније вредности,  као и драма у стиховима Христос Страдалац, чије ауторство није потврђено (PG 38, 133-338). Мистик-исихаст, учени философ, теолог од Бога познат, Григорије, песник у души, своје последње године живота проводи пишући песме, метрички уређене у виду хексаметра и елегијског дистиха, налик на Хомерове стихове; такође, пише и у јампском триметру, у атичком маниру. Најдужа Григоријева песма, поема О свом животу  има 1949 стихова, што је, у патристичкој литератури, ретко и најобимније аутобиографско дело које је послужило као инспирација и Блаженом Августину за његове Исповести.

            Не дочекавши пуну старост, у пуноћи мужаственог узраста, измучен тешком болешћу, чудесни Светитељ се преселио у Небесни Јерусалим године 390, у Назијанзу. Спомен Светог Григорија Богослова Црква слави 25. и 30. јануара (7. и 12. фебруара по новом календару). 30. јануара (12. фебруара) Црква празнује Света три јерарха, када се Свети Григорије Богослов заједно прославља са Светим Јованом Златоустим и Светим Василијем Великим. Именом Богослов, јединим после Светог Јована Богослова, Свети Григорије је удостојен захваљујући најчудеснијој способности свога ума да проникне у небесна збитија, опише их, изговори и пренесе људима на корист – умом испуњеним и освећеним највишим мистичним откровењима, а језиком свештеним, Светим Словом облагодаћеним, тако да је, у најчистијем виду словио о Богу, то јест, свештенодејствовао и служио до конца земног му живота, као што и сада, на небесима, служи свету службу Богу Логосу.

            Велика посвећеност поетском стваралаштву у последњим годинама Светитељевог живота била је, чини се, необична и чудна  његовим савременицима који су желели да знају разлоге  такве љубави према поезији. Свети Григорије Богослов им је одговорио у једној од својих песама у оквиру дела О свом животу, разјашњавајући како жели да обузда и смањи своју велеречивост, будући да се сва богословска учења и  истине могу казати и у стиху, али са много мање речи; да младим људима жели да „заслади стиховима оно што је у науци горко“, те да „метрика захтева велики рад“. Уистину, саденути велике богословске теме у стих, и још метрички уређен, са римом, једнаким бројем слогова, једнаким бројем акцентованих слогова у стиху, уредним строфама, посао је тежак и поверен ретким појединцима Цркве, као што су Свети Јефрем Сирин, Свети Јован Дамаскин, Свети Јосиф Химнограф, Свети Роман Мелод, Преподобна Касија… Но, ваља се осврнути и на чињеницу да је Григорије Богослов поседовао врхунска филолошка, реторска и версолошка знања, стечена у младости, а усавршавана до конца земног живота.

            За овај скромни рад, одабрали смо и превели једну Григоријеву песму из циклуса етичких песама где, на наше велико изненађење, Светитељ, у недоумици и дијалогу са Богом, самим собом и читаоцем, покушава да разреши немилу дилему: да ли је боље да живи, иако му је живот препун бола и страдања, или је боље да се брзо пресели у вечни живот, како би избегао телесна и душевна страдања. Не заборављајући да је песма писана пред крај његовог живота, у тешким мукама и искушењем изазваним страшном болешћу, ипак смо зачуђени, имајући у виду силне подвиге најизузетнијег Оца Цркве, његова мистична откровења и титанску  умну снагу којом је решавао велике историјске, црквене и личне проблеме бројних људи, док у овој песми тужи над сопстевним усудом и покушава да разреши болну недоумицу. Ипак, удубљујући се у значење и сврху песме, увиђамо њену унутрашњу педагогију, усмерену на помоћ свима страдајућима, у болу надвијенима над тешким питањем смисла живота у околностима које „човеку не иду на руку“ – οнда када је потпуно слаб, лишен свих спољашњих радости и застрашен. Јер, људски живот се одвија вазда између страхова, различитих по природи и степену: од тешких губитака, болести, патње… али и од страха „страшнијег“: да  тако раслабљени, страдајући у боловима и тужећи над удесом, нећемо стићи да се, до смртнога часа, потпуно покајемо и очистимо од греха и страсти. Јер, по својој палој природи, грешимо често, понекад у дуготрајној, исцрпљујућој и страшној борби са страстима наслеђеним, стеченим, или попуштеним зарад смирења и слављења Бога. А страсти, као болести душе која се развраћено наслађује грехом и, истовремено, „плаћа“ грешну сласт душевним болом или болестима тела, одузимају животну енергију, тако потребну за покајање, духовни и активни црквени живот. Осећај напуштености, бескорисности, појава болести,  безнађа и унинија чести су, нажалост, пратиоци овога духовнога рата. На питање: „Шта чинити?“, одговор, дат у овој Григоријевој песми, иако једноставан, није увек лак као метод за спровођење у дело; међутим, тачан је и спасоносан:  сами, по својим простим људским моћима, не можемо ништа; но, уздајући се у помоћ Спаситељеву и милосрђе Његово, уз наш труд и поверење у  промислитељску силу Његову и знање да нас НИКАДА неће оставити (макар колико тешке биле невоље изазване изнутра или споља), можемо постићи мир у свету овоме и остварити наду на мир у Свету ономе где „одбеже свака болест, туга и уздисање“. Амин.

   
_{Беседа са светом}

(Sermocinatio cum mundo XIII, PG 37, 754-755)

Време и ја, као птице,
ил`к`о лађе две на пучини морској мимоилазимо се,
немајућ`ничега стаменога, осим што сагреших –  што минути неће,
већ остаје – што је у животу ми најбедније.
Ни за шта ми се више није молити: да живим дуже, ил` ми је нестати:
страх ме је и једнога и другога; ево, ти ми расуди.
Живот мој, грехова ради, јадовит је. Ако бих умро,
авај, авај мени: нема лекарије за страсти пређашње!
Но, ако живот одређује то што је само мучење,
а смрт разрешење мука не даје, 
бездан у обома! Шта ћемо чинити? Оно што је најбоље:
гледати у Тебе Јединога (Христа), у благосрђе Твоје.
Амин.

проф. др Весна О. Марковић, за портал "Живот Цркве"

_{Насловна фото: Saint Gregory the Theologian. Church of Saint George, Oropos, Attica. 1240-1250. Byzantine Museum, Athens. Photo by Doru Costache}

_{Икона у тексту: свети Григорије Богослов (1408), Рубљов, Третјаковска галерија, извор: Христианство в искусстве}