Докази о години рођења великог Светог оца, Јована Златоустог, своде се на претпоставке и закључке за време између 347. и 354. године. Склони смо да 354. годину прихватимо као годину његовог рођења, будући да је најзаступљенија у науци и у црквеној историографији.

Црквени историчар Сократ (средина 5.века) доказује да се Златоусти родио у главном граду тадашње римске провинције Сирије – Антиохији (што је данас Антакија, градић у Турској). Рођен је у аристократској породици посвећених хришћана, од оца Секунда, који је имао службу и висок чин у сиријској војсци (magister militum) и мајке Антусе, Гркиње, која је сина, од најранијег узраста, упутила у врлине вере хришћанске и научила га грчком језику (PG 47, 84). Отац му Секунд рано је преминуо, те се Антуса, која је раније остала и без кћери Емилије, у потпуности посвећује брижном и темељном одгајању сина јединца, у веома повољним материјалним околностима. Тако Златоусти, поневши из своје аристократске породице отмен, господствен начин поступања, а уградивши у свој дух чвсте хришћанске темеље, уз најбоље и највише образовање које је младоме човеку тога доба било доступно, врхуни у знањима и вештинама испред својих школских другова, а било их је – изузетних: Теодор, потоњи епископ Мопсуестијски, Максим, потоњи епископ Селевкијски... Тек незнатно раније, у истих учитеља стицали су знања велики Свети оци: Василије Велики и Григорије Богослов (PG 67, 665). Ови чудесни људи су, након основног образовања, већ у узрасту од 14 или 15 година, похађали чувену антиохијску реторску школу, која је била доступна само најнадаренијим ученицима, будући да је, осим реторских, укључивала и друга знатна, потребита знања и вештине, а до тог нивоа образовања нису могли стићи сви који су желели – методи селекције су, за разлику од времена данашњих, били веома строги. Заједнички учитељ наведених личности био је Ливаније, најславнији ретор тога доба који, иако до конца посвећени паганин, када је пред смрт био упитан кога сматра својим најбољим учеником и најдостојнијим наследником, одговара: „Јована, да га хришћани нису отели“ (PG 67, 1513). У то време Јован, поред реторске, похађа и философску школу код познатог и цењеног учитеља Андрагатија (PG 67, 665). Код истраживача и посвећеника у живот и дело Светог Јована Златоустог постоји мишљење да је, по завршеним школама, био адвокат, будући да се вазда истицао ненадмашном речитошћу, чијим тврдњама је и сам допринео, стога што у својој књизи О свештенству, говори „како је често боравио у судници“ (PG 48, 624). Међутим, он не каже да је учествовао у споровима, већ само да је боравио у судници, као и други млади људи који су, зарад стицања вештине у говорништву, одлазили у суднице, како би слушали говоре прослављених адвоката. Златоусти је у то време, као књижевно образован, језички надарен, истанчаног уметничког укуса, са склоношћу за узвишену реч, често боравио и у позоришту, да би слушао поетске речи великих писаца античких драма. Треба ли, можда, закључити, да се припремао за позив глумца? Наравно, не. Осведочена чињеница да он, са тек навршених осамнаест година, ступа у нову, монашку школу, коју води Диодор, доцније епископ Тарсијски, и да се одмах након завршене школе повлачи у један од манастира у околини Антиохије, где под духовним руковођењем неког сиријског Старца проводи неколико година у строгом аскетском подвигу и изучавању Светог писма, јасно указује да Златоусти није био ни адвокат, ни глумац (што су, разуме се, дивне и инспиративне професије), већ да је Свише био предодређен за други позив – тежи и узвишенији. Млади монах Јован, горљив у свим својим делатностима (у последњој особито), због тешких подвига непримерених његовом нежном узрасту, већ у то доба озбиљно нарушава своје здравље, те бива, како каже његов биограф Паладије, приморан да се повуче из анахоретског живота. Чиме приморан? Христовим промислом (PG 47, 18).

Управо тада, од ђаконске службе У Aнтиохији, почиње најчудеснији живот Светог човека, уистину испуњен промислом Божијим. Службу ђаконску отпочео је драговољним одрицањем од свог огромног имања, прекрасне куће, великих драгоцености – све је поделио сиротињи, а великом мноштву послуге даривао слободу и богате отпремнине. За време своје ђаконске службе  пише велики број душекорисних књига, које су и данас узор хришћанске мудрости и посвећености највишем позиву и врлинама (Утеха подвижнику Стагирију; О скрушености; О девствености; О непонављању брака; О свештенству, итд... /PG 47, 423-494/).

Године 386. рукоположен је (од Флавијана Антиохијског) у презвитерски чин и тада почиње да проповеда, блиставом и надаханутом речју, тако да се од презвитерске службе његове, па до концa патријарашког трона у Константинопољу, редовно могло чути јецање и плач, често и гласно аплаудирање, кадгод је проповедао (PG 59, 37, 51,251,252; 54, 694). Велика слава силног проповедника шири се ван граница Антиохије, далеко на Запад, како о томе сведочи и Блажени Јeроним у делу De viris illustribus (PL 23, 714). Али, велики проповедник је и велики писац знатних теолошких списа: егзегетских дела на књиге Старог и Новог завета (на Књигу постања, Псалама, Беседе на Јеванђеље од Матеја, Беседе на Јеванђеље од Јована, на Посланице Светог апостола Павла…). Време дванаестогодишње презвитерске службе (386-398) представља најплодоноснији период његовог проповедничког делања.

Чудесна проповедничка слава Златоустова допире и до Константинопоља, византијске престонице која, године 397. остаје без архиепископа (Нектарије, патријарх Константинопољски упокојио се), те император Аркадије одлучује да нови патријарх не буде кандидат из месног клира, већ се на патријарашки трон поставља Јован Златоусти. И управо тада, у време највеће његове славе и моћи, почиње дуг и страшан мартиријум његов. Император, Двор и аристократија константинопољска очекују блиставог ретора као „драгуљ у круни“ светковина и парада, а добијају аскету-подвижника, који оштрим укором шиба сваки људски порок, а особито најомиљеније престоничке – раскош, телесна уживања и спектакле. И Григорије Богослов критикује житеље Константинопоља, тврдећи да „не желе свештенике, већ говорнике“ (PG 36, 488). Разлика у менталитету и духовном  васпитању између Антиохијаца и Константинопољаца је огромна: Златоусти је прво оптуживан да су му проповеди престроге, потом да је недруштвен (избегавао је раскошне вечере и свечане скупове); све до тога да самовласно управља црквеном имовином и да црквене приходе даје сиротињи (о свом новцу је подигао две болнице и издржавао 7 700 сиромаха и болесника, док је остатке од црквених прихода такође давао на издржавање болесних и бескућних, утичући на смањење раскошних трошкова цркава), због чега стиче много непријатеља. Међу највишим слојевима аристократије такође стиче љуте непријатеље, особито међу дамама, које је критиковао због претераног украшавања и каћиперства.

Не бисмо писали много о ономе што је, чини се, прилично познато: како је свргнут на незаконитом Сабору, како је клеветан и отеран у прогонство (PG 47, 30; 47, 1568), нити о његовом сукобу са царицом Евдоксијом (PG 59, 485), или како су, под њеним утицајем на супруга, императора Аркадија, на Велику суботу, за време Свете литургије, војници тукли  верујући народ који није допуштао да се Златоусти удаљи… Али, морамо поменути да је највећи беседник Цркве и Светац Божији преминуо на путу, у току прогонства, у Јерменији, 14.септембра, године 407, са речима: „Δόξα τῷ Θεῷ πάντων ἕνεκεν!“ (Слава Богу за све! / PG 47, 38; 67, 725; Житија Светих за  септембар, 287 и  за новембар, 371/).

*********

Од огромног броја изузетних дела Златоустових (више десетина богословских и моралних списа, 245 писама, око 2000 беседа), за овај рад смо одабрали његово учење о тајни покајања и Светој тајни исповести.

Излажући своја учења о Светим тајнама, Јован Златоусти истиче да се Тајна нама људима тајновито открива, то јест, не нашом мудрошћу, већ тајновитим деловањем Духа Светога у мери у којој је можемо, без опасности по нас примити (PG 61, 56). 

У бројним својим беседама Свети Златоуст много говори о значају покајања али, наглашава и неопходност Свете тајне исповести као моћне лекарије која, извршена правилно пред свештеником као резултат покајања, не само што потпуно спаљује и брише исповеђене грехе, већ служи и као силна профилактика пред искушењима грехова будућих. Тако, у беседи Εἰς  τὸν τόν Πλούσιον καὶ εἰς τὸν Λάζαρον (О богаташу и Лазару), Златоусти пише:

„Господа имамо, Човекољубивог, нежног и брижљивог који,  будући да познаде слабост наше природе када преварени лакомисленошћу паднемо у грех, једино од нас тражи да не очајавамо, већ да из греха устанемо и исповести похитамо“ (...μὴ ἀπογνῶναι, ἀλλά ἀποστῆναι τοῦ πλημμελήματος, καὶ πρὸς τὴν ἐξομολόγησιν ἐπειχθῆναι /PG 48, 1046-1047/).

Уопште, важно је истаћи да Златоусти, на многим местима где говори о греху и покајању, инсистира на хитром одласку свештенику и погружавању у Свету тајну исповести, да би се добио отпуст грехова од Господа кроз ово свето чинодејствовање. Каже да треба, пошто се постигне покајање, пожурити на исповест (ἐπείγεσθαι πρὸς ἐξομολόγησιν /PG 53, 83/). Ваља такође нагласити да је своју паству саветовао да се исповеда и причешћује у току поста, а најстрожи пост, усрдније молитве и потпунију исповест, саветовао је на крају великих постова. Значајно је напоменути да је особито утицао на своја духовна чеда да се исповедају пред почетак поста:

„Имајући, дакле, љубљени, савезника – наступајући пост, сви хитро похитајмо на исповест грехова, удаљимо се од свакога зла и држимо врлину сваку“ (Ἔχοντες οὖν, ἀγαπητοὶ, σύμμαχον τῆς νηστείας τὴν παρουσίαν, πάντες ἐπὶ τήν ἐξομολόγησιν τῶν πεπλημμελημένων  ἐπειγώμεθα, καὶ ἀπεχώμεθα μὲν πάσης κακίας, μετίωμεν δὲ πᾶσαν ἀρετήν /ibidem, col.81/).

Свети проповедник и велики васељенски отац потпуно изједначава силу Свете тајне крштења са Светом тајном исповести, поредећи њихов идентичан исход, у Беседи VI на тумачење Светог Јеванђеља по Матеју:

„Као што се од воде и Духа (Светим крштењем) очишћујемо, тако се сузама и исповешћу изнова очишћујемо“ (Καὶ ὥσπερ ἐξ ὕδατος καὶ πνεύματος, οὕτως ἀπὸ δακρύων καὶ ἐξομολογήσεως καθαιρόμεθα πάλιν /PG 57, 69/).

Веома је интересантно, чини се и веома корисно нама, људима данашњице, пренети дилеме Златоустове пастве и део деликатних питања које су верујући људи постављали овом великом Светом оцу. Једно од тих питања је зашто Бог допушта да слуге олтара Божијег – свештеници, страдају од истих грехова као и лаици. Златоусти сматра да се, по посебној милости и великој љубави Божијој према грешницима, и свештеницима попуштају искушења и греси, како би стекли особину састрадавања са палим човеком, добили дар самилости и плакали на исповести заједно са кајућим се грешником. Јер, каже овај чудесни Свети отац, када би свештеници били безгрешни, никада не би дали истински опроштај грехова, а грешни и очајни људи би напустили Цркву (conf. PG 50, 727). Своја духовна чеда уверава у силу благодати која је свештеницима од Господа дата и истиче да је достојанство свештеника изнад царског достојанства, будући да се цар брине о физичком интегритету људи, а свештеник о душевном; такође, опомиње на то да цар може опростити материјалне дугове, а свештеник грехе, као и то да је у цара оружана вештаствена сила, а у  свештеника – још силнија – духовна (conf. PG 56, 126). Строго налаже свештеницима пажљивост током Свете тајне исповести, као и најстроже држање у тајности грехова оних које исповедају – по цену властитог живота. Грешне људе охрабрује на „откривање рана својим свештеницима“ (PG 49, 54), будући да су и сами свештеници грешни људи, а милост Божија је неизмерна. Штавише, милост Божија је, према речима Златоустовим, толико велика, да она, у искреном покајању са сузама и исповести, опрашта и сами најстрашнији грех – одрицање од Господа! О томе Златоусти говори у Омилији о десет девојака и милостињи (Περὶ ἐλεημοσύνης  καὶ εἰς  τὰς δέκα παρθένους /PG 49, 298/), уверавајући тврдњом да ће и такав грех бити опроштен, ако се, као Петров, покропи горким сузама покајања и открије на исповести. Такође, учи о томе да није циљ хришћанскога живота аскетска пракса принуђивања на моралну чистоту без делатне љубави, већ напротив – циљ је постигнут онда када се човек, у горућој љубави приближи Богу. Тада, вели Златоусти, Бог «заборавља» пређашње грехе, будући да Он, у свом потпуним савршенству, никада неће, као што то чини човек, прекорети због давно учињених грехова, или пребацивати због предугог времена које је претходило покајању и исповести. 

Ове ставове, Златоусти, у својој чувеној проповедничкој горљивости, али не мањој љубави према духовним чедима, поткрепљује тврдњом да у опраштању грехова нема «привилегија ни разлика», наводећи велику привилегованост Јуде Искариотског који је потонуо у бездан најцрњег греха што га човечанство познаје и Матеја, цариника, који је, из мизерије прокажене професије постао Јеванђелист; или пак суровост Савла који је постао најљубавнији, најмилостивији Павле – Апостол. Своје излагање Златоусти засводи оптимистичним, али и упозоравајућим имеративом да онај који је у срамном паду не треба да очајава, али да се ни онај, који је у Цркви ревностан, не осећа превише сигурним (conf. PG 58, 636, 637, 638).

Овде би било, чини се, изузетно важно, осврнути се на значај епитимије коју Златоусти нипошто не сматра одмаздом за грех, те да, у складу с тим, строгост и јачину епитимије не треба одмерити тачном тежином учињеног греха, већ је наложити као исправљајућу меру, као лекарију против оболеле савести. Духом Светим просвећен, опитом укрепљен, љубављу срца до конца успламтео, Свети Јован Златоусти о овоме суверено поучава у другој књизи чувеног списа О свештенству (Περὶ ἱερωσύνης): 

„Не треба, просто, према мери преступљења, епитимију уводити, већ ваља увидети настројење грешника да не би, желећи зашити подерано, гори расцеп направио и да не би, ревнујући да се оно што је пало подигне (исправи), пад већим учинио“  (Οὐ γὰρ ἁπλῶς πρὸς το τῶν παραπτωμάτων μέτρον δεὶ καὶ τήν ἐπιτιμίαν ἐπάγειν, ἀλλὰ καὶ τῆς τῶν ἁμαρτονόντων στοχάζεσθαι προαιρέσεως, μήποτε ῥάψαι τὸ διεῤῥογὸς βουλόμενος χεῖρον τὸ σχίσμα ποίησῃς, καὶ ἀνορθώσαι τὸ καταπεπτωκὸς σπουδάζων μείζονα ἐργάσῃ τὴν πτῶσιν /PG 48, 635/).

*********

(Заиста, помислимо шта би се догодило ако бисмо, као свештеници тражили, а као верници очекивали ревност Шајлока из Шекспировог Млетачког трговца у одмеравању наплате за дуговања!)

На концу овог, сасвим скромног прилога о покајању и исповести, а пред скори почетак  Божићног поста, дајемо наш превод ремек-дела Златоустовог, најлепшу његову беседу о покајању. Златоусти, према свом препознатљивом беседничком поступку, узима одељак из Светог писма и гради целу проповед. У овом случају, то је беседа о јеванђелској личности, покајаној блудници којој, великом љубављу и опроштајем грехова узвраћа сам Спаситељ као даром и одговором на њену покајничку, пламену љубав према Њему кога је, иако оскврњена тела, препознала својим чистим, неоскврњеним срцем.

„Тога ради, кажем ти: опраштају јој се греси многи“ (Лука 6,47), одговорио је Христос на њене сузе и пољупце, видевши као њен Створитељ, искрено покајање, иако преподобна жена није изустила ни једну једину реч. Склупчана око Његових ногу, без престанка их је љубила, умивала сузама и власима своје косе отирала. Јер неће Господ, као људи (Симон фарисеј) судити штапом цариника ни маљем судијским, већ „мером за меру“ по љубави: по томе колико смо Му се приближили, то јест, колико смо љубави имали за Њега, једни за друге и јесмо ли на бескрвни жртвеник принели највећи дар: покајање. Амин!

_{Фото: Rublev.com, узето са eparhijazt.com} 

^{О блудници}

У свако време добро је и спасоносно покајање онима који га потребују; од највеће пак помоћи бива, у овим посним данима, свим људима који му (покајању) хрле у загрљај. Јер сада наше душе, које многу плот као тешко бреме одбацују, лако се вазносе к Творцу – Господу Богу и властите грехе ватрено обзнањују и за сагрешења своја помиловање просе од Човекољубивог Судије. У право време, заиста, у среду, доведе нам учитеља покајања – ону блудницу која, обујмивши пречисте ноге Владике  Христа потоцима суза избриса књигу најгорег живота; помиловавши је, Господ је очисти, и сажалив се, уми је. Похитајмо, дакле, к јеванђелској проповеди, и да Христово човекољубље видимо и подвигу женином се удивимо, и да научимо од ње како смо и ми, грешни, дужни притећи Избавитељу Богу и примити од Њега отпуштење грехова наших.

Измоли неко од фарисеја Господа да једе с Њим; и ушавши у кућу фарисејеву, седе за трпезу (Лука 7, 36).

Видиш ли Божије снисхођење; видиш ли тајну Божанске икономије; видиш ли прекомерност човекољубља? Онај који даје храну свакој плоти, позван на обед од роба, нелицемерно оде к њему да гошћењем покаже свога снисхођења величину; те у фарисејев  дом дође као човек, испуњавајући читаво место Божанством, еда и Божански домострој и човекољубље покаже.

И гле, жена у граду, која беше грешница, сазнавши да седи у дому фарисејеву, доневши скупоцено мирисаво уље у суду од алабастра и ставши иза Њега, стаде сузама квасити ноге Његове и власима главе своје отираше, и целиваше ноге Његове и мазаше миром (Лука 7, 37-38), ништа не говорећи Њему јавно.

Бојаше се да нека погана реч, изишав из њених грешних уста, не подигне на њу гнев Човекољубивог Судије. Него ћутећи молитву испредаше, и само срцем исповест творећи, молитву приношаше Јединоме Срцезналцу Владици, и Њему – Човекољупцу, у уму вапијаше: „Дрзнух се приступити к Теби, Владико, Матере Твοје ради и Девице, јер Ти једини разумеш као Творац и Бог; Матере Твоје ради неискусомужне и Девице, помилуј мене – блудницу; даривај ме опроштењем грехова мојих; оне ради девствености – блудничење моје опрости; помилуј, Човекољупче, кукавну чију лепоту ненавидеше зло ругајући се; помилуј ону која јечи душом, чија се лепота развраћаше украшавајући тело на погибао и саблазан многих; помилуј плетеницу коју Сам створи на украс моје главе, а ја је на пропаст душе своје украшавах; прими ово миро као миро небесно и покриј мој дивљачни живот; прими ово миро, а мени подај духовно миро (тајну покајања) Источниче добара; мене оскврњену опери, Лекару Свесилни; исцели многе, од ђавола примљене ране; свуци ми душевних грехова губу, као што свуче верујућега губавца губу телесну; исуши изворе  безакоња мојих, као што крајем ризе исуши крваво точење крвоточиве; помилуј ме, Господе, Сине Давидов, као што помилова ону Хананејку – просту, али верујућу!“

Док се ова блудница у тајној одаји душе верно молила са сузама, сви се чуђаху Спасову трпљењу, видећи га како подноси блудничине целове и дотицање грешних руку. А фарисеј, који Га позва на обед, у скривеним ковачницама душе коваше против Њега хулне помисли и Спасово човекољубље као незнање пребациваше, говорећи у себи: „Да је тај пророк, знао би каква је која га се дотиче, јер је грешница“ (Лука 7,39). Сасвим нечовечна и слепа фарисејева помисао. Али шта њему рече Једини Благи Човекољубац и Доброделатељ?  „Симоне, Симоне, имам ти нешто рећи" (Лука 7, 40), слушах речи које не изрече; разумедох намере твоје душе – знам помисли ума твојега против мене. И зато, ништа не објављујући, одговарам ти, да из мога одговора увидиш силу мога Божанства; да из мојих речи разумеш како сам Творац душа и познавалац срца; ако ме, дакле, хоћеш назвати пророком, или Творцем пророка, виђенога Тобом као човека, како хоћеш – тако веруј.

Симоне, Симоне, имам ти нешто рећи; двојица беху дужници неком повериоцу – један беше дужан петсто динара, други педесет; а кад они не имадоше да му врате, обојици поклони. Који му, дакле, дугује већу љубав? Одговарајући фарисеј рече:`Мислим онај коме више поклони`. Спас му рече: `Право пресуди`. (Лука 7, 40,43)

И ти мени дугујеш многе дугове свога живота; и ја теби опростих животна сагрешења, исто као и њој; и тебе, који ме позва, спремно послушах и под истим слеменом бех и на истој храни – не као сиромах или потребит хране, већ као богаташ, у милости примајући покајање оних који долазе и њихова сагрешења опраштајући. Па зашто клевећеш моје снисхођење? И зашто ружиш моје човекољубље којега се прво ти насити? Зашто тражиш у других многу врлину, која ти, ако је сад и покажем, не користи? Зашто процењујеш моју доброту, које си и сам потребит?

"И окренувши се к жени, рече Симону: `Видиш ли ову жену`?“ (Лука 7,44)

О, безграничне ли узвишености Божијега човекољубља; о безмерна ли трпљења Господња: очевидну блудницу благо назва женом; сакри име рђавога занимања, и нарече опште име бића.

Видиш ли ову жену  коју пређе видех очима Божанским, која незвана приђе к нама не постидевши се првога и јединога доброга бесрамија; која у право време живоносну показа бестидност; која је од тебе разобличена осудама многим; која приђе Животу, не усудивши се, као без лица пред Лицем стати, него остраг кријући се, и због живота пређашњега, себи самој изобличење бивајући.

Уђох ти у кућу, ни воде на ноге ми не даде, а она ми сузама уми ноге и власима главе своје обриса. (Лука 7,44)

Ни море не покваси ми ноге таласима, а она их сузама обли и целовима измоли. Виде ли икада такве жене која властиту косу убрусом начини – као што је ова ногама мојим учинила? Целива ми не даде, иако си, позвавши нас на οбед, дужан био први прићи и целивати ме и част у свему указати. Али ти ово не учини; она, пак, откад уђох у дом твој, не преста целивати ми ноге. Види ње – ненасите љубави и укроти свој хулољубиву ум; узри на њу и схвати ону која плаче, да и ти узљубиш њу, коју неразумно замрзе.

Уљем не помаза ми главу, а она миром помаза ми ноге. Тога ради, кажем ти: опраштају јој се греси многи. (Лука 6,47)

Томе Богу нашему слава и царство с Оцем и  са Светим Духом, сада и увек и у векове векова. АМИН!

1. Весна О. Марковић. Плетенице стилских фигура у омилијама Светог Јована Златоустог. Нови Сад: Матица српска, 2010, 129-152.

проф.др Весна О. Марковић за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: Свети Јован Златоусти, фреска из олтарске апсиде Дечанске цркве (око 1340.)