Његово Преосвештенство Епископ шабачки г. Јеротеј је служио 13. августа 2026. године код споменика на Мишару помен Карађорђу и устаницима, који су пре 220 година у Боју на Мишару извојевали једну од највећих победа у Првом српском устанку.

Државну церемонију и полагање венаца предводила је министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања гђа Милица Ђурђевић Стаменковски. Након полагања венаца, програм је настављен посетом музејској поставци Музеја на Мишару, а потом и свечаном академијом поводом овог значајног јубилеја у сали Дома културе у Мишару.

‍Свечаној академији присуствовали су епископ Јеротеј, министри у Влади Републике Србије, чланови колегијума министра одбране и начелника Генералштаба, представници државних институција, дипломатског кора, локалне самоуправе и удружења, као и потомци мишарских јунака.

Слово епископа Јеротеја

‍Уважена госпођо министре, начелниче Мачванског управног округа, поштовани градоначелниче Шапца; представници државних и градских власти, војске и полиције; часни оци, браћо и сестре – потомци мишарских јунака, синови и кћери овог богољубивог и родољубивог краја!

Данас стојимо сабрани на Мишару, на светој српској земљи натопљеној знојем, сузама и крвљу наших предака, да, после двеста двадесет година, принесемо молитвено сећање и благодарност Богу за оне који су овде, у једном од најславнијих тренутака наше историје, стали у одбрану свога дома, своје вере, свога народа и своје Отаџбине. Када данас говоримо о Мишару, ми заправо говоримо о једној великој и дубокој тајни — о земљи и народу који су кроз векове доносили добар и богат плод, попут семена у Јеванђељској причи које павши на добру земљу „донесе род: једно сто, друго шездесет, а треће тридесет“ (Мт 13, 8). Земља шабачког краја, браћо и сестре, није земља на којој је пре 220 година вођена само једна битка. Она је земља која је вековима примала семе вере, жртве, храбрости, знања, честитости и љубави — и која је, по милости Божијој, доносила и доноси многоструки плод. Она је била и остала добра земља – добра, не зато што је била поштеђена страдања, него управо зато што је у страдању умела да остане верна. Добра, не зато што је увек била лака за живот, већ што су њени људи и у тешким временима умели да сачувају оно најдрагоценије — веру у Бога, љубав према ближњима и верност Отаџбини. Овде се вековима знало да нема истинске слободе без вере, истинског напретка без жртве и истинске снаге народа без љубави и заједништва. Та истина потврђена је и овде, на Мишару.

Пре 220 година, на овом месту, сабрала се једна необична војска. Војска састављена не само од великих војсковођа и знаменитих личности, већ и од обичних људи — домаћина, сељака, занатлија, свештеника, људи који су из својих кућа понели оно што су имали и стали тамо где је било најпотребније. На челу ове војске стајао је Вожд Карађорђе, човек чије је име постало један од симбола Српске револуције и борбе за слободу. Ту је био и поп Лука Лазаревић, син овога краја, свештеник и војвода, који је показао да свештенички крст и сабља нису били супротстављени у времену када је требало бранити народ, него да је из исте вере могла да израсте и храброст за жртву. Ту је био и прота Матија Ненадовић, такође свештеник, али и државник и један од оних људи који су разумели да се народ не ослобађа само оружјем, него и речју, писменошћу, поретком, просветом и изградњом институција. Данас, када помињемо њихова имена, не смемо заборавити ни оне чије име историја није записала. Морамо се сетити и обичног сељака, домаћина, који је тог дана оставио њиву, кућу, жену и децу и пошао да брани оно што је сматрао већим од сопственог живота. И управо у томе јесте величина Мишара. Не само у победи. Него у томе што је један народ показао да уме да буде заједно.  

Зато, Мишар није тек само једна страница наше историје. Мишар је позив. Позив на одговорност. Позив да се запитамо шта ми данас остављамо онима који ће после нас доћи. Јер ако су наши преци били спремни да за слободу дају живот, шта је онда данас наша жртва? Да чувамо своје породице. Да правилно васпитавамо нашу децу. Да чувамо своје светиње. Да поштујемо оне који су нам претходили.  

Господе, упокој душе свих оних који живот свој положише за веру, род и Отаџбину! Упокој душе свих знаних и незнаних јунака Мишарског боја, свих оних чија имена знамо и оних чија су имена остала записана само у Твојој Књизи живота. А нама, њиховим потомцима, даруј мудрости да не потрошимо оно што су нам они оставили. Нека ова света земља и даље буде добра земља и нека из ње и даље ничу добри људи. Господе, подари нам снаге да будемо достојни њиховог имена, њихове жртве и њихове љубави. Амин, Боже дај.

Извор, фото: Епархија шабачка