На празник Воздвижења Часног Крста у манастиру посвећеном овом празнику началствовао је, Његово Високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански г. Фотије, на светој архијерејској литургији. У Христовој оданости и братској љубави, Његовом Високопреосвештенству су саслуживали протојереј Александар Тешић, архијерејски намјесник угљевичко-јањски и старјешина храма Преподобне Мати Параскеве у Угљвику; протојереј-ставрофор Драган Томић, парох загонски и протођакон Лазар Илић, владичански ђакон.

Домаћин, високопреподобни архимандрит Николај (Јовић), игуман манастира Часног Крста, заједно са мноштвом вјерника, како он каже из више српских држава, дочекао је свог Митрополита и најприје заблагодарио на овој очинској посјети, а затим и замолио да помене све вјернике окупљене око светог манастира.

"За нас Србе, Распето и распињано Косово је увијек и наш крст, а без Косова ми нисмо ми. Косово је, како је наш претходни патријарх Иринеј говорио, наш Јерусалим и наша светиња. Косово је све наше, јер Срби не могу без Косова који је у души и срцу свакога Србина. Косово је наш крст који нас распиње и данас на празник Воздвижења Часног Крста. Молимо се за Косово, кога морамо воздигнути", рекао Митрополит Фотије у својој бесједи. Према Митрополитовим ријечима, данас је распета и српска просвјета.  "Чујемо да у Србији, има и нема наставе на факултетима и средњим школама. Шта ће бити од те дјеце, шта ће они научити. Изгубиће вријеме, ништа неће научити, а сутра треба да помогну свом народу и да га воде, да лијече, да управљају у политичком смислу или да буду добри мајстори... Не може се диплома добити на улици, она се добија трудом и радом. И то је наш крст", поручио је Митрополит Фотије.

"Срби су у ширем смислу крстоваскрсли народ", подсјетио је Митрополит Фотије,  "јер имају своје грдно судилиште - Косово"."На Косову се наш народ борио у вријеме цара Лазара и Косовских јунака. Борио се за Крст Часни и слободу златну, српску али и других хришћанских народа. Ми смо на Косову изабрали уски пут који води у Царство Небеско и зато је наш народ непрестано прогоњен и нападан", рекао је Митрополит Фотије.

Указао је Митрополит и да је Крст наша веза са Богом,  Крст је и  наша вјера у спасење и Вјечни Живот, Крст је подвиг распећа себе Богу и ближњему.

"За нас православне, Крст је и страдање наших светиња, свеправославних. Треба да знамо да је прво страдала Кијево-печерска лавра, која је од заузеза од расколника, а то је древна православна светиња везана за Крштење Русије. Са друге стране Манастир Свете Еатерине на Синају преузеле су египатске власти и сад хоће да га претворе у туристичку атракцију", закључио је Митрополит Фотије.

Манастирској слави присуствовали су градоначелник Бијељине Љубиша Петровић и начелник Угљевика Драган Гајић, заједно са бројним вјерницима Семберије и Подмајевице.

У наставку вам преносимо бесједу митрополита Фотија у цјелости:

Часни оци, високопреподобни оче игумане, господине Градоначелниче Бијељине, начелниче Угљевика, драги и уважени кумови, браћо и сестре, састали смо се данас овде дивним поводом у манастиру Чансог Крста – да одслужимо Свету Литургију, да се помолимо Господу и за нас на простору овог манастира, али и на простору читаве епархије зворчнико-тузласнке, па и читавог православља. Православље је данас распето као никада у историји. Ми данас празнујемо Воздвижење Часног Крста као оруђе победе. Крст је до Христа био оруђе срама на коме су распињани разбојници и разни људи који су вршили преступе према Закону, држави и појединцима. Међутим, Господ Христос, будући безгрешан, изабрао је баш то оруђе које до тада није било поштовано, да на њему победи највећег непријатеља људског рода, а то је смрт. Са крста је васкрсао из мртвих и дао свету живот вечни. Дакле, зато је за нас крст знак силе, победе и живота, а не смрти као што је до тада било. Зато певамо химне животворном крсту као даваоцу новог благодатног живота у Христ. Човек је крстолико биће и Бог га је створио по својој икони и подобију. Када раширимо руке ми смо ходећи крст. Философија наша треба да буде у знаку крста. Треба да живимо у знкау крста и васкрсења. Крст нам је све што нас распиње – немоћи, болести, проблеми у кући и друштву, проблеми на студијама итд. Све нас то рапсиње, али да друге стране имамо веру у васкрсење. Верујемо у Господа који је васкрсао из мртвих. У свакој тој невољи кад завапимо васкрслом Господу он нам помаже. Избавља нас из тешких искушења и ослобађа тешких мука, тамнице – као што је ослободио апосотла Петра у Јерусалиму и многе друге који су неправедо осуђени. Исцелио је многе. У житијама светих има безброј примера како је Господ исцелио људе који су страдали од разних билести. Бог је ту и Бог је присутан. Када види да носимо свој крст и њиме ходимо, онда нам Он и помаже да изнесемо лако терет. Ми Срби смо и у ширем смислу крстоваскрсни народ. Имамо наше Косово на којем се наш народ у време цара Лазара и косовских јунака борио за Крст Часни и слободу златну, слободу српску али и других хришћаснких народа. То данас Запад заборавља, али тако је остало у историји и тако ће бити. На Косову смо изабрали уски пут који води у Царство небеско. Зато је наш народ народ непрестано прогоњен и нападан кроз историју. Нападани смо само због тога што идемо путем који води у живот вечни. Да смо се примакли другима, а они раде на томе, да прихватимо да будемо хришћани који живе у свету по мери света, а не да будемо хришћани који живе у свету али не живе по законима света. Они то не прихватају. То је јеванђелско. Они хоће да будемо као и сви остали људи -  да не маримо много и не претерујемо у вери.

Оне несретне вакцине које су дане људима у време Короне – гледао сам неке стручне агенције које су се бавиле тим питањем још у своје време и кажу да је наука пронашла део људског мозга који је задужен за религију и веру. Ако се неком хемикалијом то неутралише, човек постаје безбожан и не дотичу га више верске ствари. Тај човек нема више афинитета и слуха за те ствари. Они хоће да постигну да ми дођемо у један степен небриге о свом спасењу. То је повезан са вером у Бога, вером Цркве. Покушавају то на разне начине и зато ми морамо бити мудри и борити се и држати наше освештане традиције освештане. Нека људи на Западу живе како хоће, али нека оставе нас на миру да вршимо своје литије у манастирима, да имамо иконе у својим кућама које нас чувају у време пожара, невоља и болести. Да останемо да живимо по својим обичајима – да имамо бадњак за своје двориште, Васкрс да славимо онако како наш народ слави. Са друге стране, глобализам је као један велики багер који пред собом све равна и гази. Тешко је да се из тога извучемо и зато је добро да смо данас овде у манастиру Часног Крста. На почетку када смо долазили, овде је било неколико људи на Литургији. Било је врло скромно и много скромније него данас. После 5-7 година видите како је манастир израстао у једну велику светињу. Ту је Часни Крст који смо раније нашли па обојили и заштитили. Ако Бог да, биће и других. Сада се ради конак. Хоћемо да радимо још једну цркву велику. Ова црква је мала и она је за братију. Када  дође више људи не може да се уђе унутра. Има пуно тога да радимо, те нам је потребна сила крста и да будемо ми људи крстолики. Када је Константин чуо речи небеске „Овим побеђуј“!  он је видео знак крста. Ми у свом животу можемо побеђивати само знаком крста, а то је знак распећа себе Богу и ближњему. То није насиље над другим и распињање другога, него распињање себе Богу и ближњима. То је наша православна философија. Други су имали философију „циљ оправдава средство“. Ако су имали циљ да ослободе Јерусалим од ислама, оно успут све што су успут прегазили и побили им је оправдано.

Православна философија је философија крста. Православни живот је живот у крсту и васкрсењу. Зато је наш велики авва Јустин говорио да без крста човек не може да напредује. Непрестано је подсећао Србе говорећи као пророк Јеремија да све можемо експериментисати и бавити се науком, али да тај уски пут спасења никад не напустимо. Дај Боже да то буде наша путеводитељница, наш пут који нас води у Живот. Међусобно треба да будемо браћа, као што је рекао Свети владика Никола „да се српски народ сложи, обожи и умножи.“ Слога нам је увек потребна, као и обожење у Цркви кроз Свете тајне и причешће. Српске породице треба да имају деце, не једно или двоје него троје, четворо или петоро, јер у супротном идемо у депопулацију. Одрастао сам у породици где нас је било петоро и то је било мало обданиште. Човек који има деце је богат. Међу том децом су можда неки научници, спортисти. Нека сте Богом благословени. Оче игумане, честитам на труду и борби. Није лако све ово носити али хвала Богу. Игуман се бори и има људе који му помажу, а мораћемо и ми да покушамо купити још земље за велику цркву, ако Бог да. Имамо посла и трудићемо се да Бог да. Добро је да се у здрављу и весељу виђамо и овде и широм наше Епархије зворничко-тузланске. Живели! Бог вас благословио и свако добро даровао.

Након свете литургије уприличен је опход око светог храма, затим освећење славских дарова и ломљење славског колача са кумовима из Споменком, Борком и Милованом из Лознице.

Као продужење молитвеног сабрања припремљења је и трпезеа љубави за све присутне вјернике.

Извор, фото: Епархија зворничко-тузланска