Светска здравствена организација упозорила је пре више од две године да је депресија попримила размере епидемије, поставши друга најраспрострањенија болест на планети. Све бројнија истраживања говоре и о њеном „подмлађивању“, у смислу да, поред сталног пораста учесталости овог унутрашњег страдања, све већи број младих постаје његова жртва, док се старосна граница на којој се она јавља све више снижава.

Према Дијагностичком и статистичком приручнику за менталне поремећаје (DSM-5, 2013), који је саставило Америчко удружење психијатара, велики депресивни поремећај дијагностикује се присуством пет или више симптома са листе од девет, у периоду дужем од две недеље. Од основних симптома, најмање један мора бити депресивно расположење или губитак интересовања и осећаја задовољства.

Симптоми на основу којих се поставља дијагноза јесу:

1. Депресивно расположење током већег дела дана, готово свакодневно, које се испољава или личним сведочењем (осећање туге, унутрашње празнине или безнађа), или га примећују други (особа делује тужно).
2. Изразито смањено интересовање или задовољство за све или готово све активности током већег дела дана, готово свакодневно.
3. Значајан ненамеран губитак телесне тежине или повећање тежине (промена већа од 5% телесне масе у току једног месеца), или смањење, односно повећање апетита готово свакодневно.
4. Несаница или прекомерна поспаност готово свакодневно.
5. Психомоторна узнемиреност или успореност готово свакодневно.
6. Исцрпљеност или недостатак енергије готово свакодневно.
7. Осећање безвредности или претеране, односно неадекватне кривице готово свакодневно (а не само самопрекор или осећај кривице због болести).
8. Смањена способност размишљања, концентрације или неодлучност, готово свакодневно.
9. Учестале мисли о смрти (не само страх од смрти), понављане суицидалне мисли без одређеног плана, покушај самоубиства или постојање конкретног плана за извршење самоубиства.

Наследна, трансгенерацијска компонента духовности и религиозности

Многа од најзначајнијих открића о религијском животу човека потичу из савремених наука, а нека од њих и из самог научног врха, попут техника неуроимагинативног снимања мозга. Уз помоћ високософистициране опреме — магнетне резонанце (MRI), функционалне магнетне резонанце (fMRI), позитронске емисионе томографије и других метода — истраживачи су дошли до неоспорних закључака од суштинског значаја не само за науку и људско сазнање уопште, већ и за веру посебно.

Ова открића навела су стручњаке да о духовности говоре као о „урођеној способности“ човека, „људском својству“ и „природном праву“, будући да су сви људи „неуронски условљени за духовну свест“.

Обимна истраживања говоре о „личној духовности“ као о онтолошкој, генетски наслеђеној датости, и то у размери од 29%; затим о „духовном“ или „пробуђеном мозгу“, као и о „духовној свести“.

Када дефинишу аутентичну „личну духовност“, стручњаци праве разлику између ње — као осећања дубоке повезаности са Богом кроз љубав и молитву, као и тражења смисла, мира и утехе у односу са Богом и ближњима — и „личног конзервативизма“, који се огледа у доживљају Бога као Онога Који награђује или кажњава, као и у формалном придржавању одређених правила и прописа. Научници су установили да код неких људи духовност и лична вера иду руку под руку, али да суштински фактор није пуко формално придржавање појединих религијских закона или заповести, без икаквог дејства у духовном животу, већ пре свега снажна вера у постојање и деловање Бога у животу света и у дубинама наше душе, као и осећање Његовог љубећег, утешног и спасоносног присуства.

Амерички научник др Кенет Кендел, специјалиста за психијатријска истраживања на близанцима, након тридесет година истраживања дошао је до закључка да духовни живот има наследну компоненту у размери од 29%. Он је установио да је степен духовности једне личности одређен са 29% генетским наслеђем, а са 71% средином у којој се човек формира и развија. Према томе, иако је у две трећине случајева духовност сваког човека условљена местом и начином на који је одрастао и васпитаван, животним искуствима — било радосним или болним — као и позитивним или негативним моралним последицама сопствених поступака и дела, ипак је једна трећина наше чежње за светим и трансцендентним, наше жеђи за Апсолутом, уписана у сам генетски код и урођена нам, као што су то и боја очију или отисци прстију.

Заштитна улога личне духовности код младих

Резултати истраживања још су изненађујући када је реч о младима. Истраживачи су установили да, у случају депресије, генетски фактор или депресија мајке удвостручују ризик од развоја депресивних поремећаја код деце. Сиромаштво у детињству и каснијем животу повећава овај ризик за додатних 40 процената. Томе се придодају и трауматична искуства из детињства и адолесценције, а касније и развод, губитак блиске особе и различита животна искушења.

Изузетно значајно научно откриће показује да духовност пружа заштиту од чак 80% у адолесцентском добу, које представља животни период најизложенији и најподложнији менталним поремећајима.

Адолесценција је време великих питања и трагања за егзистенцијалним одговорима — о сопственој личности, сопственом „ја“, месту и улози човека у свету — а управо неки од ових онтолошких немира рађају и одржавају емоционалне, психичке и унутрашње кризе.

Клиничари указују на такозвани „прозор ризика“ између дванаесте и осамнаесте године живота, односно на раздобље у коме су деца и адолесценти подложнији развоју депресивне епизоде, утолико пре што су њихово животно искуство и способност превазилажења криза још увек ограничени.

Посебно је значајно што су истраживања показала да је, „када су и мајка и дете имали висок степен духовности, дете било за 80% заштићеније од депресије у поређењу са мајкама и децом код којих духовност није била развијена. Другим речима, дете је било пет пута мање склоно депресији када је духовни живот био дељен са мајком. (...) Иако је депресија мајке удвостручавала ризик од депресије код детета, петоструко већа заштита коју пружа духовност значила је да духовност два пута више утиче на ментално здравље детета и адолесцента него ментално здравље мајке.“

И богата деца плачу

Спровођена током више деценија, истраживања су доживела нарочит напредак са појавом функционалне магнетне резонанце (fMRI). Анализе су проширене и продубљене, обухватајући различите категорије деце и младих, дечаке и девојчице, који потичу из различитих друштвених средина.

Један од занимљивих резултата показао је да и богата деца плачу, а не само сиромашна, у смислу да су прва имала већи ризик од развоја менталних поремећаја и болести, анксиозних стања и тешких депресивних епизода, као и злоупотребе психоактивних супстанци.

Један од првих уочених узрока био је тај што је, у поређењу са сиромашном децом, код имућних младих степен духовности био знатно нижи. Само 15% богате деце и младих упражњавало је веру и неговало личну духовност. Као последица тога, „85% испитаника који нису били духовно оријентисани показивало је десет пута већи ризик од социопатије“ (др Лиса Милер, „Противотров за депресију...“, стр. 162).

У њиховом случају, стручњаци су указали на материјалистичко, хедонистичко и утилитаристичко схватање живота, које су назвали „прагматичком свешћу“, у чијем су духу ти млади били васпитавани.

Дубока лична духовност — штит против злоупотреба, зависности и самоубиства

На сличан начин, иста дубинска истраживања показала су да су адолесценти који су поседовали снажну личну духовност били за 40–80% мање склони злоупотреби психоактивних супстанци или развоју различитих зависности. Жива и делатна вера има значајну улогу и у заштити од самоубиства.

Када су покушали да утврде факторе који штите од суицидалних покушаја, истраживачи су установили да не постоји ниједна варијабла која би са потпуном сигурношћу указивала на присуство или одсуство суицидалног понашања, осим једне: снажна лична духовност представља једину варијаблу која је обрнуто пропорционално повезана са самоубиством (др Лиса Милер, „Противотров за депресију...“, стр. 94).

Према томе, како недвосмислено показују истраживања неуроимагинативних метода, „духовни мозак“, „духовна свест“ и лична вера имају улогу заштитног механизма против негативних психолошких последица стресних догађаја и периода у животу, као што су трауме, физички болови, болести, развод или смрт блиске особе. Како наглашавају стручњаци, „нивои слабије изражених симптома депресије повезани су са вишим степеном личне вере. То значи да, уколико поседујете висок степен духовности, мање сте склони депресији“ (др Лиса Милер, „Противотров за депресију...“, стр. 71).

У закључку, према најсавременијим научним истраживањима, лична духовност штити младе у размери од 80% од депресије, употребе психоактивних супстанци и развоја зависности, као и од суицидалних мисли и покушаја самоубиства, представљајући истинску баријеру и штит против њиховог развоја — неку врсту тампона између спољашњег света, немирног и узбурканог попут мора, и унутрашњег света човекове личности.

Извор, фото: ziarullumina.ro

Превод са румунског: редакција портала "Живот Цркве"